Почетна / Друштво / Генералова одсудна битка

Генералова одсудна битка

Пише ЉИЉАНА БУЛАТОВИЋ МЕДИЋ

Уз демонстрацију недопустиве пристрасности, тортуре и цинизма „џелата над жртвом“, Суд је у поступку суђења Ратку Младићу извршио чак и тешко огрешење о  свето право приватне комуникације оптуженог, што се сматра тежим од изнуђивања признања мучењем

Чим се завршило извођење доказа Тужилаштва против генерала Ратка Младића пред Хашким трибуналом 13. децембра 2013,  адвокати одбране, Бранко Лукић и Миодраг Стојановић  по хитном поступку су опет затражили изузеће председавајућег судије Алфонса Орија, а први пут и судије Кристофера Флугеа.

Ако је већ на почетку суђења председник Суда, „часни председник Суда“ (како га ословљавају адвокати) Теодор Мерон одбио такав захтев без много образложења, шта у поновљеном захтеву даје наду одбрани генерала да ће се ослободити тешке море и драстично отежавајуће околности у суђењу – пристрасности Председавајућег суда?

Захтев за изузеће председавајућег судије Алфонса Орија поднет је у складу са Правилником Суда о поступку и доказима, тачка15 б. Поднесак се позива на основно право оптуженог на правично суђење. Овај поднесак, по правилима Суда, може да садржи свега 3.000 речи. Међутим, тежина проблема определила је адвокате да приговоре и образложења изложе у читавих 18.133 речи! Садржај поднеска полази од 15 основа. Стога је председник суда Мерон затражио више времена за одговор.

Праћењем рада Хашког трибунала, основаног у складу са политичким потребама америчке администрације кроз нерегуларни процес одлуком Савета безбедности ОУН, лако се уочава да судије имају истовремено и законодавну, и судску, и извршну власт!  То је непојмљиво у савременој судској пракси и противно позитивним тековинама цивилизације. Када год су судије бивале и судије и кадије, долазило је до тешких злоупотреба судске власти. Међутим, у овом случају као да то никоме ко заступа закон не смета, а оптужени су  потпуно немоћни пред вољом хашких службеника. Судије овог суда, истовремено и законодавци, своје поступке према једнаким случајевима могу регулисати током суђења додатно подзаконским актима. Делује невероватно, али је (посебно у случају судије  Орија) – истинито.

 

СУДИЈА КАО ТУЖИЛАЦ Праћењем преноса суђења генералу Младићу лако је уочити готово материјализовани анимозитет судије Орија према оптуженом. Он се углавном понаша као продужена рука тужиоца, а не као институција која треба да утврди чињенице и донесе праведно правну пресуду. Судија Ори прихвата готово све предлоге и испуњава жеље тужиоца, чак и када сам тужилац покаже очигледну намеру да одустане од неких својих исказа и предлога, јер признаје да не располаже довољно добрим и разумним разлозима. На тај начин судија сам себе и своје одлуке не поштује, тако да одбрана не може да буде сигурна шта је чека у судници. Али је исход увек исти: овај судија ће подржати тужиоца до неразумних размера, на штету људских права оптуженог.

Одбрана у овом поднеску захтева од председника Суда продужење временског рока за припрему одбране,  будући да је судија Ори пристрасан, односно јер он толерише праксу да Тужилаштво не открива своју документацију, а према правилима Суда, потребно је да је одбрана има годину дана пре почетка суђења! Када год је одбрана то пријавила Суду, дато јој је 15 дана за обраду тек дела документације. Рекло би се да је то својеврстан цинизам џелата над жртвом. До сада је у предмету генерала Младића обелодањено само 60 одсто документације Тужилаштва! Сликовито речено, ради се о десетак шлепера докумената које им Тужилаштво још увек није ставило на располагање.

ИСТОРИЈСКА ВАЖНОСТ Одбрана указује да је овај предмет од посебне историјске важности и у праву, и у животу српског народа. Утолико је адекватније очекивати да се према генералу Младићу Суд опходи на праведан и поштен начин, у складу са правима садржаним у Правилнику о поступку и доказима, која су омогућена другим оптуженицима. Одбрана указује да не би требало да права на прописан поступак и правичан процес буду ускраћена генералу Младићу само зато што је последњи оптужени против кога се води процес у овом трибуналу.

Већ на првом појављивању у судници судија Ори је донео одлуку да у целости наглас прочита оптужницу против генерала Младића, упркос његовом противљењу. Судија Ори је своју одлуку упоредио са неупоредивим случајевима Харадинаја (који се одрекао права да чује оптужницу у потпуности, али је прихватио читање сажетка) и Готовине (коме је судија прочитао резиме оптужнице и поред противљења). Међутим, како је читање оптужнице изазивало  гласно увредљиво добацивање „Жена Сребренице“ и сличних удружења, генерал Младић је негодовао и судија Ори  га је избацио из суднице. То је био почетак отворено понижавајућег понашања судије Орија према оптуженом, непознатог у судској пракси Трибунала .

Пристрасност судије Орија огледа се и у одлуци да генерала Младића подвргне посебној тортури, тако што га све време, сваког секунда његовог боравка у судници једна камера снима и емитује снимак. И то је било мало, па су задужене и службенице Тужилаштва које знају „бхс“ (босанско-хрватско-српски)  језик да прате реакције генерала Младића за време и у паузама суђења Трибунала и о томе обавештавају судије и Тужилаштво.

[restrictedarea]

Тако је Суд извршио и тешко огрешење о свето право приватне комуникације оптуженог, које се сматра тежим од изнуђивања признања мучењем. Одбрана је доказала да се врши прислушкивање клијента и адвоката, у паузи суђења, када нико други није присутан у судници. Поменуте службенице су  сведочиле како је 18. фебруара 2013. године у паузи заседања  генерал заштићеној сведокињи, наводно, упутио „шокантне и изузетно увредљиве“ речи. Одбрана тврди да се он тада обраћао браниоцима, додуше мало гласније због здравствених проблема, па то спада у „привилеговану комуникацију“ и не може се користити против њега.

 

ТОРТУРА Као знак пристрасности председавајућег судије Орија, одбрана је издвојила   стална, нервозна упозорења генералу Младићу да током консултација са адвокатима у судници не говори сувише гласно. Сугеришући да Младић, због преживљених можданих удара, није у стању да контролише гласност говора, ни импулсивне реакције, браниоци тврде да судија Ори то не толерише и да је стога генерала Младића више пута избацивао из суднице. Иза тога следила је  одлука судије Орија да забрани директну комуникацију оптуженог генерала Младића са одбраном у судници. Дозвољено је само писмено обраћање генерала адвокатима, што је готово неизводљиво због отежане способности да користи десну руку .

Одбрана наводи и да је судија Ори у спис уврстио исказе о Младићевим поверљивим разговорима са адвокатима у судници, током пауза у заседањима, иако је сам више пута оптуженог саветовао да се са браниоцима консултује током пауза, а не за време расправе.

По наводима одбране, судија Ори је пристрасност испољио и тиме што се није освртао на захтеве одбране да се, због лошег здравственог стања оптуженог, смањи број радних дана са пет на четири, што је недавно ипак усвојило Жалбено веће. А Претресно веће је затражило да се у паузи између доказних поступака Тужилаштва и одбране изврши детаљан лекарски преглед оптуженог.

Додуше, однос Хашког трибунала у целини према здравственом стању генерала Младића опредељен је одлуком власти Србије да га после хапшења хитно „изруче“ у Шевенинген као довољно здравог и способног да учествује у судском поступку! Сама појава генерала Младића у то време јасно је указивала да је он случај за медицински третман са више дијагноза.

После тога одбрана није могла готово ништа да уради за побољшање  очигледно тешко нарушеног здравља или залечење генерала Младића. Самим тим била су угрожена његова најосновнија људска права, пре свега од стране власти Србије.

Охрабрује то што је, према нашем сазнању, председник Русије Путин недавно потписао захтев Хашком трибуналу да се омогући генералу Младићу да у Москви буде подвргнут професионалном медицинском третману. Можда је у складу са тим и издат налог Судског већа да се уочи доказног поступка одбране, чији је почетак предвиђен у фебруару или марту 2014. године, упозна са „целокупном здравственом ситуацијом оптуженог“, при чему ће посебну пажњу обратити на налазе кардиолога и неуролога.

Одбрана приговара да је судија Ори био пристрасан и неправичан према њој у корист Тужилаштва јер је неједнако мерио време у главном и унакрсном испитивању сведока.

 

СЛУЧАЈ СРЕБРЕНИЦА Одбрана обнавља приговор да је судија Ори пристрасан и зато што је, као Холанђанин, у „сукобу интереса“,  јер су његови сународници из Унпрофора били актери сребреничких догађаја у јулу 1995. године, за које се Младић тешко терети.

Осим тога, судија Ори је у два наврата прекидао сведоке у судници при сведочењу о улози државе Холандије у Сребреници и тиме исказао очигледну пристрасност.

Одбрана напомиње да је 6. септембра 2013. године Врховни суд Холандије огласио кривом државу Холандију за смрт три муслимана у догађајима везаним за Сребреницу. Можда судија Ори и не осећа везу националности са поступцима своје државе, владе или других грађана Холандије, можда сматра себе „грађанином света“, али чињеница да је Холанђанин ствара објективне услове за пристрасност.

Одбрана указује и на случајеве када је Тужилаштво предлагало а судија Ори прихватао промењене пресуђене чињенице. Дакле: првобитне оптужбе замене пресудом из другог предмета, а судија Ори прихвати! Жалбено веће је код судије Орија пронашло 40 пресуђених чињеница више.

Он је познат и по томе што је већина његових одлука неформалне природе, без образложења, издиктираних током суђења, које Судско веће потписује. А без образложења одлуке нема могућности за жалбу.

 

СЛУЧАЈ МАРКАЛЕ 2 Одбрана тврди да је судија Ори често показивао пристрасан однос према доказима у поступку. Један од најилустративнијих примера је испитивање сведока  у вези  са гранатирањем Маркала 2, током сведочења генерала Руперта Смита 28. јануара 2013. Цитирам поднесак одбране: „Судија Ори је направио два цртежа, који илуструју различите путање пројектила. Он је испитивао сведока о делу његове изјаве који се односи на високе путање испаљивања пројектила у урбаној средини. После потврде сведока о испитаном делу изјаве, судија Ори уводи другачији концепт стрме путање и скице и даје сведоку на коментарисање и упоређивање  два концепта. Одбрана тврди да тим начином судија Ори намеће сведоку мишљење да је стрмост релевантнија чињеница у односу на висину. Тако судија Ори долази до закључка који се не заснива на чињеницама прикупљеним из доказа, већ добијеним ван поступка, чиме судија Ори наноси штету независности и интегритету Судског већа.“

У овом поднеску је и захтев за изузеће судије Флугеа, чија се  непристрасност доводи у питање због личног интереса да се „очувају налази“ пресуде за сребренички геноцид генералу Здравку Толимиру, официру Главног штаба, подређеног генералу Ратку Младићу.

 

НАПОМЕНЕ ИЗ ДОМЕНА МЕЂУНАРОДНОГ ПРАВА Међународно право признаје и прописује да сви оптужени у кривичном поступку имају право на непристрасан и независан трибунал. Комисија за људска права је дефинисала следећи услов  непристрасности:

„‚Непристрасност‘“ суда подразумева да судија не сме да гаји пристрасна мишљења према једној страни спора, нити да поступа у интересу једне стране.“

Право оптуженог на независан и непристрасан трибунал је апсолутно право и не подлеже изузецима и квалификацији. Поступак пред судом који не задовољи критеријуме независности и непристрасности не може никада бити правичан.

 

На крају, са сумњом у позитиван одговор враћам се  питању из наслова:

Има ли наде да српски генерал у Хашком трибуналу буде ослобођен пристрасног холандског судије?

По досадашњој пракси Хашког трибунала – нема наде за правду и правичност у одбрани заштитника српског народа, генерала Ратка Младића.

Али неправда није убедљив разлог да се ћути о чињеницама.

Чему може да се нада одбрана генерала Ратка Младића

Суђење генералу Ратку Младићу почело је 16. маја 2012. пред Хашким трибуналом, након што је председник Суда Теодор Мерон одбио захтеве Младићеве одбране за изузеће председавајућег судије Алфонса Орија и одлагање процеса за 90 дана.

Одбрана је тада први пут оптужила судију  Орија  за пристрасност, пре свега јер је био судија у више других случајева у којима су некадашњи Младићеви сарадници осуђени. Судија Мерон је оценио да је захтев за изузеће судије Орија без основа и да одбрана није доказала тврдњу да је судија Ори оставио утисак пристрасности на њену штету. После те одлуке судије Мерона, суђење генералу Младићу почело је читањем уводне речи Тужилаштва, које је трајало читавих шест радних сати. Трибунал је првог сведока оптужбе извео 29. маја.

Младићева одбрана је потом поднела и други захтев за одлагање почетка суђења или доказног поступка оптужбе за шест месеци, зато што јој тужиоци нису обелоданили сав доказни материјал и у таквим околностима почетак процеса нарушио би право генерала Младића на правично суђење. Ту тврдњу одбране потврдило је и Тужилаштво. Потом је одбрана још неколико пута, из истог разлога, тражила одлагање, али је Расправно веће судије Орија те захтеве одбијало.

Тужилаштво је најавило извођење 413 сведока. До завршетка расположивог времена, 12. децембра 2013, извело је 164 сведока.

Генерал Младић је оптужен, између осталог, за учешће у удруженом злочиначком подухвату, за геноцид, злочине против човечности и кршење закона и обичаја ратовања у БиХ од 1992. до 1995. године. Према оптужници, у удруженом злочиначком подухвату су учествовали и Радован Караџић, Слободан Милошевић, Момчило Крајишник, Јовица Станишић, Жељко Ражнатовић, Војислав Шешељ, Биљана Плавшић, Мићо Станишић, Никола Кољевић и Момчило Мандић.

Лични интереси судије Орија

На упитаност – зашто је баш судији Алфонсу Орију додељен овај кључни историјски предмет, може се одговорити да је то зато што има превише слабости у својим претходним суђењима и пресуђивању. У том случају лични интерес судије Орија подудара се са интересом оснивача Трибунала: да у најкраћем могућем року донесе намењене најдрастичније пресуде против генерала Младића, који је извојевао војничку победу на челу Војске Републике Српске, одбранивши слободу Републике Српске од здружених најмоћнијих војних сила света (и који се, такође, најдуже измицао лисицама хашког казамата).

То су основане (личне) претпоставке аутора овог текста, а из поднеска одбране за изузеће судије Орија из овог предмета јасно произлази његова пристрасност у очувању своје пресуде или улоге у њеном доношењу,  у следећим предметима:

– Јовица Станишић и Франко Симатовић оптужени су за то да су „Шкорпиони“ били јединица МУП Србије, чији су чланови учествовали у удруженом злочиначком подухвату да се елиминишу муслимани из Сребренице 1995. године. Они су ослобођени оптужнице за прогон, убиство, депортацију и присилно премештање муслимана, јер су припадали службама МУП Србије. Међутим, докази на основу којих је Ори донео пресуду да су криви, а тичу се формирања, контроле и руководства „Шкорпиона“, биће релевантни у пресуђивању генералу Младићу.

– Ако би се без доказног поступка прихватиле пресуђене чињенице у случају генерала Станислава Галића, одбрана генерала Младића не би имала више шта да тражи у Трибуналу. Међутим,  Жалбено веће Трибунала је утврдило да је Претресно веће прекорачило дискреционо право у избору чак 11 чињеница које су дефинитивно утврђене – пресуђене. Тако је судија Ори током сведочења Џона Хамилтона користио оптужбе из предмета Галић, које се нису налазиле  у предмету генерала Младића. Дакле, непрописно је користио доказе из предмета Галић и тиме показао неспособност да остане непристрасан. Исто је и у случају Момчила Крајишника – седам чињеница.

– У поступку Милан Бабић, у конкретном предмету против генерала Младића, Тужилаштво је формирало теорију (а судија Ори прихватио својом пресудом) о постојању везе између криминалних активности ЈНА у Хрватској, чији је саставни део био генерал Младић, и удруженог злочиначког подухвата који је касније изведен на територији БиХ. Ту је Младићева одбрана посебно забринута због појављивања и улоге судије Орија у овом предмету, што се може сматрати очигледном пристрасношћу.

– Лични интереси судије Орија у поступку Дарко Мрђа манифестују се у пресуди коју је донео. Пресуда је донета на основу споразума о признању кривице. Мрђа је оглашен кривим, јер је као члан Интервентног вода Приједорске полиције 21. августа 1992. године учествовао лично и директно у стрељању ненаоружаног мушкарца код Корићанских стена. У том случају оптужница идентификује генерала Младића као надређеног полицији, која је извршила овај злочин.У истом случају (злочини који су се догодили на територији општине Приједор 1992.)  судија Ори исказао је личне интересе и предрасуде у предмету  приједорског резервног полицајца Душка Тадића, као његов кобранилац.

Ауторка је члан Српског  комитета за одбрану истине о генералу Ратку Младићу

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

error: Садржај је заштићен !!