Европски Мендела

Пише Наташа Јовановић

Како време одмиче и како се број месеци и година које Шешељ проводи у хашкој тамници повећава, сваким даном све више постаје истинита његова заједљива метафора са почетка суђења, када је судијама у парадним пелеринама рекао да су се „…обукли као Света Инквизиција“. Данас, деценију касније, у његовом случају, ова савремена Инквизиција сугестивно сведочи о сили која Бога не моли

Новија историја политичког заточеништва препуна је верника слободе који су одлучили да свој живот ставе у службу виших циљева. Може ли се то рећи и за Војислава Шешеља, човека који је у новом веку један од последњих политичких заточеника, а чије име се не налази ни на једном списку тзв. затвореника савести, упркос чињеници да се над њим 11. годину заредом крше лична и процесна права? Док у светским робијашницама, екстериторијалним затворима који се налазе под контролом НАТО, траје један страхотан прогон и безвлашће, противници Војислава Шешеља, у његовом случају виде тек заробљеника сопственог ума, сопствених догми и сопствене митоманије. Да ли је баш тако?

РОБИЈАШКА ПРОШЛОСТ, ДОБРА РЕФЕРЕНЦА У двадесетом веку, сви, или скоро сви политички затвореници имали су ауру истинских великомученика. Многи од њих су касније, кад су се докопали слободе, направили велики политички капитал од тога. Робијашка прошлост била је пожељна као најбоља референца, статус који је значио скоро божанске атрибуте. Већина диктатора који су опростили грехе својим некадашњим политичким противницима, и сами су узимали део тог божанског сјаја за себе. Опрост греха идеолошком противнику скоро да је значио саучесништво у греху! Случај Нелсона Менделе у неку руку то и потврђује. Подсетимо да је Менделино дугогодишње робијање постало симбол борбе против апартхејда и да га је влада Јужне Африке после 18 година робије, због става да једино оружана борба може оборити политику апартхејда владајуће беле мањине, 1990. пустила на слободу. Са тадашњим јужноафричким председником Мендела је започео преговоре с циљем мирног окончања апартхејда и преноса власти на црначку већину. За те су напоре Мендела и Де Кларк године 1993. добили Нобелову награду за мир. Иако је систем апартхејда формирао Запад, који је крваво покорио Јужну Африку, након Менделине смрти, који је неспорно патио и борио се за права свог народа, исти Запад му је одао сву почаст.

Чак су и посланици у Скупштини Србије, пре почетка седнице на којој се расправљало о амандманима на предлог буџета и сет економских закона, минутом ћутања одали почаст преминулом бившем председнику Јужноафричке Републике. Томислав Николић је тада упутио председнику Јужне Африке Џејкобу Зуми телеграм саучешћа.

„Дубоко ме потресла вест о смрти Нелсона Менделе, првог демократски изабраног председника Републике Јужне Африке. Грађани Србије искрено саосећају са вама и деле тугу са породицом и народом великог сина Африке“, навео је Николић.

Зашто за Војислава Шешеља нема наде да ће једном, некада, на слободи, трошити своју заточеничку славу? И има ли он икакав постамент на којем ће његова политичка фигура стајати као пример будућим генерацијама побуњеника?

Како се десило да Војислав Шешељ, човек који иза себе има повелики робијашки стаж још од времена социјалистичке Босне и Херцеговине (осуђен на 8, преиначено на 4, а касније на две године) па све до невероватне хашке деценије (без пресуде још увек!) нема савезника нити јасне идеолошке потпоре за оно што чини, инатећи се са судијама у Трибуналу који нестаје заједно са смислом свога постојања? Војислав Шешељ је, као млади сарадник на сарајевском Факултету политичких наука, ухапшен 15. маја 1984. због деловања „са анархолибералистичких и националистичких позиција“. Окружни суд у Сарајеву (исти који је судио Алији Изетбеговићу и његовој групи окупљеној око Исламске декларације годину дана раније) због вербалног деликта осуђује Шешеља на осам година робије. Повод за осуду био је рукопис који је он дао као одговор на анкетно питање новинара Душана Богавца, а које се односило на актуелну политичку ситуацију у земљи. Непуну деценију касније почиње хашка епопеја, још1992. када тадашњи амерички државни секретар Лоренс Иглбергер представља „листу злочинаца“ за међународни суд, на којој су се нашла имена Војислава Шешеља и Жељка Ражнатовића Аркана. На хашку листу је стављен октобра 2001, а хашка оптужница против Шешеља, са потписом Карле дел Понте, обелодањена је 14. фебруара 2003. године. Десет дана касније, 24. фебруара, и неколико дана пре убиства српског премијера Зорана Ђинђића, Шешељ је сам отишао у Хаг. У низу неразјашњених дилема око Шешеља и Хага, једно је јасно: ако је Нелсон Мендела за време и након робије имао статус признатог борца против апартхејда и ако га је такозвани прогресивни свет подржавао у томе, зашто Војислав Шешељ нема подршку, макар у својој земљи, за принципијелан став да је над Србима у двадесетом веку такође спроведен апартхејд, заправо, незапамћена сегрегација која и данас у разним видовима траје?

 

[restrictedarea]

МОНСТРУОЗНИ ПРОЈЕКАТ Упркос свему томе, због кршења његових најосновнијих људских права, због бруталног насиља над законом, због гажења сваке цивилизацијске тековине произашле још од Римског права, Шешеља је већ неко морао да заштити у његовој сопственој земљи. Али, није, и како изгледа, и неће.

У домаћим медијима готово прећутана вест да је хашки осуђеник са најдужим стажом притвора у Хагу, др Војислав Шешељ оболео од тешког облика карцинома и да цитостатике прима у затворској јединици јер му лечење на слободи није дозвољено, отворила је питање да ли је Хаг заправо ужасна правосудна гробница каква није постојала од средњег века. Дејан Мировић, правни заступник Војислава Шешеља, у разговору за „Печат“ тврди да на европском континенту у модерном добу не постоји ниједан суд који притвореника без пресуде Првостепеног суда држи у притвору скоро 11 година. „За ових 11 година, откада је утамничен, Шешељ је три пута оптужен, а само једном осуђен за непоштовање суда. И сам главни тужилац Хашког трибунала Серж Брамерц изјавио је недавно да ‚није нормално‘ да неко толико буде у притвору без пресуде“. Како је у једном чланку објаснио Коста Чавошки, „иако Комитет за људска права при Уједињеним нацијама, који надзире примену Међународног пакта о грађанским и политичким правима, и Европски суд за људска права у Стразбуру не утврђују временско ограничење притвора после којег би истекао разуман рок за почетак суђења, нити утврђују рок у којем се мора окончати само суђење, они јасно захтевају да се у сваком тренутку мора оправдати најпре одређивање а потом и продужење притвора уз пуно поштовање претпоставке невиности. Хашки суд је прекршио овај међународни правни стандард о дужини притвора, па је већина окривљених у Шевенингену провела у притвору више година пре него што им је почело суђење. Др Војислав Шешељ је и у овом погледу недопустиви изузетак. Он не само да је био најдуже у притвору пре почетка суђења него је и једини хашки сужањ којем ни после седам година није окончан први део првостепеног суђења“. Чак и да је Шешељ обожавани заточеник, лучоноша нечег новог кога нису разумели, он у данашњој Србији нема савезника на врху државе који је спреман да му помогне, да стане иза његове идеологије, догме или магле. Ако случај Шешеља, инсистира Мировић, лишимо политичког контекста, остаје чињеница да је лидер некада најјаче странке, учесник у власти, по свим законима и Уставу, као грађанин државе Србије лице о коме та држава мора и да брине.  „Министарство правде које се мало-мало оглашава критиком рада овдашњих судова због дужине процеса ћути над правним насиљем које се дешава над Шешељом. Министар правде, асистент на Правном факултету, не помиње име хашког затвореника на седници Савета безбедности, него ту обавезу на себе преузима представник Русије, Виталиј Чуркин. У свеопшту ћутњу утопили су се и Министарво здравља и Канцеларија за сарадњу са Хагом. У најмању руку је необично да интересовање за Војислава Шешеља уместо Србије показује Русија у којој је формиран Комитет за његову одбрану, а којег чине представници све четири парламентарне странке у Думи.“ Чињеница је да робијање Војислава Шешеља постаје глобална срамота, пад сваког правног система, рушење мита о етичким и моралним планинама које се налазе тамо негде на сређеном, цивилизованом Западу. У завршној речи одбране пред Хашким трибуналом 14. марта 2012. Шешељ је рекао, цитирам: „… Ово је политички инструмент, чак и војни инструмент, овај суд замењује америчку коњицу, замењује америчку Шесту флоту. Уместо да пошаље Америка Шесту флоту, да нас по Србији тамо похвата, и одведе у Гвантанамо и суди нам пред својим војним комисијама, она је претходно помогла да се у Београду постави један квислиншки прозападни режим после 5. октобра 2000. године, а онда да тај режим почне редом хапсити српске политичке, војне и полицијске прваке због њиховог учешћа у рату и супротстављања политици америчке хегемоније и доминације.“

На почетку 20. века сви политички затвореници су личили  једни на друге, као и све политичке тамнице у којима су робовали знани и незнани борци за другачије друштво и другачија времена. Данас, на почетку новог миленијума, свака неславна робијашница има своју сврху и разликују се међу собом по „моделу и облику“. Робијаши у Гвантанаму живе окружени жицом под ведрим небом, робијаши у Хагу у „пристојној изолацији“.

Али сврха им је иста и служе једној империји, светском полицајцу број један. Ако је рани 20. век био време националних покрета и политичких заточеника којима је патриотизам био природни став, данас је такав политички побуњеник постао глобални проблем, па му је додељен „и глобалистички“ затвор у страној земљи са интернационалним судијама. Тако је нови средњи век остварио свој монструозни пројекат који ће трајати све до нове глобалне побуне осиромашеног, презреног и потлаченог света.

ТАМНИЦА ИЛИ ГРОБНИЦА? Посланик државне Думе Вјачеслав Тетекин, који је више пута боравио у посети овом затвору, сумирајући своје утиске за руске медије почео је од тога да је затвор Шевенинген у предграђу Хага стари кривични затвор у којем су за време Другог светског рата Немци, који су окупирали Холандију, створили филијалу Гестапоа. „Хашки трибунал наставља прогањање правих патриота. Споља све изгледа доста пристојно, мада су, свакако, мере безбедности, које се предузимају да не би затвореници могли да побегну, екстраординарне. Никакав евроремонт не може да сакрије репресивну суштину те установе. Што више, сматрамо, да је администрација затвора допринела смрти Слободана Милошевића“, навео је после једне посете Тетекин.

До сада је 10 Срба свој живот окончало у Хашкој тамници. Мировић подсећа да је пре две године Војислав Шешељ пребачен на лечење ван притворске јединице јер је дефибрилатор који му је уграђен приликом операције 12. јануара 2012. године непотребно изазвао чак шест електрошокова! Поред тога, аларм у Шешељевој ћелији био је искључен или онеспособљен, тако да он није могао да позове у помоћ затворске чуваре! Морао је да сачека јутро да би био пребачен у болницу. Притом, сви у Трибуналу су били упознати са извештајем стручњака са Војномедицинске академије, др Здравка Мијаиловића који је још у октобру 2009. године упозорио да су председнику СРС у Хашком трибуналу преписани лекови који могу да изазову аритмије и доведу до његове изненадне смрти. Нико није обратио пажњу на његов медицински извештај.

„Забринутост је природна. Последња операција је била озбиљна, а дијагноза карцинома са метастазама не захтева велико медицинско знање да би се закључило да је реч о тешком болеснику. Ипак, разумевање за његову болест не показује ни тужилаштво ни институције у Србији.“

Изгледа да је у духу хашке етике да оптуженик умре пре пресуде. Пракса је показала да су под мистериозним околностима затворску јединицу мртви напуштали баш они људи који су били претња за компромитацију оптужнице.

Бранилац Слободана Милошевића, Зденко Томановић је у једном разговору за „Печат“ рекао да је у лечењу Милошевића у Хагу било недопустивих лекарских пропуста. „…А онда се појавио нови извештај истог затворског лекара. Тај извештај (од 7. марта 2006. године) Милошевића је највише забринуо. Мени лично Милошевић је читао тај извештај и нагласио да је у њему констатовано да је приликом испитивања 12. јануара исте године утврђено у његовој крви присуство антибиотика Рифампицин. Лек Рифампицин користи се за лечење од лепре и туберкулозе.“

Било је невероватно да се такав извештај обелодањује после два месеца и показује управо онда када би требало да се одлучује о жалби коју су поднели наметнути адвокати, тражећи да му се дозволи лечење у Москви. Милошевић је рекао да је то најбољи доказ да га у Хагу трују.

Приликом тог сусрета, написао је: „Мислим да се ради о покушају убиства.“

„У петак 10. марта ујутро, позвао ме је око 8, 9 часова и замолио ме да дођем што пре могу код њега. Тада ми је предао писмо, руком написано, замолио ме да то писмо нико не види, те да ја морам хитно да га однесем у руску амбасаду, како би одатле било прослеђено Министарству иностраних послова РФ.  Још ми је напоменуо да инсистирам да то ураде одмах. Такође ме је замолио да урадим копију писма у Руској амбасади, и нигде другде.

Милошевић је у писму тражио помоћ од Руске Федерације. Тврдио је да је разлог зашто му се ускраћује лечење у Русији мотивисано страхом да би правилном и стручном анализом били откривени намерни поступци у нарушавању његовог здравља. Као пример је управо навео поменути извештај. Том приликом Милошевић је, у писму, између осталог, записао: „Обраћам вам се у очекивању да ми помогнете у заштити од криминалне активности у институцији која ради под знаком Уједињених нација.“ Тога дана лично сам однео писмо у Руску амбасаду, вратио се у затвор. Наставили смо са припремом сведока Момира Булатовића. Булатовић и ја били смо са Милошевићем до 17 сати. Чули смо се те вечери око осам, телефоном. Сутрадан 11. марта Милошевић је пронађен мртав у својој ћелији“, испричао је Томановић.

Сетимо се и дневника који је притвореник Душко Тадић писао из притворске јединице у Хагу : „…Управа затвора у Шевенингену имала је тачне податке о томе какви здравствени проблеми муче др Ковачевића. Али, она се на то није много обазирала. У првом плану било је суђење. Лечење оптужених остављала је за неке друге дане. Био је август 1998, легао сам у кревет и таман када ме је ухватио први сан, до мене је допро нечији пригушени јецај. У затвору човек, хтео-не хтео, изоштри слух. Јецаји су постајали све гласнији и ја сам устао из кревета, прислонио уво на врата своје ћелије, покушавајући да одгонетнем одакле долази све јаче јаукање. Пошто су ћелије с моје десне стране биле празне, јасно ми је било да јецаји могу да стижу само са леве стране где је била и ћелија др Ковачевића. Помислио сам да је баш он пао у кризу, што се иначе у затворима врло често дешава. Очекивао сам да ће неко од стражара интервенисати и да ће остатак ноћи на нашем спрату протећи у тишини. Али, није било тако. Јауци су постајали све учесталији и јачи. Сад се јасно чуло како неко рида и стење. Усходао сам се. Ишао од зида до зида ћелије, одлазио у кревет покушавајући да заспим, али није ишло. Плач је постајао све јачи и болнији. Онда сам притиснуо алармно дугме које се налазило у свакој ћелији. Нико се није одазвао. Поново сам притиснуо и опет ништа. Само се угасила контролна лампица која је до тада горела. Био сам сигуран да су и други затвореници на првом спрату реаговали као и ја. Због тога су нас, после краћег времена, све искључили.“ Следећег јутра др Ковачевић је умро у мукама.

 

МЕРА ПРАВДЕ У ГЛОБАЛНОМ СВЕТУ Очито да Војислав Шешељ није ни први ни једини коме је Хашки трибунал омогућио да лагано умре без пресуде. Како време одмиче и како се број месеци и година које Шешељ проводи у хашкој тамници повећава, сваким даном све више постаје истинита она његова заједљива метафора са почетка суђења, када је судијама у парадним пелеринама рекао да су се „…обукли као Света Инквизиција“. Данас, деценију касније, у његовом случају, ова савремена Инквизиција сугестивно сведочи о сили која Бога не моли. Али о бруталном кршењу људских права над политичким затвореником у Шевенингену не ламентира нити једна од надалеко чувених организација попут „Лекара без граница“ или „Амнести интернешенела“, нити сличних страхота које су у служби глобалиста, а које су ту да искључиво по службеној дужности оправдају свако правосудно насиље, а не да заштите затвореног.

Врхунац лицемерја и застрашујућег глобалистичког мрака јесте да политички заточеник данас, уместо режимског свештеника, исповедника, на судњем дану може да се пожали само њима, лажним хуманитарцима. Али за њих, он није предмет интересовања. Војислав Шешељ се не налази ни на једној листи политичких или тзв. затвореника савести, које сваке године новим именима допуњују међународна организација за заштиту људских права „Амнести интернешенел“, „Хјуман рајтс воч“ и друге организације. За разлику од, рецимо, руског олигарха Михаила Ходорковског, тзв. политичког затвореника који се, упркос оцени Европског суда за људска права – да нема доказа о његовом судском прогањању из политичких мотива у Русији, после 10 година робије обратио јавности са: „Не желим да се борим за власт у Русији, већ за слободу политичких затвореника“. Чланице панк бенда „Пуси рајот“, ухапшени активисти „Гринписа“ као и опозиционе вође у Русији и Белорусији предмет су интересовања ових заштитника људских права. „Амнести интернешенел“ је након што је руска Државна дума усвојила Закон о амнестији позвала руске власти да „неодложно и безусловно ослободе све политичке затворенике“.

У саопштењу АИ наводи се да је Дума донела закон који се, „могуће“, односи и на чланице групе „Пуси рајот“ и демонстранте ухапшене током протеста 2012. у Москви када су избили окршаји између демонстраната и полиције. Тада је најмање 26 особа или оптужено или се против њих води судски поступак. Санкције Белорусији су, како је наведено у саопштењу Савета ЕУ, уведене „због тога што нису сви политички затвореници ослобођени и ниједан од пуштених није рехабилитован, а ситуација са поштовањем људских права, владавином права и демократским принципима у Белорусији није се побољшала“.

„Амнести интернешенел“ тада је изнео податак о постојању девет политичких затвореника у тој земљи, укључујући некадашњег председничког кандидата Миколу Статкевича.

Шешељ зна са ким има посла и са правом не верује никоме од њих. Шевенинген тако потврђује сумње да је образац глобалног кривичног суда у једном глобалном свету уједно и мера правде у том глобалном свету.

Коначно, не треба заборавити да Војислав Шешељ, политички заточеник са стажом, може захваљујући Трибуналу у Хагу да оде у историју као мученик који је и своје џелате намучио. У том смислу је дао прилог једном саркастичном, постмодерном схватању политичке тамнице.

Хоће ли се десити, без обзира шта ко о њему мислио, да због односа према заточеном Шешељу, на Србију падне још једна колективна срамота? Јер, Трибунал у Хагу је већ компромитована институција и једном ће се угасити. Али, шта ако се угаси оно мало преостале савести у Срба?

[/restrictedarea]

21 коментара

  1. Gospodin Seselj je osudjen od srpskih “mocnika” i zbog toga nece izaci iz zatvora, dok oni ne nestanu. Ko ce prije, videcemo.

  2. Ovo bi bio jedan od boljih viceva 20. stoljeća da se njime ne vrijeđa gospodin Mendela.

  3. Veliki borac za prava Srba i Srbije, veliki pozdrav gospodine Seselj. SNS u svom programu navodi da se zalaze da za prava svakog Srbina na planeti, ma gde on bio. Jos uvek nisam cuo da su izdali makar saopstenje. Pitanje za Vladu Srbije : Sta cete uraditi po pitanju prava gospodina Seselja?

    • STALNO PISEMO ISTO.KAKO JE OTISAO DOBROVOLJNO U HAG.MNOGO KOMPLIKUJEMO.DAJTE JEDNOM DA NESTO KONKRETNO I BRZO URADIMO DA GA IZVUCEMO IZ HAGA AKO MOZE.IZVRSIMO PRITISAK NA NASU VLAST.AKO SE ZALAZU ZA EU.I KUNU SE NEKA KONKRETNO NESTO URADE I POKAZU DA IMAJU PRINCIPE DEMOKRATIJE.

  4. Vlada Srbije mora da sazove vanrednu sednicu na kojoj ce se raspravljati o situaciji u kojoj se nalaze nasi ljudi u Hagu! Dosta prica o Farmi, Soraji i Staniji. Sloboda za Srbr u Hagu!

  5. Sudski ,,proces,, Seselju govori o tome kakav je zapad i sa kime mi to kao drzava imamo ,,posla,,. Sramota i to istorijskih razmera, pa nije bre on ubio kenedija da se tek sada saznaje istina.

  6. Proglasiti Šešeljetua za “gandijevca”… hm… mislim da bi se on našao neprijatno iznenađen, kad bi ovo pročitao. Ma šta ja ličnp mislio o njegovoj “performans” politici (pravne i ideološke temelje mu ne sporim, ali praksu…?), uvek sam ga smatrao fajterom, a ne sterilnim “dalaj lamom”… i nešto mi kaže da bi se on složio sa mnom. Vreme “miročuvara” i “trpitelja bogumila” je završeno, sada je vreme za agresivni odgovor banksterima i njihovim marionetama po celoj planeti. Nema više koegzistencije i “suživota” sa tim “skakavcima” i toga je i Šešeljetu svestan, agresivno se boreći protiv “pravne batine novog zverskog poretka”. Ne imputirajte mu ono što nije, makoliko dobronamerni bili… ako jeste dobronamerni…

    • Koliko se sećam uvek je bio legalista.Pa i stvaranje Velike Srbije je bila mirnodopsko ujedinjenje Srba Pravoslavaca,Katolika i Mushamedanaca na dobrovoljnoj osnovi,ekonomskim jačanjem Srbije i na taj način privlačenjem ostalih Srba sa srpskog etničkog prostora. To je nekoliko puta izjavio i u Haškom tribunalu.

  7. Знамо Гос, Карло да вама смета било који Србски борац па био то и
    Гос, Шешељ. Гос, Драгане Ваша опаска о Шешељу, као Гандијевац или
    Мандела је тачна, Гос, Шешељ је био и стално је политички па ако треба и војни борац за слободу угњетеног нароа српског.

  8. Зоран Ђорђевић

    Да се Србија према својим заточеницима у Хагу понашала као Хрватска према својим, то би било протумачено као покушај рехабилитације Слободана Милошевића. Због тога нико из власти, све и да је хтео, није смео ни да зуцне, ни прстом да мрдне.

  9. ponasanje danasnje vlasti prema svojim gradjanima je ponizavajuce,za savetnike uzimaju one iz cijih su nas zemalja bombardovali,za ministre postavljaju ljude cija se biografija nezna ili kriju skole koje su zavrsili,ljube se po Briselu sa organizatorima zlocina nad zarobljenim srbima/ zuta kuca/,dakle postali su im prijatelji oni koji su zlo cinili svom srpskom narodu.,radi cijih interesa se odricu svog srpskog porijekla,svog patriotizma,zar nevide da ce sebe u istoriji opisati kao izrode,zar ne zele pomoci seselju da se vrati posle ovoliko utamnicenih godina i unistenog zdravlja,,zar ga se jos plase,pa zaboga imate svoju dijecu kao sto ima i on svoju, ali sa kojom nije ,ako imate imalo ljudskosti u sebi dozovite se pameti,,sjetite se sta bi od vas zahtevao pok.Patrijarh Pavle,ako ste ljudi krajnje je vreme da se urazumite,,istorija ce vas smestiti gde vam je mesto ne sramotite svoje potomke….,

  10. Vlast nas ubedjuje da oni rade u interesu naroda.Cak se kum odrekao kuma zbog interesa drzave.Kazu da su njihove odluke racionalne.Da se nemoze drugacije.Sve da je io tako ali zar se moze ici ka necemu sto je u suprotnosti sa svim nacelima hriscanstva u koje se i zapad zaklinje.Zar se moze ici sa onima kod kojih cilj opravdava sva sredstva.Ici ka onima koji svoje frustracije i nemoc iskazuju na obicnim ljudima jednog STAROG EVROPSKOG NARODA i tu traziti spas.Sve je to mimo zdrave logike.Ponasanje zapada ne odaje SNAGU to su potezi OCAJNIKA.

  11. Seselj je dokazao da je veliki boracza ljudska i srpska prava.Drze ga u zatvoru bez razloga,da ima razloga odavno bi ga osudili,a ove srpskeizdajice sto lete po Americii Evrope imaju razloga da gase plase,posebno SNS jer je prigrabio Seseljeve birace.

  12. Dr. Vojislav Seselj je samo deo nase tragicne price-samoubistvu
    (nestvorene) nacije.
    Prihvatanjem nelegitimnog suda u Hagu, nesporno stvorenog da
    razori duh naroda, uz cenu unistenja tolikog broja ljudi, od kojih, nijedan nije ubica, ucinjen je presudan korak.
    Takozvani sud, je nelegitiman i ne postuje pravne standarde pravosudja:
    – formalno-nije ga odobrila/verifikovala jedino nadlezna, GS UN;
    – sustinski – nema zakona na osnovu koga tuzi, sudi i presudjuje;
    > uvodjenje krivicne odgovornosti, “po liniji komandovanja”
    i za politicare i oficire vojske i policije-novina “suda”;
    [Samo u zadnjih 60 godina, u nizu dogadjaja, politicari i komandanti vojnih i policijskih snaga, direktnim naredbama, uz
    svest o civilnim zrtvama, izazivali su smrt hiljada (nevinih) civila, a da odgovornost nije pravno definisana ni sankcionisana,
    do (i samo) presedana u agu.]
    – flagrantno krsenje ljudskih prava-presedanom sudejnja van
    teritorije/a delovanja optuzenih,
    – proceduralno-menja pravila i postupke tokom procesa;
    – selektivan-u obezbedjenju i tretmanu svedoka;
    – ne-bezbedan-nije sprecio samoubistva (i terorisanje osudjenih);
    Pored ovoga, tuzbe su siroke i opsirne, sudije ih prihvataju “a priori”, pa istraga i sudjenja traju opasno dugo.
    U slucaju Seselja (iako ne samo), odavno, a posebno posle pravnog
    “kraha” sa sudijom, pred izricanje presude, on je morao biti
    pusten iz pritvora (DA, do presude i upucivanja na izdrzaavnje kazne, optuzeni je u PRITVORU).
    Odnos pravosudnih organa Srbije, Vlade i Predsednika (u nizu)
    porucuje gradjanima-drzavljanima Srbije, samo jedno:
    Pravosudje i zakoni su samo (“mrtva”) slova na papiru, pa tako
    i ne mogu delovati, ni za zastitu pojedinaca, naroda, ni drzave.
    Ni sada, kada je tesko oboleo, kada ga “lece” (nesporno, opasnom)
    datom terapijom, sa nase strane, ni znaka prava, a jos manje, humanosti.
    Dok je Mendela stradao od notornog rasizma u primeni, Seselj-
    borac za opstanak naroda, kome pripada, strada od izdaje,
    nemara, neznanja, (institucionalizovane) ljubomore, (tolerisanih)
    lazi, …
    Ne pisem o njemu, njegovim “krivicama”, osobinama, politickim
    uverenjima, njegovom “liku i delu” a ni mucenistvu.
    O sramnom i za nas nipodastavajucem (sustinski, rasistickom) sudu,
    pisao sam mnogo puta.
    Pisem o odnosu drzave, (placenih) drzavnih sluzbenika, prema pravu
    i zastiti gradjana.
    Bio bih veoma zadovoljan da naucim, sto ne znam, i da me bar neko,
    ubedi i nauci da gresim.
    Srboljub Savic
    strada

  13. Ocito da Seselj smeta evropejcima te ga zato drze u zatvoru ni kriva ni duzna.Da je Seselj kriv osudili bi ga odavno,sada je hostaplerski sud na muci ne mogu da ga osude a na drugoj strani9 ne smeju da ng oslobode jer time priznali da u tom sudu ne vlada pravo vec sila.Izgleda da se ovi u Beogradu uplasili Seselja te su zato i raspisali izbore,jer kadase Seselj vrati mnogi biraci ce se vratiti Srpskoj radikalnoj stranci, a i vremne je da se ujedine sve patriotsker snage,i ovoj izdajnickoj vlasti je kraj.

  14. Porediti ga sa Mendelom je besmislica. On je srpska sramota.

  15. Poštovana Nataša !
    Pa on je zločinac “par ekselans”.
    Ne samo da je radi njega ubijeno mnogo ne srpskih naroda, nego je ubijeno i srpskih, skoro 200 hiljada, a radi obezbjeđenja Velike Srbije.
    On je čovjek koji je u Sarajevu dobio sve. Bio je i profesor Univerziteta u Sarajevu. Dali smo mu sve (kao i Karadžiću) ali on hoće Veliku Srbiju po cijenu velikih žrtava u Bosni, ali i u Srbiji. On to ne krije ni na suđenju. Meni je žao takvih ljudi. Daš mu sve a on hoće i više.

  16. Гос, Шешељ само је тражио нормалну Србију, уједињене све већинске српске покрајине. Он је био РОБ у Сарајеву комунистичк
    идеологија и диктатура уништила је српску националну свест. Од српских покрајина стварали су нове државе и нације Шешељ је биборац против те националне издаје зато је у казаматима НАТО ИМПЕРИЈЕ.

  17. Sta reci srpska sramta mislim na vlasst i ukupnu javnost

  18. ЧИТАЈУЋИ ОВАЈ ТЕКСТ О ГОСПОДИНУ ШЕШЕЉУ, НИСАМ МОГЛА ДА СУЗДРЖИМ СУЗЕ, НИСАМ МОГЛА ДА ПОДНЕСЕМ БОЛ КОЈИ ОСЈЕЋАМ КАДА ЧИТАМ О СТРАДАЊУ НАСИХ ЉУДИ. СРАМОТА ЈЕ ШТО НИКО НЕ ЖЕЛИ ДА ПРУЖИ СПАС У ВИДУ ПОДРШКЕ, ОВАКО БОЛЕСНОМ ГОСПОДИНУ ШЕШЕЉУ, ЧОВЈЕКУ КОЈИ ЈЕ ДОКАЗАО ШТА ЈЕ ХАГ, ШТА СУ “ЕВРОПСКЕ ИНСТИТУЦИЈЕ”, ЛЕГЛО КРИМИНАЛА И ИНКВИЗИЦИЈА ЗА НАШЕ ХЕРОЈЕ, КОЈИ ЧАСНО УМИРУ У ЋЕЛИЈАМА ЕВРОПЕ А ДА НИКО ЗА ЊИХ НИШТА НЕ ПРЕДУЗИМА. ГДЈЕ ЈЕ САВЈЕСТ, ГДЈЕ СУ ТИ ОСЈЕЋАЈИ ПАТРИОТСКИ, ГДЈЕ ЈЕ ТА БОРБА ЗА СВОЈЕ…ЈАДАН СМО МИ НАРОД!!!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *