Југославизација Украјине

Пише Сергеј Белоус

Распламсале уличне борбе чине да Кијев не личи на главни град државе која се налази пред превратом, већ на земљу пред распадом

Украјина се нашла на ивици грађанског рата, чак и распада, и то баш на „Дан саборности“ 22. јануара. Захваљујући жестоким сукобима, који су избили у централној кијевској улици Грушевского (она која води ка парламенту) умирући „Евромајдан“ је већ који пут, попут вампира жедног крви, из пепела оживео. Међутим, такав његов васкрс истовремено може не само коштати многих људских живота већ и довести до краја Украјине као јединствене државе. Али, идемо редом.

ЕУ ДА, ЕВРОПСКИ ЗАКОНИ НЕ Дана 16. јануара парламент Украјине је, осим буџета, усвојио и цео комплекс закона и амандмана. Они су одмах постали мета оштре критике опозиције, док су пратеће, изузетно искривљено, извештавање и тумачење које су понудила проевропска гласила (потпуно надмоћна на медијској сцени земље) изазвали и народно незадовољство. Ево кључних момената тих фамозних закона: појачана безбедност судија и безбедносних радника, а такође и њихових породица; кршење јавног реда током демонстрација се кажњава са 10 дана затвора; забрањује се ношење маски, шлемова и камуфлажне одеће у време митинга; за инсталирање видео-бимова и шатора неопходна је дозвола МУП-а; сакупљање информација о судијама, тужиоцима, полицајцима и њиховим рођацима, а такође и ширење тих података, кажњавају се затвором у трајању до три године; куповање телефонских СИМ-картица биће могуће само са пасошем; за електронске медије предвиђене су новчане казне за непоседовање државних дозвола; за порицање фашистичких злочина и прославе нацизма следи кривична одговорност; у кривични закон је враћен чланак о клевети, која може да се казни затвором до две године; и – најбитније – све непрофитне организације, које се издржавају новцем из иностранства, званично ће бити означене као „страни агенти“ и мораће да плаћају држави порез на добит. Наравно да су последње две наведене тачке највише запале за око „објективним“ новинарима и бројним невладиним организацијама.

Истог часа када су ти закони били усвојени, од стране Запада кренула је снажна критика поводом истих. Председник Европског парламента Мартин Шулц је тим поводом изјавио: „Дубоко сам забринут тиме што је парламент Украјине поднео предлоге закона који би могли да ограниче основне слободе грађана, да отежају слободу окупљања и говора, и да ограниче делатност невладиних организација. Ако такви закони ступе на снагу, одгурнуће Украјину уназад, ка њеној ауторитарној, совјетској прошлости.“ У истом духу се изразила и Кетрин Ештон, висока представница Европске уније за спољну политику и безбедност, истичући да они „противрече међународним обавезама које је на себе преузела Украјина“. Негативно је реаговао и Стејт департмент, који је у званичној изјави подвукао да неки од закона „ограничавају право на мирне протесте и слободу говора“, као и да ће „подвргнути притиску независне медије и ометати рад невладиних организација“.

[restrictedarea]

Наравно, доношење таквих, релативно строгих закона, било је у значајној мери испровоцирано активностима „Евромајдана“, јер су противзаконито заузимали државне зграде, претили судијама и њиховим породицама, нападали њихове куће, лагали у медијама, блокирали путеве и тако даље. Али, са друге стране, највећи део тих нових правних прописа једноставно је „преписан“, често и у омекшаном издању, из законских стандарда „демократског Запада“, укључујући ту и земље Европске уније. Ево, на пример, у САД се организовање нереда кажњава затвором до чак десет година, у Француској је за ношење маске прописано до три године робије и новчана казна од 45 хиљада евра, у Немачкој за коришћење шлемова, штитова и маски постоји кривична одговорност, у Енглеској се кршење предвиђених правила спровођења мирних акција кажњава са десет година затвора и новчаном глобом од пет хиљада фунти, док се у Шпанији за неодобрено јавно окупљање такође наплаћује казна од 200 хиљада евра… Што се тиче фамозног закона о „страним агентима“ (сличан је био донет 2012. у Русији) он има чисто америчко порекло! У САД је такав закон познат као „Акт о регистрацији страних агената“ (Foreign Agents Registration Act) и на снази је још од 1938. године.

ПРИЧИЊАВА ИМ СЕ СЕВЕРНА КОРЕЈА Очајање проевропских активиста изазвано бесмисленошћу деловања опозиције није имало краја. Наредно тзв. „народно вече“, у недељу 19. јануара, почело је релативно слабо, мада је имало једну посебно занимљиву црту: многи демонстранти су дошли са шерпама на главама и дечјим маскама звери на лицу, на такав начин изражавајући свој протест против горенаведених „диктаторских“ закона, који, како су тврдили, „претварају Украјину у Северну Кореју“. Скуп је отворио унијатски свештеник (такозване грко-католичке цркве) и у свом говору истакао да је у Украјини „уништена демократска процедура“ и да без обзира на трпељивост Украјинаца „сваком стрпљењу кад-тад дође крај“, да би у закључку вишезначно цитирао Раскољникова, главног јунака романа „Злочин и казна“ Фјодора Достојевског: „Јесам ли пузав створ или имам право?“

Али, најзанимљивије је почело са наступима тројице лидера опозиције – Кличка, Јацењука и Тјагнибока – које је народ гласно извиждао. Посебно се народ био обрушио на речи Виталија Кличка, који је наговестио састанак опозиционих фракција, на којем ће бити утврђен план активности. Тад се из гужве зачуло: „Боље ти нама испричај шта треба да радимо!“ Жељу демонстраната је формулисао и пренео представник покрета „Аутомајдан“, Дмитриј Булатов, рекавши: „Ми смо од вас тражили да изаберете јединственог кандидата, али то сада више није актуелно! Сада то више нису само протести, то је народни отпор и зато нам треба јединствени вођа отпора!“

После тога гомила је почела гласно да скандира захтевајући „Ли-де-ра!“ У току говора Тјагнибока, неколико људи махало му је испред носа плакатом на којем је писало „Изабери лидера, или марш одавде“, али пошто он је то игнорисао, многи су кренули да узвикују „Брука!“, што се раније никад није дешавало. На крају се окупљенима обратио Јацењук и, после својих предлога о стварању „народног савета“ и „народне владе“ (који ипак нису одушевили „награђени“ народ) лукаво је одговорио: „Наш јединствени лидер… то је украјински народ!“ И додао: „А онога ко нашу борбу преокрене у спор око лидерствa између самих политичара, лично ћу назвати провокатором.“ Међутим, у одговор је чуо звиждуке и љуте повике: „Па, зар смо ми провокатори?“ Био је то тренутак у којем су се негативне емоције превратиле у исте такве акције.

ВАТРЕНО КРШТЕЊЕ Вероватно је то била „последња кап“ за најрадикалнији део демонстраната: представници „Аутомајдана“ и „Самоодбране“ кренули су ка згради парламента, где су намеравали да остану све док „диктаторски“ закони не буду укинути. Ипак, на том путу им се препречила полиција, која је блокирала даљи пролаз аутобусима, камионима и другим врстама транспорта, специјално коришћеним за потребе митинга. Све се то дешавало поред фудбалског стадиона „Динамо“, где је полиција ускоро формирала ланац не би ли зауставила активисте. Како ће касније то приказати „поштени“ новинари, „мирни демонстранти су шетали улицом Грушевског и да би прошли даље, почели су да дрмају аутобусе“. Тада се, на провокацију евроактивиста, распламсао прави, отворени улични сукоб – кренули су да бацају на полицију камење и нимало безопасну пиротехнику, а затим се упустили и у тучу у којој су полицајце напали штанглама и палицама.

Изазивачи туче са полицијом били су, према незваничним али поузданим изворима, мотивисани и финансијским моментом. Наиме, сазнаје се да је међу демонстранте било убачено око три стотине посебних провокатора, који су, по тарифи од 500 евра за сваког повређеног полицајца, тј. погођеног „молотовљевим коктелом“ или каквим сличним пројектилом (за шта је било неопходно доставити видео-снимак као доказ, што и није тешко, ако се има у виду да је центар Кијева у сваком тренутку покривен са десетинама камера), а 400 евра су били плаћени за сваки дан проведен у сукобима са полицијом да изазову тешке нереде. Међу њима је, по свој прилици, највише било припадника фашистичких покрета, који су преузели на себе да радикализују протесте.

У тој намери за сада успевају, пошто у тренутку закључења овог броја „Печата“ (среда увече) нереди на Мајдану практично без прекида трају већ пуна три дана, односно од описаног тренутка почетка сукоба. Додуше, догађали су се у том раздобљу и вишечасовни предаси, током којих је у центру Кијева било мирно, али такво стање увек је било нарушавано масовнијим или чак и појединачним инцидентима (напетост је била толика да је довољно било да полети једна каменица ка неком полицијском одреду, па да одмах избије и туча).

Исход је, за сада, поразан: најмање двоје људи је мртво (опозиција тврди да је страдало чак пет особа, али полиција још увек одбија да потврди тај податак) а више од 500 је повређено, од тога око 300 демонстраната, чак 40 новинара (при чему је њих четворо остало без ока!) и 160 полицајаца. Срећом у несрећи, ако се ишта може тако назвати у датим околностима, може да се сматра што ипак нема снајпериста, иако се у први мах, када је објављена вест о првим жртвама, било прочуло да су чак и најсмртоноснији стрелци распоређени по центру украјинске престонице: обдукција је показала да је несрећни човек, за кога се веровало да је страдао од снајперског хица, ипак био погођен „сачмом“.

Разлога за оптимизам, међутим, никако нема, јер тренутно стање у Украјини, црно да се црње тешко може и замислити, превише личи на сценарио који су тамошњој опозицији још пре два месеца саветовали „пријатељи“ из иностранства, међу којима је, подсетимо, најистакнутији био извесни Марко Ивковић. Зато можда и не чуди што данашња Украјина све више подсећа на некадашњу Југославију: дакле, не државу пред превратом, него пред распадом. Поготово ако се зна да је опозиција у среду увече, после преговора са председником Виктором Јануковичем, позвала грађане да се удружују у сопствене наоружане одреде, који ће се звати „народна самоодбрана.

[/restrictedarea]

2 коментара

  1. Kazu da je pristup EU dobrovoljan a evo sta se dogadja onima koji kazu NE. Svi svetski sukobi su poceli iz Evrope. Izneverili smo izvorne principe Hriscanstva.

  2. Kasno je za sve… rat je već počeo i ništa sem poraza jedne od strana neće ga zaustaviti! Imam potvrde od svojih prijatelja u Kijevu, Odesi, Sevastopolju, Harkovu da su ljudi počeli da gomilaju namirnice, sanitarni materijal i neophodne lekove… homogenizacija budućih zaraćenih strana traje već skoro 2 godine, a unazad 6 meseci dovedena je na nivo panike… katolici i unijati beže na zapad, a rusofili (duže vreme) na istok i jug, svuda samo da je “preko” Dnjepra. Kijev je prepušten sopstvenoj sudbini ili sudbini janukoviča, u zavisnosti hoće li ga odbraniti i time spasiti sopstvenu kožu. Rusi i Rusofili odavno janukoviča ne smatraju svojim predsednikom, glasali su za njega zato što im je Kremlj tako rekao, ali ta mala secikesa nikada nije bio njihov favorit i upravo zato danas na ulicama nemate armiju “uličnih ratnika”, spremnih na obračun sa “majdanovcima”, kao znak podrške janukoviču i njegovoj oligarhiji. Dotični se isuviše dugo prostituisao sa zapadom, pljačkajući sopstveni narod i “plen” odnoseći u zapadne banke (zato se sada i boji da mu ne konfiskuju opljačkani novac)… da bi mogao da računa na konačnu (ratničku) podršku Rusa i Rusofila. Dakle, situacija je jasna… sada se samo čeka da armija “pukne” po konfesionalnim “šavovima” i “žurka može da počne”. Naravno, glavna “čekalica” je potvrda ponašanja Kremlja u očekivanom scenariju… Kako god Krim, region Odese je nedostižna teritorija za “majdanovce” i njihove gospodare u briselu i vašingtonu. Putin će vrlo brzo morati da reaguje, jer guranje “glave u pesak” može da ga košta neprihvatljivih gubitaka…

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *