Почетна / Репортаже / Бањалуци у гостима / трећи део / – Отаџбина је вера и мисао, а то не умире!

Бањалуци у гостима / трећи део / – Отаџбина је вера и мисао, а то не умире!

Пише Миодраг Зарковић

Мисао славног српског комедиографа Бранислава Нушића, коју наводи директор бањалучког Центра за истраживање рата, ратних злочина и тражења несталих лица, савршено осликава дух који се у највећем граду Републике Српске, упркос изазовима, ипак некако одржава

Од осиромашеног уранијума ништа мање разорна није ни осиромашена „правда“, на чију су ванвременску погубност управо и рачунали белосветски махери попут Ричарда Холбрука када су оснивали Хашки трибунал. Данас, после две деценије радиоактивног деловања те злоћудне установе, незалечиве последице њеног рада вероватно су највидљивије у Републици Српској, на коју је у дотичном раздобљу изручена незапамћена лавина махом непоткрепљених оптужби, чија је превасходна сврха била само да буду изговорене наглас – надаље су саме вршиле дејство, чак и ако нису исходовале судским пресудама какве су махери прижељкивали.

Наравно да би по цео регион, а нарочито по Републику Српску, било далеко благородније да су се, уместо Хашког трибунала, све ово време питањем ратних злочина бавили људи попут Младена, стаменог педесетогодишњака, који ради као ноћни чувар у једном бањалучком хотелу, где му се недавно догодио и следећи случај:

„Упадне ми једном овде неки муслиман и моли ме да га сакријем од полиције, каже да га јуре због неког саобраћајног прекршаја“, прича Младен. „По његовим годинама, али и по држању, претпоставио сам да је учествовао у рату. Некако, ми који смо прошли рат, можемо једни друге да препознамо, чак и ако смо се борили на супротним странама. А ја сам цео рат, од почетка до краја, провео са пушком у руци. То му и кажем: да знам да смо се борили један против другог, да смо се гледали преко нишана. Он ћутањем потврђује да сам добро претпоставио. Онда додам: ‚Види, то је било па прошло, завршило се како се завршило; сада ваљда више нисмо непријатељи; али, не могу тек тако да ти помогнем, јер не знам због чега те тражи полиција.‘ Помислио сам да ме можда лаже, да га можда траже због неких ратних злочина. А таквоме никада не бих помогао! Наравно, проверио сам због чега га јуре и, кад се испоставило да га заиста траже само због саобраћајног прекршаја, помогао сам му да се сакрије од полиције.“

ПРАВО НА ИСТИНУ Јасно је да се Младенов образац не би могао буквално применити у сваком примеру, али препричана анегдота врло упечатљиво подсећа на то колико је основна људскост неопходна ма ком покушају да се досегне правда. Без људскости је – сведочи мрачно наслеђе Хашког трибунала – ваљда неминовно да се потрага за истином и утврђивањем одговорности изврне у сопствено ругло, па да жртве осећају кривицу а крволоци наставе да прогањају.

Бањалука је, нажалост, град окован наметнутим осећањем кривице, пред којим убрзано бледи сећање на ратне страхоте и, још горе, на то од какве су се судбине бранили Срби када су пре двадесетак година узели оружје у руке. Она суморна изрека да Срби у миру умеју олако да прокоцкају све што изборе у рату, нигде није толико опипљива као у овом граду, језгру Републике Српске и  попришту тињајућег обрачуна за њен опстанак.

„Борити се за истину аргументима и чињеницама право је сваког народа, па и српског“, каже за „Печат“ у минулим бројевима већ помињани Милорад Којић, директор Републичког центра за истраживање рата, ратних злочина и тражења несталих лица. „Истина о узроцима и карактеру протеклог рата, о прећутаним злочинима над Србима, пресудна је за нашу будућност. У ратовима на подручју бивше Југославије Срби су жртве највећег погрома који је један народ доживео након Другог светског рата: 400.000 протераних из Хрватске, 200.000 протераних са Космета, 150.000 прогнаних из федералног Сарајева, 120.000 отераних из западнокрајишких општина итд. Нажалост, пројектована лаж о Србима као агресорима и окупаторима још покушава да егзистира, јер је у континуитету, хистерично, шири бошњачка елита, која није одустала од ратних циљева.“

„Сведоци смо да се жртвама манипулише на најприземнији начин, без обзира на чињеницу да је истина о догађајима од 1991. до 1995. године од суштинског значаја за изградњу поверења међу народима у БиХ и суживота за који се сви залажу, чини се, углавном декларативно“, наставља Којић. „Нажалост, погрешној интерпретацији догађаја у протеклом рату допринела је и чињеница да још није успостављена коначна база података о броју страдалих српских цивила и припадника Војске Републике Српске, што оставља довољно простора да се о Србима говори као о агресорима, а Бошњацима оставља простор да већину својих жртава подведу под цивилне. Поготово је опасна ова теза, када је реч о догађајима у јулу 1995. године у Сребреници, који никада нису до краја расветљени и где се намерно заборавља и игнорише страдање српских цивила на подручју ове општине с почетка рата. Због тога сам, након што сам именован на ову функцију, одлучио да приоритетни задатак у наредном периоду буде управо попис жртава, за шта имам безрезервну подршку руководства Републике Српске.“

[restrictedarea]

МИТ О СРПСКОЈ КРИВИЦИ Слушајући разне људскоправашке нарикаче, нарочито оне београдске – навикле да Српску погрдно називају геноцидном творевином и „Републиком Шумском“ – човек би са даљине могао да стекне утисак како овде људи и не раде ништа друго, осим што сатиру припаднике других народа и вероисповести. Али, верујте: извештач „Печата“ се за четири дана, колико је провео у Бањалуци шетајући њоме уздуж и попреко, није саплео нити о један леш неког босанског муслимана или Хрвата. Та представа о Републици Српској, односно Бањалуци, као затуцаној средини огрезлој у злочине над другима, искључиво је последица неуморне противсрпске пропаганде, која је превише ретко наилазила на отпор чак и међу самим Србима.

„Народ смо који је склон црном хумору, па ћу подсетити на један наслов из овдашњих дневних новина који је гласио: ‚Само си нам ти још фалио!‘ Наиме, реч је о Андерсу Брејвику који је, позивајући се на ‚српску историју‘, објаснио своју борбу против ислама и убиство 76 младих људи. Престрашно је да је медијска сатанизација Срба довела до преовлађујућег мишљења да смо ми некакви милитанти, убице, а да су поремећени умови попут његовог у нашој историји и култури нашли упориште за остваривање својих болесних идеја“, оцењује Милорад Којић. „Мит о Србима као дежурним негативцима, који су криви за сво зло и несрећу током деведесетих година на подручју бивше Југославије, а који су пласирали западни медији, веома је тешко разобличити. Нико се од тих који су ширили антисрпску хистерију више и не сећа да су Срби, као антифашисти, у Првом и Другом светском рату били жртве геноцида, а да су Хрвати, који су данас у ЕУ, у последњем рату довршили свој пројекат етнички чисте државе у којој нема места за Србе. Како један народ, који је доживео такав погром, може бити тако безочно оптуживан, а да се, притом, не узме у обзир комплексност односа на Балкану?!“

Протеклих четврт века сведочи да, нажалост, може. И не само то, већ је могуће и да на тако искривљену слику помирљиво пристају – или је и подстичу! – чак и поједини Срби. Бањалука није имуна на такве појаве:

„Знам да је слично стање и у Србији, која је, насупрот нама, номинално суверена држава, због чега је њена срамота још и већа“, каже Данијел Симић, оснивач портала „Фронтал“, такође помињаног у ранијим наставцима. „Једина је разлика у томе што неко као Соња Бисерко или Наташа Кандић или Теофил Панчић ипак не постоји код нас у Републици Српској. Такве личности овде напросто нису могуће. Најдаље што издајници могу да оду јесте да издају некакве часописе порталског типа, који по опредељењу суштински представљају федерална гласила, само што излазе у Бањалуци. Наравно да то ипак није занемарљиво, као ни штета коју таква издања праве, али барем нису штетни на оном нивоу на ком су код вас у Београду тамошњи антисрпски пропагандисти.“

 

ОСВАЈАЊЕ ЗАГРЕБА Постоји још једна нимало небитна разлика између Београда и Бањалуке, макар када је реч о јавним позорницама ова два града: духовитост.

Оно што је рекао Милорад Којић, да су Срби народ склон црном хумору, тешко би добило своју потврду у престоници Србије, у којој су у 21. веку замрли многи видови културног израза, као да су хируршки одстрањени. У те видове свакако спада и хумор: не онај приземни, намењен краткотрајном и површном весељу, већ хумор који „има зубе“, и то не да би гризао поражене и потлачене, већ, напротив, да би изазивао најмоћније. Лако вајне београдске „шаљивџије“ одлучују да се ругају српском национализму, или затуцаности народних маса, али се не памти када су ударили на кудикамо опасније – и богатије – противнике, као што су западна или регионална средишта моћи.

Бањалука, насупрот томе, може да се похвали зубатим хумористима. Можда и понајбољи пример таквих јесте дружина „АКТ Алија Сиротановић“ (оно АКТ је скраћеница од „Антикултурни театар“) на чијем се челу налази Душан Јокић, историчар по звању, наставник по занимању, а комичар по опредељењу.

Што са групом, што самостално, Јокић је наступао широм бивше Југославије, што само по себи и не би заслуживало пажњу да се у тим наступима није држао сасвим супротно од онога како се држи, поређења ради, један Ђорђе Балашевић. Док се „панонски морнар“ у Хрватској удвара Хрватима, у Словенији Словенцима, а у Србији – мада упадљиво слабије – Србима, дотле Јокић више воли да средини којој се обраћа гура прст у око. Сликовит пример тога јесте хумористичко вече које је недавно одржао у једном ноћном клубу у Загребу, а које овом приликом препричава:

„Одмах на почетку, изађем ја на бину у униформи Војске Републике Српске. Обратим им се: ‚Драги моји Загрепчани, знам да није ни време, ни место, али ето да кажем да су у овој униформи и са овим грбом многи пре мене били близу Загреба, али ја сам први који је овако обучен ушао у Загреб.‘ У првом тренутку мук, али онда одједном крене општи смех. А на крају наступа смо, као и после сваког, узимали потписе публике. И, када су се присутни испотписивали, ја им кажем: ‚Хвала вам пуно што сте потписали петицију да се Шешељ пусти из Хага.‘ И опет су се смејали. Али зато, када наступам овде, у Бањалуци, онда волим да се шалим на рачун Срба. Као што у Федерацији качим њих тамо, муслимане.“

Додаје да, осим малобројних оштријих погледа, никада није имао невоља због овако провокативног начина изражавања:

„Мислим да је битно да покажеш да имаш став, као и да тим ставом никога не намераваш да угрозиш. Када то виде, људи реагују нормално. Друга је прича ако се поставиш као мекушац, па повлађујеш публици, идеш им низ длаку… То би било када бих ја одлазио у Сарајево па се спрдао на рачун Додика. А они тамо, чим им неко помене Додика, почну да вриште од смеха. Али, ја то нећу. Прво, то није интелигентан хумор. Друго, то је кукавички. Ако ћу да се зезам на рачун Додика, зезаћу се овде, а не тамо.“

 

ЛИБЕРАЛИ ЛЕВО, НУШИЋ ДЕСНО Ако је Јокић и имао каквих непријатности, оне су биле последица не међунационалних, већ идеолошких размимоилажења:

„Више волим најгорег националисту него либерала. Мени ти либерали делују као људи који никога не воле, па ни себе. Националиста је неко ко макар воли своју земљу. Уосталом, и сам сам националиста, мада вучем на леву политичку опцију. Рецимо, ја волим совјетску Русију. Елем, наступао сам у том једном београдском клубу, а поред њега се налази седиште Либерално-демократске партије, па је пуно њихових чланова било присутно у публици, ваљда су тамо стални гости. И, на почетку, вежем ја неколико фазона на рачун Коштунице, а они сви умиру од смеха. Мало после, кренем да се зезам на рачун ЕКВ-а (београдска рок група, коју је предводио покојни Милан Младеновић – прим. нов.) који мени никада нису били симпатични јер не волим ту врсту музике. Кад оно, публика почне да се љути. Као: ‚Одакле мени право да се зезам на рачун Милана Младеновића?! Како ја могу дирати у светињу?!‘ Ту сам видео колико либерали не воле када се неко шали на њихов рачун и са оним што они сматрају вредним. Сличну реакцију произвео сам и код либерала у Загребу, када сам рекао да је мени Палма најомиљенији политичар. Они одмах почну: ‚Како он може да ти буде омиљен, па он је сељачина!‘ Добро, ту има и оне њихове чувене оптерећености Србима и Србијом, њима смо ми криви и кад лоше роди кукуруз у Славонији, али мислим да је овде првенствено посреди била либерална ригидност!“, закључује Јокић.

У његовом закључку садржан је и кључ за разумевање наглог осиромашења духа, које се очитује широм српског културног простора откако је исти запао у руке фанатичним либералима. Можда би стога, на трагу свега реченог, било прикладно подсетити на то како је пре само једног века Српство могло да се подичи истинским дивовима духовите а ипак озбиљне критичке мисли. Такви дивови су на многе младе људе, па и на Милорада Којића, оставили пресудан утицај:

„Цитирао бих великог Бранислава Нушића: ‚Отаџбина није предмет ограничен, оивичен, утеловљен. Отаџбина је мисао и вера, а вера и мисао не умиру!‘ Мислим да је у овој прекрасној мисли садржана суштина искреног осећаја према отаџбини. Рекао бих, пре свега, да сам васпитаван у духу православља, у кући у којој су се увек поштовали традиција и обичаји, али на начин да не омаловажавам људе друге вере и њихове обичаје. Бојим се да се нама, Србима, данас покушава одузети национални идентитет и достојанство. Обрћу се тезе, прекрајају историјска факта. Погледајте само шта се све ради у Сарајеву како би од Гаврила Принципа направили некаквог терористу, а припаднике ‚Младе Босне‘, малтене, изједначили са члановима ‚Ал-Каиде‘! Принцип је имао принцип, а и ми га морамо имати!“

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *