Почетна / Колумне / ЧЕКО НЕ ЧЕКО, ИСТО СИ ДОЧЕКО

ЧЕКО НЕ ЧЕКО, ИСТО СИ ДОЧЕКО

Пише Драгомир Антонић

Највеће интересовање за пут на Марс показали су држављани евроунијатске заједнице и Американци. Не разумем, ако из заједнице која за владу Србије нема алтернативу беже људи на Марс, што ми у њу јуримо?

Заврши се стара година. Стиже Нова. Ништа неуобичајено. За 355 дана, данашња нова постаће стара. Тако је откад су људи измислили календар. За неупућене: широм планете постоји неколико десетина календара; нове године не смењују старе свуда у исто време. Јесте да се глобални шовинизам бори свим силама против локалних обичаја, али му не полази за руком, бар за сада, да на сваком месту надјача локално. Мисли глобално, одлучуј локално – парола с краја прошлог века није свугде заборављена.

ЦИЉ 2016. Телевизије су забележиле сликом и речју како смо, с ким и где славили. Што сами, што са гостима. Једни по кућама, други по градским трговима. Нова година је свуда стигла. Чак и тамо где је нису чекали. Што би рекао почивши Танасије: Чеко не чеко, исто си дочеко! Свима је, како доликује , Нову честитао председник државе Србије. Пожелео је грађанима много среће и више деце. За децу нека се побрину млађи. Ми остали, искрено, без велике среће тешко ћемо опстати. Ако не будемо имали среће, не знам како ћемо претећи. То су потврдили и чланови владе који су у оквиру својих ресора – нису помињали срећу – обећали: стезање каиша, смањивање плата, замрзавање пензија, отпуштање радника из јавних и пропалих предузећа. О поскупљењима нису говорили. Нема потребе. Већ смо их доживели. Наводно, све министри раде зналачки и плански. Циљ је да 2016. или 7524. буде боље него што је било јуче. Значи да ће ове године бити горе, а 2015. или 7523. стање ће се стабилизовати. Неће бити ни боље ни горе, док не дође 2016. Да ли је ова година изабрана случајно или има неке везе са вестима да ће се 2016. године формирати први излетнички кампови на планети Марс?

[restrictedarea]

ПРАЗАН БРИСЕЛ, КАО НЕКАД МОСКВА Према новинским извештајима, за одлазак на Марс пријавило се преко 200.000 становника наше планете. Логично, неће моћи сви да одлете, већ само одабрани. Оно што ме буни јесте чињеница да су  највеће интересовање показали држављани евроунијатске заједнице и Американци. Из Србије, која је по евроунијатским агендама и поглављима заостала земља, пријавило се тек неколико особа. Не разумем, ако из заједнице која за владу Србије нема алтернативу беже људи на Марс, што ми у њу јуримо? Због њих се одрекли Косова и Метохије, а они беже на Марс. Замислите, кроз педесет година наши праунуци коначно стигну у Брисел, а он их дочека као Москва Наполеона 1812. године. Празан Брисел, као некад Москва. Само што се Суворов са људством склонио у Подмосковље, па касније јурећи за Бонапартом стигао у Париз. Ови са Марса, судећи по новинским извештајима, неће се никад на Земљу вратити. Зато је боље да мало причекамо, то јест успоримо, јурњаву бициклом или „фераријем“ свеједно, ка циљу без алтернативе. Чујмо и друге. Нарочито оне који су тамо одавно или однедавно. Зашто су скептични. Има у Срба изрека која гласи: Кад су ваши полазили, наши су се већ враћали! Тако мудри људи размишљају. Чују искуства свих; оних који су профитирали, али и оних који су награбусили. Сем ако наше младо али мудро руководство није преко неке арапско-саксонске конгрегације обезбедило плац на Марсу. Онда им срећан пут. Не морају писати кад стигну.

НЕ ЋУТКЕ ПРЕКО ЗЛОДЕЛА Додуше, неки се понашају као да су пали са Марса. Нисам могао да верујем, нажалост је тачно, када сам прочитао вест да је народни посланик у Парламенту државе Србије, Есад Џуџевић наградио ђаке који нису хтели да иду на часове српског језика!? Награду за оне који беже са часа српског језика у држави Србији додељује народни посланик који редовно узима паре на благајни Парламента!!! Посланици своје паушале, надокнаде, плате, дневнице добијају из буџета. Значи од нас, грађана Србије: радника, сељака, предузетника, адвоката, кафеџија… Господин посланик од нас добија новац, а њиме награђује оне који неће да иду у школу, што им је законска обавеза, јер не желе да уче српски језик. Хоће ли министар просвете, председник Парламента, тужилац, заштитник грађана или било ко реаговати и објаснити народном посланику да не сме подстрекивати малолетна лица на незаконито понашање. Не сме се ћутке преко злодела прелазити. У питању су млади људи.

ТОПЛИНА ОГЊИШТА Неки празници су прошли. Неки тек долазе. То је прилика да се сви чланови породице окупе на једном месту. Само се код родитеља, баба и деда, ушушкани њиховом трпељивошћу и топлином домаћег огњишта осећамо сигурним. Овде нас сви знају. Не морамо се претварати. Нема потчињених ни претпостављених. Нема кризе нити се прети отказима. Невоље које су део спољног света на трен се заборављају. Сутра се не ради, а прекосутра је далеко. Не пропуштајмо прилику да будемо заједно. Прилика ће бити све мање.

Не смемо заборавити, поготову о празницима, људе од части и образа, српске хероје и новомученике – Војислава Шешеља, Ратка Младића, Радована Караџића – и све који страдају на правди Бога. Више није тајна да су Хашки трибунал установили ратни злочинци да би Србе страдалнике осудили, а себе ослободили заслужене казне. Злочин је тренутно победио. Ми који смо преживели бестијална бомбардовања НАТО злочинаца, због којих данас, петнаест година касније, умиру наши ближњи, нећемо заборавити њихову бестијалност. Молимо се за архиепископа охридског Јована. Хвала „Новостима“ на објављеној репортажи о страдању монаха и монахиња Охридске архиепископије у БЈР Македонији.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *