Почетна / Култура / Гаврило Принцип у срцу песништва

Гаврило Принцип у срцу песништва

Пише Драган Хамовић

 „СПОМЕН ПРИНЦИПУ“ – Избор из поезије младобосанаца и српске поезије, који су приредили и пропратним текстовима опремили Владимир Димитријевић и Драган Хамовић; „Печат“ ексклузивно објављује одломке из рукописа ове збирке

Mоже бити да је Гаврило Принцип далеко остваренији као песничкa тема и симбол него као песник. Уосталом, није ни имао времена за дуге реченице, нити услова за кабинетски рад на пољу ритма и риме, онај што је (како је посведочено) урезивао стихове у затворску порцију, или их писао по тамничком зиду… Ипак, оно што је Принцип написао, а посредно је сачувано, јесте за памћење, јер извире из средишње жиле меморијског изворишта његове националне традиције.
Ако је пуцањ Гаврила Принципа суштински означио почетак метежног столећа (из којег као да нисмо ни изашли) већ је тим чином изборио – потом и запечатио држањем у тамници – статус историјског, као и песничког симбола проистеклог из косовског заветног архетипа. Велики кôд српске поезије убрзо га је познао и сврстао где спада. Таквом веродостојном симболу никакве деформације циничног књижевног ума, до дана данашњег, нису могле ништа… Исто тако, књижевни нараштај Младе Босне, по наговештеним и показаним могућностима, као и појединачним остварењима, представља међугенерацију вредну читалачке пажње и озбиљног књижевноисторијског процењивања, копчу између две епохе, модерне с почетка века и авангарде.

( ИЗ ПОГОВОРА)

ИДЕЈЕ И ДЕЛА

Одломци из чланака

НАЦИОНАЛНО ТЛО И МОДЕРНОСТ

Ми не смијемо бити неосјетљиви према бујном и свестраном животу модерног и јаког запада, јер ће нас, некултурне и немодерне, тај бујни и снажни запад прегазити силом своје културе. Само, ради нашег угледања и позајмљивања од запада, ми не треба да се одродимо; треба да се оплодимо. |1908.
Димитрије Митриновић

НА ПОЧЕТКУ ДЕЛА

Ми осећамо мучаљива и кобна знамења који се јављају као предзнаци велике борбе што се спрема и у којој нам се ваља силно исправити да бисмо остали живи и победитељи. Нама је нужно одушевљење, лудост, нежаљено падање и висока херојска моралност оних који прегарају сами себе, осећајући срећу будућих поколења. Мали духови се боје чистог заноса, а нама је он једини нужан, нама је занесеност, прегарање једино спасење из блатне и срамотне садашњице. |1912.
Милош Видаковић

НОВЕ ГЕНЕРАЦИЈЕ

Национализам неослобођених народа није само осећање расне солидарности, симпатија и љубави према земљи, њеним планинама и њеним стварима. Он је и нешто више, пун моралне одговорности и моралних захтева. |1913.
Боривоје Јевтић

ИДЕЈЕ И ДЕЛА

Наши очеви били су капитулирали и на њихово оружје попадала је рђа, њихова срца затрпала срамота. И што би некога мучило, њима је чинило задовољство што могу голо живети не желећи ништа и чинећи све што се од њих захтева.
То је било најбедније време у историји нашег робовања и кад оно не би било трагично по нас по својим последицама; могао би страх, који је био основна, битна карактеристика тог времена, бити тако комичан. |1913.
Боривоје Јевтић

ПОБУЊЕНИ  АНЂЕЛИ

Владимир Гаћиновић

ОТАЏБИНА
Зашто је умукнула грмљавина и умрла бурна, бунтовна твоја песма? Где су саливени стројни џинови, који су силним потезима стварали судбине и васкрсавали из гробова? Бојне и густе армије са превратним поклицима и хучним гибањима где су?
Наша срца пуцају и наши се мозгови суше пред општим раскидањем твојим. Дивљи, сурови варвари пустоше твоје лепоте, кидајући нерве и кршећи удове сувог, изломљеног и разбијеног чела. На крају мрачних видика још лебди танки стуб светлости и праха – траг скорих ломова и растварања твојих.
Младу, таласасту душу која се пресипала и грчила у огромним напонима живота отровали су алкохолом, а мозак оковали грубим металним звеком. Са висова бола и отмене моралне патње свукли су те на тргове и окићену повели улицама. Отаџбино, тебе продају као проститутку!
Из тамних низина твојих долази мукли и суви крик за васкрсењем, који потреса наше савести и пали наше крви. У твојим болним тишинама ћути један отврдли врисак који ће скрхати сводове који те притискују, и врелим, страсним замахом донети узбуркане душе наших цветања и оздрављења. Под срамом који нас обавија и дави, у првим рушењима ми ћемо букнути старом ватром а наша ће срца закуцати великим ослободилачким ритмом.
Тада ће се родити нова српска отаџбина!

1912.

ПРИНЦИПОВЕ СТОПЕ

НАЦИОНАЛНО ТЛО И МОДЕРНОСТ

Принцип је, својим актом, ипак, ударио свима нама на чело жиг убица и сви смо ми постали сумњиви полицајцима, не само у Аустрији, него и целој Европи. Принцип нас је тако повезао боље него што смо били повезани, дотле, црквом, традицијама, крвљу.
Милош Црњански, Итака и коментари

 

Милош Црњански

СПОМЕН ПРИНЦИПУ

О Балши, и Душану Силном, да умукне крик.
Властела, војводе, деспоти, беху срам.
Хајдучкој крви нек се ори цик.
Убици диште Видовдански храм!

Слави, и оклопницима, нек умукне пој.
Деспотица светих нек нестане драж.
Гладан и крвав је народ мој.
А сјајна прошлост је лаж.

А ко нас воли, нек воли камен голи,
Нек пољуби мржњу и мртве.
Ископане очи, вино што се точи,
у славу убиства и жртве.

О правди и победи светој нек умукне крик.
Оцеви и браћа и сестре беху срам.
Освети, мајци нашој, нек се ори цик.
Раји, рити, диште косовски храм.

А сунцу и манастирима угушите пој.
Кадифе и свиле нек нестане драж.
Јаук и гробље је народ мој.
А сјајна прошлост је лаж.

Мој народ није стег царски што се вије,
него мајка обешчашћена.
Зној и сиротиња и мржња што тиња
у стиду згаришта и стена.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *