Гроф Сава Владиславић у пантеону Царске Русије

Пише Славенко Терзић

Одлазећи у јесен 1702. године први пут у Русију, гроф Сава Владиславић је снабдео руског посланика Толстоја драгоценим обавештењима о стању Османског царства, толико важним Петру Великом за формирање политике према Турској. По повратку у Цариград, сувоземним путем преко Кијева, Владиславић је успоставио још ближе односе са руским послаником Толстојем.

РУСИЈА – ДРУГА ОТАЏБИНА На основу података добијених од Владиславића, Толстој је 1703. године послао детаљан опис стања турске бродоградње. Захваљујући Сави Владиславићу Толстој је 1704. године успоставио контакт са секретаром француског посланства. Повезао га је такође са дубровачким конзулом у Цариграду, Луком Барком који је имао одлична обавештења о тајном животу на султановом двору. Барка је постао „тајни агент Русије“ чија су драгоцена обавештења осветљавала однос турског двора према Русији. Тек када је био сигуран да ће избећи рат са Турском, Петар Велики је кренуо у обрачун са Шведском, чији је крајњи исход био катастрофални пораз шведског краља Карла XII у бици код Полтаве 1709. године, којом су покопане шведске амбиције да буде европска сила и да игра важну улогу у европским пословима. После Баркине смрти 1709. године, његове послове наставио је нови дубровачки конзул Лука Барка Млађи (који је у тајним руским извештајима имао псеудоним Макарије Степанов).

Пре него што је крајем 1704. године заувек напустио Цариград , у којем је даљи боравак за њега постао врло опасан, Владиславић је за потребе руске државе обавио још низ важних послова. За Петра Великог је било врло важно да Владиславић у турској престоници обезбеди материјал и мајсторе за руску бродоградњу. Наиме, трговачки пут из Русије за Балкан и турску престоницу ишао је копном преко Влашке и Молдавије. Крај 17. века било је време крупних геополитичких промена на простору Средње и Југоисточне Европе и обележио га је почетак борбе европских сила за доминацију над овим просторима. Још за време тзв. Великог посланства по Европи 1697. до 1698, цар Петар Први поставио је као стратегијски циљ спољне политике Русије излазак на Црно море. Владиславић је успео да обезбеди планове изградње турских бродова, али није успео да обезбеди мајсторе за градњу јер они (претежно Турци или Јермени) нису хтели да иду за Москву. Уместо бродског мајстора Августина за кога је добио налог да га доведе у Русију, Владиславић је нашао Француза Антонија Барталомејева.

Од почетка 1705. године па до краја живота Русија је била друга отаџбина Саве Владиславића. На по неколико година напуштаће империју ради мисије у Венецији а касније у Кини. Своје трговачке послове развио је широм простране земље – у Нежину и Вологди, Казању и Петрограду, Москви и Кијеву. Ипак, у периоду од 1705. до 1711. Нежин је био главно средиште његових трговачких послова. Напоредо са трговачким пословима, под заштитом руског цара, Владиславић све више почиње да игра улогу саветодавца у важним државним питањима Русије, пре свега у спољној политици. Радна енергија и дипломатска вештина, знање европских и источних језика, одлично познавање прилика на Балкану и нарочито у османској престоници, обезбеђивали су му све ближи приступ и већи утицај на двору Петра Првог. Године 1708. цар му је поклонио дворац у Москви, на Покровки, који је раније припадао бојарину В. Ф. Наришкину и био захваћен пожаром.

[restrictedarea]

САВЕТНИК ЗА ПИТАЊА ПРАВОСЛАВНОГ ИСТОКА Недовољно је позната његова улога у одлучујућој бици против Шведске код Полтаве, али чињеница је да се током те године два пута срео са царем. Јован Дучић наводи да је био „шеф интендантуре (снабдевања) целе оперативне руске војске“. Свакако да је морао имати извесну улогу јер је већ фебруара 1710. године од цара добио имања конфискована у Украјини, у Черниговској губернији, од двојице присталица Ивана Степановича Мазепе, али и звање дворског саветника, које му је омогућило и званичну улогу у дипломатској служби Русије.

Као дворски саветник за питања православног Истока, Владиславић је имао активну улогу у Прутском рату Русије против Турске 1711. године. Основано се претпоставља да је управо Владиславић био аутор документа познатог под називом „Пројект плана вођења рата 1711. године“. План је предвиђао да се претходним ударима на Кубањ и Крим вежу османске снаге у Анадолији и онемогуће удари кримских Татара у леђа руске армије, чији главни правац наступања треба да буде према Јашију и Влашкој, односно Дунаву. Истовремено, важну улогу требало је да има обраћање Петра Првог словенским и уопште балканским хришћанима с позивом да подрже Русију у рату против Турске. Целокупним делом Владиславић је знатно ојачао и проширио историјске темеље вишевековне сарадње српског и руског народа – Русије и балканских хришћана у целини. Обавештавао је руски двор, пре свих Петра Првог о српским земљама, српској историјској традицији и оновременим ослободилачким тежњама Срба. Као један од иницијатора идеје ослобођења балканских хришћана путем заједничких дејстава руске армије и устаничких снага на терену, имао је запажен утицај на формирање балканске политике Русије почетком 18. века.

У време Прутског похода 1711. године, Сава Владиславић је у штабу команданта руске војске генерал-фелд маршала Бориса Петровича Шереметјева вршио дужност дипломатског саветника за балканска питања. Организовао је достављање грамате Петра Првог Србима и осталим балканским хришћанима и упутио пуковника Михаила Милорадовића са задатком да покрене Србе на устанак против Турака. Знајући за то, Турци су у време руско-турских преговора о миру захтевали да Владиславић буде изручен Турској.

ПРЕГОВОРИ СА КЛЕМЕНТОМ XI И после неуспешног Прутског похода Владиславић је остао саветник руског двора за балканска питања, али је обављао и друге деликатне спољнополитичке мисије по налогу цара, пре свега у спољној политици према Шведској и Турској. Владиславић је 1712. године у два маха имао дуге разговоре са енглеским послаником при руском двору Чарлсом Витвортом о руско-енглеским односима и међународној ситуацији у Европи, испитујући могућност савеза Русије и Енглеске против Шведске.

Период боравка Саве Владиславића у Венецији, између 1716. и 1722. године, вишеструко је плодан, како због мисије коју је обављао у име руског цара тако и на плану његовог приватног живота. Занимљиво је да се Владиславић представљао као „гроф илирски“, и по оцу и по деди и прадеди, што иначе није редак случај у авантуристичких духова 18. века. Нема сведочанстава која би потврђивала ове податке. Дубровачки Сенат му је, истина, 1711. издао диплому о грофовском достојанству, коју му је касније потврдио и Петар Први. Титулу му је касније потврдио и венецијански Сенат 28. марта 1722. године, а и царица Катарина Прва указом од 24. фебруара 1725. године. Mаја 1716. Владиславић је отпутовао из Русије и при сусрету са Петром Првим у Пирмонту (Немачка) добио дозволу за одлазак у Италију. Добио је 13. јуна те године и специјалну цареву грамату којом се поред осталог потврђивало да „наш дворски саветник и илирски гроф Сава Владиславич иде у Италију и у друга европска места ради неких наших послова“. Већ следеће, 1717. године Владиславић се налазио у пратњи Петра Првог за време посете Паризу. По речима једног француског дипломате, он се „меша у све послове“, у својству једне од главних личности руског двора. Јован Дучић наводи да је руски владар посетио Сорбону на којој се водила расправа о односима измећу Русије и Ватикана, односно о могућностима измирења великог православног владара са папом. Покренуто је и питање „о измирењу и уједињењу хришћанских цркава“. Дучић сматра да је царев позив Владиславићу да дође у Париз био мотивисан поред осталог и потребом да се нађе „при оваквим дискусијама као што је била она на Сорбони“. Као доказ да је руски цар ценио квалитете познатог Херцеговца, Дучић истиче чињеницу да је управо после поменутих разговора на Сорбони Владиславић добио задатак „да онамо преговара са Клементом XI за измирење Русије са Светом Столицом и за закључење Конкордата о коначном уређењу питања католичке цркве у Русији“. Смрћу папе Клемента 1721. године прекинути су и разговори о Конкордату.

ЛЕП И ВИДЉИВ ТРАГ За време боравка у Венецији Владиславић је посетио родни Дубровник 1717. године и покушао да у њему подигне православну цркву, али му то упркос подршци Петра Првог није пошло за руком. Током боравка у Венецији он је незванично вршио функцију царског отправника послова у Републици Светог Марка. И даље се у свакој прилици бавио трговином, стекавши 1719. и брод којим је намеравао да успостави трговачку линију између Санкт Петербурга и Венеције.

Петар Први је у Сави Владиславићу нашао сјајног сарадника у изградњи и украшавању нове руске престонице Санкт Петербурга. Поред поменутих трговачких послова које је обављао у италијанским земљама (један од главних компањона био му је енглески конзул у Русији Чарлс Гудфелоу) Владиславић је из Венеције за нову руску престоницу, по царевим поруџбинама, куповао мермерне статуе, бисте, слике и друга уметничка дела и предмете. Руски историчар уметности С. О. Андросов објавио је обимно дело на руском и италијанском језику „Петар Велики и италијанске скулптуре“ у којем је цела друга глава посвећена Савином раду на сакупљању уметничких дела у Венецији. Андросов на једном месту каже да се Сава родио „у угледној фамилији грофова Владиславића који су изгубили своје богатство под турском влашћу“. Иако је ова активност Саве Владиславића била споредна у дугом низу других послова које је обављао, она је ипак оставила леп и видљив траг у историји некадашње руске царске престонице. Захваљујући њему велики број мермерних статуа и биста украшавају и данас Петроград и вртове његових приградских резиденција. Међу њима се посебно истиче знаменита античка статуа Венере, која је по Тавријском дворцу у којем се у Русији налазила  постала позната као Венера Тавријска. Нађена је у околини Рима и после дужег спора пренета је у Русију 1721. године (данас се налази у Ермитажу).

Наставак у следећем броју

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *