Почетна / Култура / И нови  кумови  уносе смутњу

И нови  кумови  уносе смутњу

Пише ЈОВО БАЈИЋ

Шта о најновијим покушајима преименовања и преотимања српског језика кажу лингвисти, писци и теоретичари књижевности

Недавно основани Одбор за српски језик СКЗ организовао је крајем минуле године (14. новембра) округли сто „Улога Српске књижевне задруге у неговању културе српскога језика“. Иако је овај научни скуп, одржан у просторијама СКЗ у Београду, имао задати оквир којим се настојало да се на српски језик гледа кроз „призму“ и искуство Српске књижевне задруге, изашло се из тога оквира. Окупљени лингвисти, међу којима је било и теоретичара књижевности, говорили су о новим покушајима преименовања и преотимања српског језика. Због маћехинског односа српске државе према званичном језику и ћириличном писму, и српски лингвисти су били у дефанзиви, а њихова упозорења са научних скупова нису допирала до јавности. Проговорило се гласно тек на скупу (који је претходио овом) „Српски језик и актуелна питања језичке политике“ одржаном под кровом Српске академије наука и уметности. Разговор о језику у СКЗ у неку руку био је наставак претходног разговора одржаног у САНУ, поготово што су лингвисти Јелица Стојановић, Мато Пижурица, Милош Ковачевић и Вељко Брборић учествовали на оба скупа. Уверени да је много тога што је овом приликом речено од велике важности за српски језик, писмо и културу уоште, преносимо фрагменте ове дискусије.

О положају у којем се нашла српска лингвистика и српски језик, али и о томе шта у оваквим приликама ваља чинити, говорио је проф. др Мато Пижурица, који је позвао српске лингвисте да се поуздају у сопствену снагу и да самостално крену, подсећајући са горчином, да су српски лингвисти остали сами, да су преварени и да се брод у којем су бродили насукао и остао на сувом. „Док смо ми бродили, други су се припремали за искакање.“ Стање је такво да се, како подсећа Пижурица, од српских лингвиста, као од неке мањине, захтева прилагођавање новом стању, прихватање нових језика – хрватског, босанског и црногорског, који су настали од српског језика, чиме се понижава српски народ и српска лингвистика, а од српских лингвиста захтева се да се сами понижавају и да прихватају наметнуто стање. Али није све изгубљено, или боље рећи, ништа није изгубљено. Али, како је уверен Пижурица, српски лингвисти морају и могу да покажу да су моћни, „јер српски језик је, без обзира на ‘кумове’, био и остао српски“. „Он је у славистику, у европску културу и у европску науку ушао под српским именом и то је тако остало без обзира на нове ‘кумове’. Нико од нас, од 1990. године на овамо, који зна да пише и да говори, нити пише, нити говори другачије.“ Али то не значи, како се више пута чуло на овоме скупу, да се не треба борити за српски језик и ћирилицу и да не треба одговарати на провокације. Српски лингвисти и српска лингвистика морају подвући црту и кренути сопственим путем заснованим на науци.

МАЈСТОРСТВО ЈЕДНОГ ЛИНГВИСТЕ Тај сопствени пут заснован на науци темељио би се на књизи „Српски народ и његов језик“ Павла Ивића која се у издању СКЗ појавила 1971. године. У време најжешће титоистичке страховладе, после Декларације о положају хрватског књижевнога језика из 1967. године, Павле Ивић је видео шта Хрвати смерају, куда се ствари крећу и шта ће се тек дешавати. У књизи је показао право мајсторство да напише све што један српски лингвиста треба да напише, а да избегне речи и формулације због којих књига не би била штампана. Та Ивићева вештина, како је указао Милош Ковачевић, огледала се у самом наслову књиге „Српски народ и његов језик“. Да је Ивић понудио рукопис под насловом „Српски народ и српски језик“ – Српска књижевна задруга је тада не би штампала. А оба наслова у суштини исто значе.

„Ова књига садржи много података важних за српски народ и његов језик повезујући на различите начине етничко, историјско и језичко“ – истакла је проф. др Јелица Стојановић. – „Зато није чудо што је у том времену изазвала отпоре и реакције, пре свега неких хрватских филолога. Основне информације и идеје косиле су се са њиховим пројектом који је тада почео интензивније да се планира, унеколико већ и спроводи, да би данас довео до једне нове слике коју је пројектовала хрватска и не само хрватска политика за своје државно-националне и идеолошке потребе.“

Још у уводном делу књиге, указује др Јелица Стојановић, Ивић је указао на разлике између штокавског, чакавског и кајкавског: „,сторију тог (ми бисмо додали српског) језика немогуће је цепати према данашњим националним деобама не само што је то ипак један језик већ због тога што те деобе нашег тренутка нису деобе оних времена о којима говори историја.‘ Ово је порука коју никако не смеју заборавити они који на било који начин одређују историју или територијални корпус српског језика. Даље се каже: ‚Стога ће се на страницама ове књиге, иако је у средишту њеног интересовања оно што се тиче српског народа, наћи и немало осврта на историјску судбину осталих етничких формација које се служе истим језиком‘ Још само недостаје да се прецизира како се тај језик историјски зове и који је то језик по својим структурно-типолошким карактеристикама. Али, ако се пажљиво саберемо и пратимо многе податке и виђења која се у књизи налазе, склапа се мозаик и одговор се сам намеће… Издвојићемо детаље на основу којих се може јасно то потврдити. ‘…У Х веку’, налазимо код Павла Ивића, ‘већ је присутна политичка подела јужнословенског света, која ће са извесним модификацијама и пролазним валовима византијске доминације, трајати до турске најезде… ‘Тле на којем се развила хрватска кајкавштина била је средњовековна Славонија (тзв. Панонска Хрватска, у народном говору Словиње) политичка формација која је припојена Хрватској у Х веку и која је после угарског освајања Хрватске почетком XII века добила посебан статус, уз много приснију везу са Угарском од оне коју је имала Хрватска у ужем смислу (тзв. Далматинска Хрватска, Хрвати по тадашњем народном називу’); ‘…Ако бисмо остали на тлу чисте дијалектологије… или би хрватске кајкавце требало уврстити у исту скупину са Словенцима, одвајајући их од штокаваца и чакаваца, или би требало издвојити две посебне јединице, словеначку и хрватску кајкавицу’. И као резиме свега, Ивић констатује: ‘Од друге половине XVI столећа па све до тријумфа илиризма у деветнаестом веку, траје епоха књижевне продукције на кајкавском наречју, која ће се у почетку редовно звати словенским језиком, а од седме деценије XVII века и хорватским, како су до тада кајкавски аутори именовали искључиво чакавски дијалекат`“.

[restrictedarea]

ЈЕЗИК И ГРАНИЦЕ Ивић се у овој књизи бавио и односом чакавштине и штокавштине, на шта указује Јелица Стојановић: „‚Чакавштина је поникла на земљишту средњовековне Хрватске, која се протезала од источне Истре до ушћа Цетине’… ‚Источно од границе чакавског и кајкавског подручја, на земљишту које се простирало све до међе између западне и источне границе Јужног Словенства формирали су се штокавски дијалекти. Генетски ти су дијалекти блиски чакавскима, а удаљени од кајкавских… Основна политичка формација у којој се развио штокавски дијалекатски тип била је средњовековна Србија. Она је у својој почетној фази, судећи по казивањима Константина Порфирогенита у Х веку, и по границама држава српских династа у потоњој епоси, захватала осим Рашке, најчешће и Травунију (отприлике од Требиња до Никшића) Дукљу (доцније Зету односно још доцније Црну Гору) Захумље или Хум (већи део Херцеговине) и Босну’. Дакле, из овога се јасно види да се именовање три наречја (који су добили називе према односно-упитној заменици што, ча, кај) нашло уместо имена за три различита језичка система (именовање штокавски /чакавски/ кајкавски исфорсирано је у ХIX веку да би се тиме изоставила / избегла имена за језике) а три ‘наречја’ су подведена под назив српскохрватски. Из овог кратког представљања види се и које наречје Павле Ивић историјски под који језик подводи, што се поклапа и са мишљењем Вука Караџића“.

Посебно је важно, како истиче Јелица Стојановић, да се данас ради на заштити „(и)јекавице као српског наслеђа и блага на широком простору српског језика, што је назначио и Павле Ивић књигом „Српски народ и његов језик“, где су представљене суштинске чињенице, које недвосмислено одређују суштину и природу српског језика, његов историјски развој и простор на којем се он јављао и јавља, као и његов однос са сродним словенским језицима. Од тих чињеница треба да полази и србистика „да би заштитила своје културно језичко наслеђе и да би заштитила свој језик и његово име“.

Овом књигом Павла Ивића бавио се и Милош Ковачевић, који подсећа на то да је за све време постојања српскохрватског језика хрватско становиште било доминантно. Томе су доприносили и српски комунисти. Ковачевић подсећа да је главни повод за сукоб између хрватских и српских лингвиста била дубровачка књижевност, која је до 1949. године сврставана у српску књижевност. Али те 1949. године Централни комитет Комунистичке партије Србије донео је закључак да се српски аутори не смеју бавити дубровачком књижевношћу, да не смеју да пишу историју дубровачке књижевности. У књизи „Српски народ и његов језик“, како сматра Ковачевић, Ивић је доскочио таквој забрани. Он каже да Дубровник никада није припадао српској држави чија је граница била на неколико миља од дубровачких зидина, али и то да све до 1939. године никада није био у саставу Хрватске чије су границе од Дубровника биле удаљене стотинама миља.

ИСТОРИЈА НАРОДА И – ЈЕЗИКА Проф. др Александар Милановић бавио се Ивићевим „Прегледом историје српског језика“ који је објављен у саставу десетотомне „Историје српскога народа“, чији је издавач такође била Српска књижевна задруга. У тој свеобухватној историји српског народа заступљена је и историја српског језика, а тај посао био је поверен Ивићу. Он је периодизацију историје српског језика прилагодио периодизацији историје српског народа коју су утврдили историчари, што се види по поглављима: Почеци српског језика (до друге половине XII века)  Доба Немањића (око 1170-1371) – узлет српске писмености и учвршћење диглосије, Доба турских освајања (1371-1537) – и култура је жртва, Све српске земље под Турцима (1537-1699) – раздобље таворења писмености, Осамнаести век (1699-1804) – језички плурализам на врхунцу, Доба победе народног језика (1804-1878) и Епоха кристализације стандардног језика (1878-1918). Уклапајући се стилски и концепцијски са осталим ауторима, како каже Милановић, ово дело добило је још на значају када се 1998. године појавило као засебна књига у издању „Издавачке књижарнице“ Зорана Стојановића из Сремских Карловаца.

Књига Александра Белића „Око нашег књижевног језика“ о којој је говорила проф. др Рајна Драгићевић, настала је у тешким временима када је језичку политику усмеравала владајућа партија. Ова књига је у ствари била претходница Новосадском договору, објављена је у време припрема за стварање јединственог српскохрватског језика, за шта се залагао и сам Белић, а настала је на захтев Српске књижевне задруге. Реч је о збирци краћих лингвистичких радова, насталих у времену од 1935. до 1950. године.

„Књига Александра Белића ‘Око нашег књижевног језика` има велики значај у српској лингвистици и култури“- казала је др Рајна Драгићевић. „Српска књижевна задруга препознала је потребу за објављивањем ове књиге и захваљујући томе већ шездесет две године српски лингвисти, студенти филологије, књижевници и хроничари филологије и културе, као и за језик заинтересовани грађани различитих занимања имају незаобилазну полазну лектиру непролазне вредности.“

ГУБИТАК ЗА ЛИНГВИСТИКУ Књигама што је објавила Српска књижевна задруга, подсетио је проф. др Вељко Брборић, а тичу се српскога језика, може се прибројати и „Књига Ђуре Даничића“ коју је приредио академик Војислав Ђурић. Појавила се у оквиру редовног 69. кола СКЗ 1976. године, где су објављени мање познати Даничићеви списи, али и писма упућена пријатељима и сарадницима, неки преводи и изводи литературе о нашем великом филологу. Брборић је скренуо пажњу на Даничићеву „Малу српску граматику“ штампану у Бечу у Јерменском манастиру 1850. године, коју би ваљало поново објавити.

Занимљива су и два детаља са овог скупа. Вељко Брборић је подсетио да је Даничића, што је био велики губитак за српску лингвистику, тадашња Велика школа на којој је предавао лингвистику 1865. године отпустила са посла. Пошто му је понуђено ново запослење у пошти да пакује пакете, он је отишао у Загреб. Милош Ковачевић је подсетио на Даничићеву изјаву из 1880. године, када се осврнуо на године проведене у Загребу међу Хрватима, „да све што је радио да је радио на штету своју и народа коме припада“.

Слику бриге за српски књижевни језик Српска књижевна задруга показала је јубиларним 104. колом, објављеним у години када је институција славила 120-годишњицу постојања. Овоме колу посвећено је излагање проф. др Илијане Чутура. Она је подсетила да коло чини седам књига, четири књиге прозе, једна поезије, а две су монографије. Занимљиво је да су у овом колу заступљени писци са периферије српског простора који пишу о својим завичајима: Данило Николић је рођен у Сплиту а живео је на Косову и Метохији, Јован Радуловић је рођен код Книна, Драго Кекановић у Славонији, Ђорђо Сладоја и Милош Ковачевић у Херцеговини, Михаило Војводић на Цетињу, док једини Петер Хандке своју причу везује за централну Србију. У тим делима присутни су односи центра и периферије, а простори где су рођени ови писци и за које су тематски везане њихове књиге, распадом Југославије, нашли су се у иностранству.

И тако се, каже др Илијана Чутура, „непрестани дијалог центра и периферије у 104. колу остварује као дијалог старих и нових времена, простора, догађаја, система релација, између утемељених и новоуспостављених вредности. Централни простор, простор завичаја, на периферији свега, у центру је сећања, временски – на неком сасвим широком плану. Читаво коло заузима стабилан однос према историји, личној, породичној, националној, књижевној и језичкој. Можда је ипак најупечатљивије што су сви аутори, у овом или оном смислу са периферних подручја, тако да би и ово коло могло да добије и наслов Сладојеве песме: „Сеоба последњег житеља села Клиње код Улога у Горњој Херцеговини“.

Трећи лингвистички темељник СКЗ

Посебна пажња у разговору била је посвећена и књизи „Лингвостилистика књижевног текста“ проф. др Милоша Ковачевића, која се појавила у јубиларном Плавом колу Српске књижевне задруге 2012. године. То је трећа лингвистичка књига коју је објавила СКЗ. За разлику од претходне две књиге ове врсте, Александра Белића и Павла Ивића, чији су настанак условљавали политички разлози, Ковачевићево дело је изван политике, научне и теоретске природе. Овом књигом Ковачевић је направио велики искорак, тако што је успео да приближи и усмери на један простор лингвостилистику и науку о књижевности. Искорак је створио могућност „прецизнијег мерења“ уметничких вредности у књижевном делу.

Говорећи о књизи, проф. др Михаило Шћепановић присетио се речи академика Митра Пешикана, „који је историју српске лигвистике међио речима: од Белића до Ивића и даље. Сада се тој двојици придружује и трећи темељник српске лингвистике, српске стилистике, а то је Милош Ковачевић.“

Сличнога је мишљења и проф. др Радивоје Микић, који каже да „Милош Ковачевић својим лингвостилистичким огледима нуди заправо један модел анализе који подразумева строгост, тачност, научно утемељење и што је посебно важно, настојање да се анализа креће само у простору стварних уметничких особина текста. Дакле, у лингвостилистици нема простора за импровизације, нема простора за импресије, нема простора за све оно што би, једноставно речено, подразумевало превелику слободу тумача у односу на предмет који тумачи. Због тога је Милош Ковачевић настојао да, онолико колико је за једног лингвисту потребно, користи и достигнућа, ако се тако о достигнућима уопште може говорити, новије науке о књижевности, посебно онај смер тих достигнућа која директно проистичу из руског формализма“.

[/restrictedarea]

Један коментар

  1. Да није жалосно – било би смешно!

    Србски лингвисти на седници Одбора за Србски језик СКЗ на тему културе Србског језика још једном показали да нису свесни катастрофалне ситуације у којој се налази Србски језик и ћиричко писмо, као ни своје одговорности за (не)чињење.

    Расправу је изгледа отворио мате пижурица писац неуставног правописа у који уградио одредбу да Србски језик има два равноправна писма?! Још је само недостајао иван клајн, италијаниста Србског језика, па да нам каже још једном како ћирилица нема више шанси пред агресијом латинице.

    А ни речи не рекоше (барем према новинском извештају)о:
    – да се после ВК ништа није урадило на стандардизацији СЈ;
    – да су лингвисти још подељени на србокрватисте и србисте;
    – да САНУ још издаје речник непостојећег „српскохрватског језика“;
    – да СЈ нема своје неопходне инструменте: ревидирани правопис, речнике и граматике;
    – да је једна група лингвиста основала србистику као науку о СЈ, али да су се поделили око двоазбучја и ћирилице и да србистика није уведена на катедре за СЈ нити у образовни систем;
    – да се лингвисти нису усагласили о крађи и прекрађи СЈ и писма и нису се огласили поводом непочинстава неодосманлијске државе о прећутном прихватању преименованих непостојећих сурогата СЈ;
    – није познато да ли су се лингвисти изјаснили о самовољном кодирању СЈ и писама код регистрационог органа Унеска (то је још 2008. г. учинио сретен угр*чић, заједно са Институтом за стандардизацију и одговрајаућим организацијама крватске, тако да се од 2008. све написано на крватској латиници рачуна као крватска културна баштина, а непознато је како су уредили да се идентификује србска баштина на латиници настала до те године);
    – јавност није у довољној мери обавештена о делу овог мудросера и у већинској употреби је и даље крватска латиница;
    – лингвисти нису тражили од власти да донесе закон о србској културној баштини и да о њему обавести надлежне међународне институције…

    Србски лингвисти су у историји изгубили све ратове против крватиста,а још нису схватили да СЈ има право на србистику и да Срби имају уставно право на ћирилицу као једино званично (или службено или не знам какво све)- у ствари национално писмо ћирилицу.

    Оно што је рекао Ђ. Даничић – да је од почетка свог боравка у Загребу све чинио против себе и Србског народа – могли би мирне душе да кажу и србски лингвисти у већем делу…

    Сачувај нас, Боже, од нас самих!




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

error: Садржај је заштићен !!