Када држава почне да се плаши кловна

Пише Филип Родић

Судећи по пажњи коју му посвећује француска власт, Дједоне Мбала Мбала је највећи непријатељ и највећа опасност по француску државу. Шта је то што је навело председника, министре, судије да крше законе и основна начела демократије на којима се већ више од 200 година заснива француска република?

Један од најпопуларнијих, а данас свакако најчувенији француски комичар Дједоне требало је да у четвртак 9. јануара одржи представу у Нанту. Три дана пре овога, међутим, министар унутрашњих послова Мануел Валс издао је директиву префектима под насловом „Борба против расизма и антисемитизма – манифестације и јавни скупови – спектакли Дједонеа Мбале Мбале“. У овој директиви Валс префекте полиције позива да „подсете градоначелнике на услове за забрану спектакла, да им помогну у припремама и спровођењу забране, када се то од њих затражи, а уколико градоначелници то не учине, да учине они уместо њих када процене да постоје услови за забрану“. Директива се завршава експлицитном претњом: „Без одлагања ћете одговарати мом кабинету и Кабинету генералног секретара министарства у вези са мерама предузетим на основу ове директиве“. Порука је јасна: „Друже префекте, ако ти је стало до твоје фотеље, има да урадиш шта се од тебе тражи.“

 

ЗНАЧАЈНА РЕГРЕСИЈА ЗА ДЕМОКРАТИЈУ Сасвим је, дакле, природно да је префект из департмана Лоара-Атлантик храбро 7. јануара забранио представу коју је овај комичар требало да одржи у Нанту два дана касније. Овде, међутим, долази до неочекиваног обрта који дефинитивно разоткрива цареву голотињу и намеру француских власти да своју вољу спроведу без обзира на све демократске процедуре и принцип слободе изражавања, који су се по свету почели ширити управо из Француске. Наиме, на дан када је представа требало да се одржи, 9. јануара у 14.20 сати, Административни суд у Нанту је суспендовао одлуку префекта о забрани и дозволио Дједонеу да наступи. Пола сата касније, Валс експресно сазива Државни савет, врховно тело које у Француској одлучује о оваквим питањима и у 18.40 сати потврђује забрану коју је изрекао префект процењујући да Дједонеова представа представља „напад на људско достојанство“.

За председника Лиге за људска права, Пјера Тартаковског, међутим, ова одлука представља увођење „правног оквира који ће имати озбиљне последице за слободу изражавања“. Он је рекао да је „изненађен тиме што се Државни савет састао у року од три сата и донео тако озбиљну и важну одлуку“. Један париски адвокат који на интернету дебатује под псеудонимом „Адвокат Еолас“ оценио је да се Француска сада налази у „превентивном режиму слободе изражавања“ и да је „Пандорина кутија отворена“. Он указује да Државни савет у својој одлуци с једне стране истиче да је „слобода говора услов за постојање демократије“, док неколико редова касније „чини озбиљно кршење слободе говора“. „Дједонеови адвокати могу се у року од шест месеци обратити Европском суду за људска права и одлука Државног савета ту неће бити одбрањива“, навео је он, додајући да се Француска већ налази на трећем месту у Европи по угрожавању слободе изражавања са 25 пресуда и да је по томе далеко испред Русије коју Париз често критикује због „недостатка демократичности“. Донекле изненађује да се овој одлуци успротивио и социјалиста Жак Ланг. Бивши министар културе и образовања у владама Франсоа Митерана и Лијонела Жоспена, рекао је да овај потез представља „значајну регресију“ за демократију и слободу говора.

 

[restrictedarea]

ДА ЛИ СЕ ДЈЕДОНЕУ НИКО НЕ СМЕЈЕ? Шта је то, међутим, што је натерало скоро целокупну француску политичку класу и медије да нову годину започну прогоном овог комичара француско-афричког порекла који је постао популарнији него што се то естаблишменту свиђа? Између католичког Божића и Нове године са највише инстанце – од самог председника Француске Републике Франсоа Оланда – послата је јасна порука да држава мора наћи начина да забрани Дједонеове наступе. Симболично је што је Оланд ову поруку послао из Саудијске Арабије где се у том тренутку налазио у званичној посети и која је у свету позната по врло брижном поштовању људских права, слобода и демократије. Ово је здушно прихватила и највећа опозициона партија, конзервативна Унија за народни покрет, чији је председник Жан-Франсоа Копе одмах изразио „потпуну подршку“ ућуткивању непослушног комичара.

У медијској кампањи против овог „антидржавног елемента“ учествују готово сви медији, а посебно се истиче левичарски „Нувел обсерватер“ који у уводнику пише да је „Дједоне већ мртав“ и отворено разматра најбољу тактику у борби против њега: затворити га због „позивања на расну мржњу“, забранити његове представе због „потенцијалне претње за јавни ред и мир“ или вршити притисак на општине претећи им укидањем помоћи у домену културе уколико му дозволе да наступа.

Покушавајући да га дисквалификује, естаблишмент упорно понавља клише да се „Дједонеу више нико не смеје“, али је у стварности управо супротно. И баш је то проблем. Током недавне турнеје по француским градовима, Дједоне је распродао све представе, поздрав „кинел“, који је он измислио постао је друштвени феномен што не практикује само револтирана омладина широм Француске него су почеле да га показују и многе познате личности попут француског фудбалера Николаса Анелке који је 28. децембра свој гол за Вест Бромвич Албион против Вест Хема прославио управо овим поздравом.

Тражећи изговор да уништи Дједонеа, естаблишмент је поздрав окарактерисао као „обрнути нацистички поздрав“, симбол антисемитизма. Истина је, међутим, сасвим другачија. Ради се једноставно о вулгарности којом се показује „колико ће им завући“ и представља неку врсту средњег прста. У осталом, аутори идеје о „нацистичком поздраву“ нису узели у разматрање чињеницу да би извртање таквог поздрава пре представљало „антинацистички“ него „нацистички“ гест.

 

ПРОБЛЕМ ЈЕ У ПОПУЛАРНОСТИ Француска индустрија изумире и фабрике се затварају једна за другом. Порези који погађају грађане са малим приходима су све већи како би се спасиле банке и евро. Разочараност у Европску унију расте, а правила која доноси Брисел искључују сваку озбиљнију могућност за оздрављење француске привреде. У међувремену, политичари и левице и  деснице настављају са испразним говорима пуним клишеа о „људским правима“, углавном као изговором за одлазак у рат на Блиском истоку или блаћење Кине и Русије. Подршка председнику Оланду пала је на 15 одсто, а народ је све свеснији да, без обзира на то како гласа, добија исту политику скројену у Бриселу. Зашто се онда владајућа елита концентрисала на уништавање „најталентованијег комичара своје генерације“, што Дједонеу признају и његове колеге које се ограђују од његових ставова?

Кратак одговор био би највероватније да Дједонеова растућа популарност, пре свега међу младима, јасно илуструје све већи јаз међу генерацијама. Дједоне је руглу извргао читав политички естаблишмент, што је довело до хајке којом се тражи његова забрана, финансијско уништење, па чак и његово затварање. Постављена је сцена и за физичке нападе на њега. Пре десетак дана његову асистенткињу Жаки Сиго усред дана напало је неколико маскираних људи. Али, колико се заштите може очекивати од државе чији је министар унутрашњих послова рекао да ће тражити сваки начин да Дједонеа ућутка? Ова прича има глобални значај, али се ван Француске о томе јако мало говори, док се у самој Француској о томе јако лоше и једнострано извештава.

Дједоне Мбала Мбала рођен је у једном од париских предграђа пре скоро 48 година. Његова мајка је белкиња из Бретање, а отац му је црнац из Камеруна. Католик је и похађао је католичку школу, иако му је мајка, која се јако брзо развела од оца, будисткиња. Ово би требало да га учини дететом идеологије „мултикултурализма“ коју доминантна левица промовише. У првим годинама каријере, он је то и био, удруживши се са пријатељем Елијем Симуном, јеврејског порекла. Њих двојица су се борила против расизма и критиковала Национални фронт. Дједоне се чак кандидовао као ривал представнику Фронта на општинским изборима у једном градићу недалеко од Париза у којем је тада живео. Попут најбољих из бранше, Дједоне се спрдао на рачун актуелних дешавања, топлим и достојанственим хумором какав је редак у његовој професији. Каријера му је цветала, глумио је у филмовима, гостовао на телевизијама.

 

СВЕ ДАЉЕ У КРИТИЦИ ЦИОНИЗМА Пре десетак година, међутим, 1. децембра 2003, гостујући на једној телевизији, Дједоне је дошао прерушен у екстремног ционисту и позивао гледаоце да се придруже „америчко-израелској осовини добра“. То је било непосредно после америчке инвазије на Ирак, у којој Француска није желела да учествује. Скеч у којем је релативно благо напао тадашњег председника САД Џорџа Буша завршио је повиком „Изра-хајл“, што је у публици изазвало овације. После тога уследиле су осуде, посебно због последњег геста, схваћеног као поређење Израела са нацистичком Немачком. Одмах је почело  упозоравање на Дједонеов „антисемитизам“, иако је мета његове критике била држава Израел и савезник САД. Низали су се позиви на забрану  наступа, на судски прогон, на уништење каријере. Комичар је покушао да се одбрани указујући да не напада Јевреје као такве, али да се, за разлику од  претходника, неће извињавати за нешто што није сматрао увредљивим за било коју етничку групу. Питао је зашто се нису бунили црнци, муслимани или Кинези, на чији се рачун, такође, спрдао, него само ова једна етничка и верска група. Овако је почела деценија ескалације сукоба Дједонеа са естаблишментом и, пре свега, са екстремним делом јеврејског народа. Организација ЛИЦРА (Међународна лига против расизма и антисемитизма) отворила је дугу серију правних процеса против њега због „позивања на расну мржњу“. У почетку су губили, али су одржавали притисак. Уместо да поклекне, Дједоне је после сваког напада ишао све даље у критици „ционизма“. У међувремену је постепено искључиван са телевизија и медији су почели да га третирају као одметника. Тек је недавна експлозија фотографија младих људи који показују његов поздрав „кинел“ навео естаблишмент на закључак да се против Дједонеа мора кренути оштро и директно и да игнорисање више није довољно.

Од како је почео да критикује ционизам, Дједоне је направио прави идеолошки лупинг и постао важна политичка личност и то, могло би се рећи с обзиром на његове контакте, на међународном нивоу. Дједоне се удружио са француским есејистом, једним од водећих идеолога нове француске деснице, Аленом Соралом, који је раније био марксиста. Од ривала Националног фронта, постао је човек који је, што је у Француској и даље реткост, отворено рекао да ће на председничким изборима гласати за тадашњег лидера ове странке, Жан-Марија ле Пена. Његов однос са једним од најчувенијих десничара Европе постао је толико присан да му је овај био кум на крштењу ћерке у јулу 2008, а верски обред је спровео традиционалистички, може се рећи зилотски, свештеник Филип Лагиери.

 

ОД ГАДАФИЈА ДО БАШАРА АСАДА Потом, Дједоне одлучује да се поново активно укључи у политички живот и искочи из коже обичног хумористе. Са Соралом и Јахијом Гусамијем (Французом алжирског порекла који је лидер Антиционистичке партије и близак тадашњем председнику Ирана Махмуду Ахмадинеџаду) формира на изборима за Европски парламент од 7. јуна 2009. Антиционистичку листу на којој су се, поред њих тројице, налазила још нека значајна имена како француске екстремне деснице, тако и екстремне левице. Листа, која је имала кандидате само у региону Париза, освојила је свега 1,3 одсто гласова. На међународном плану, Дједоне је направио добре контакте са свим лидерима држава противним америчком империјализму. У више наврата боравио је у Ирану, где га је примио Махмуд Ахмадинеџад, а посетио је и Гадафијеву Либију у време грађанског рата и НАТО агресије. Спријатељио се и са покојним венецуеланским лидером Угом Чавезом, с којим се сусрео 2006. и за којег је изјавио да је „вођа светског отпора америчком империјализму“, као и са лидерима Хамаса у Палестини и Хезболаха у Либану, а од почетка рата у Сирији отворено подржава председника Башара ал Асада.

Највећи успех му је, ипак, садашња афера којом је успео да демаскира владајућу елиту у Француској и покаже право лице њене диктаторске природе. Питање које се сада поставља јесте хоће ли Дједоне постати нови Бепе Грило и остварити значајнији политички успех у Француској захваљујући својој платформи противљења систему и Европској унији.

[/restrictedarea]

Један коментар

  1. Avatar

    па, мого би се овде направити неки фестивалчић и и за Французе ?! Па `пофранцужени` Нушић, са “Сумњивим лицем”, под шифром: `плаво-жути певац, – кљукана елита` ?

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *