Почетна / Регион / Бањалуци у гостима /први део/ – Где Томпсон прође, ту ћирилица не расте

Бањалуци у гостима /први део/ – Где Томпсон прође, ту ћирилица не расте

Пише Миодраг Зарковић

Свој 22. рођендан Република Српска прославља у нимало завидном положају: нападнута са многих страна, угрожена је чак и изнутра, по истим рецептима које су Западни насилници применили и у Србији; зато Бањалука, главни и највећи град Републике Српске, трпи нагле, очигледно нимало повољне промене, по којима све више подсећа на Београд

Нико неће моћи да пребаци загребачком градоначелнику Милану Бандићу да је као освајач био скроман или пажљив. Када је, наиме, петог децембра прошле године посетио Бањалуку, где га је са најширим осмехом на свету угостио тамошњи градоначелник Слободан Гаврановић, Бандић није могао да се уздржи од ликовања, само наоко безопасног:

„Да сам направио три небодера у Загребу, не би дошло оволико новинара“, осмехнуо се док је бројао начичкане извештаче који су дошли да пропрате састанак два градоначелника.

Бандићева примедба била је математички скроз исправна, пошто њему хрватска гласила иначе не придају пажње ни приближно толико колико су му тога дана поклониле њихове бањалучке колеге: чак је и Бандићева посета престоници Републике Српске, која је у самој Бањалуци била међу ударним вестима, у хрватским и загребачким средствима извештавања била пропраћена спорадично и веома скромно. Примедба је, међутим, одисала и не претерано прикриваном охолошћу, својственом онима који у сили и неправди ступају на тек отето тло.

Охолост Бандићеве примедбе постаје уочљивија ако се има у виду да је он, свега неколико дана пре дотичне посете – током које је, како и приличи савременим освајачима, предводио читаву привредно-верску делегацију из хрватске престонице – сасвим отворено признао да је потписао петицију против ћирилице, која већ месецима кружи Хрватском и до сада је прикупила ваљано више од пола милиона присталица. Дакле, у том тренутку, када је с поносом био истакао да је потписао грозоморну петицију, Бандићева посета Републици Српској била је увелико утаначена, али њега то није спречило да нажврља своје име на усташоидни захтев да се ћирилица протера из Хрватске и званично. Као да је знао да му у Бањалуци због тога нико неће замерити.

Уосталом, сама Бањалука иовако делује малтене као да је исту ту ћирилицу протерала чак и успешније од хрватских комшија.

 

ОСКУДНА САЗНАЊА То да је ћирилица безмало неприметна у главном и највећем граду Републике Српске, који је увелико „прешао“ на латиницу као надмоћно писмо у јавном простору, вероватно је потпуно изненађење за просечног читаоца из Србије, из простог разлога што је јавност у Србији врло оскудно и површно обавештавана о ономе што се дешава у српском ентитету унутар Босне и Херцеговине. Оним ретким приликама када је и присутна у српској јавности, Република Српска је видљива у општим цртама и облицима, без залажења у потанкости: једни се куну у њен несумњив историјски значај, извојеван кроз крвави грађански рат из деведесетих у којем је српско становништво успело да у ваљаној мери спречи понављање геноцида из Другог светског рата; други, окупљени око „друге Србије“, Републику Српску проклињу као „геноцидну творевину“ и до бесвести понављају сарајевске, односно загребачке, односно Западне клевете о сребреничком „геноциду“. Ретко ко залази у микрокосмос, у свакодневицу Републике Српске, којом су, чак и пре надменог Милана Бандића, протутњала два позната србофоба – Динко Грухоњић и Марко Перковић Томпсон, сваки на свој начин.

Грухоњић, рођени Бањалучанин али већ двадесетак година настањен у Новом Саду, маја 2010. је за злогласни и злослутни сајт Е-новине написао репортажу са свечаног отварања нове зграде Радио-телевизије Републике Српске. Био је то, како је написао, његов први одлазак у родни град откако се почетком деведесетих из њега одселио. Одраније познат по нескривеној мржњи према српству, а према Републици Српској, Грухоњић није издржао да у овој репортажи не испуца свој отровни рафал, који је „Печат“ већ преносио, али није наодмет подсетити се тих речи натопљених нацистичком острашћеношћу:

„Гледам онда дјевојке, јер је Бањалука некад била надалеко чувена не само по њиховој бројности (седам на једнога, вели легенда, а ја се ‚удао‘ у Војводину, од силног избора!) већ и по љепоти. Има их сређених, што јест, јест. И на штикле се одваже, мада им ход баш није ко у срне. Али нема оних лијепих, дугоногих, дуговратих, суптилних, мистичних градских љепотица које одузимају дах. И то нам је фашизам донио. Од града у којем су некада живјели сви, претворио се у етнички чисту насеобину, гдје ме, поготово ови млађи, чудно гледају кад кажем да се зовем Динко. У таквом граду, у којем живе само једни, ни женске ни мушке љепоте неће бити. Ноге ће бити све краће, а погледи све тупљи.“

Осим што је бесрамно увредљив, Грухоњићев опис је и дубоко нетачан. Како се „Печат“ уверио за протекле празнике, нити су Бањалучани мањкави у ногама, нити тупи у очима. А тамошње жене, које Грухоњић тако безобзирно понижава, сасвим су дорасле добром гласу који их одвајкада прати: не само у физичком већ и у сваком другом смислу реч је о превасходно врло пријатним особама. Наравно да има изузетака, девојака и жена које као да су се угледале на у београдској јавности свеприсутне „звезде“ јавне сцене, па претерују или у хистеричној раскалашности или у уображеној саможивости, али се, чак и у време ударних викенд излазака, могу малтене на прсте пребројати.

[restrictedarea]

„Београђани углавном причају да су потпуно позитивно шокирани тиме колико су жене овде нормалне“, каже Бране, избацивач у „Инбоксу“, једном од посећенијих ноћних клубова у центру Бањалуке. „Нису дигле нос, не глуме неку вајну неприступачност којом несигурне жене умеју себи да додају на неком вештачком значају. Таквих је овде мало. Има клинки које су па супротна крајност, које праве проблеме, оно, кад се напију и тако то, али генерално Бањалучанке нису инцидентне, ни на једну ни на другу страну. А да су прелепе, то ваљда можете да видите и сами.“

Тако да је Грухоњићева „брига“ за Бањалучане, а нарочито за нежнији пол, била потпуно неутемељена.

 

ЕНГЛЕСКИ МЕСТО СРПСКОГ Оно што би, авај, Грухоњића несумњиво обрадовало, јесте већ речена судбина ћирилице, која страда упоредо са српским језиком. Бањалука је, што се може наслутити и по називу поменутог клуба (Инбокс) као и сви већи градови у Србији кренула путем масовне англизације, првенствено угоститељских објеката. Дискотеке, кафићи и ресторани превасходно носе називе по каквим мотивима са Запада, махом Америке и Британије, због чега су најчешће ти називи и исписани на изворном, енглеском језику, уместо да су транскрибовани на српски како би налагао правопис. (Видљив изузетак, као и у Београду, представљају такође врло раширене пицерије и шпагетерије, већински називане по италијански.)

У таквом распореду снага, дабоме, за сироту ћирилицу нема места. У року од свега неколико година, скоро потпуно је изгубила битку за превласт и држи се још једино на уличним таблама, званичним путоказима и на покојим усамљеним „етноресторанима“ и пекарама.

„Ћирилица је у време рата доживела неку врсту ренесансе, што јесте било помало и насилно, како то већ уме да бива у ратним околностима – стигне наређење да преко ноћи сви морају ово или оно, и шта ћеш него да послушаш. Али, ипак је то било по вољи народа, који је тада доживео процват ћирилице као одраз свог националног заноса. Било је то чак и некакво освежење, после оне уморне југословенске државе коју су тада сви мрзели, а сада наводно жале за њом. Али, све се то преокренуло после рата“, прича за „Печат“ Данијел Симић, књижевник и новинар, својеврсни борац за опстанак ћириличног писма.

Симић је оснивач портала Фронтал, на којем поносно пише да је „једини ћирилични портал западно од Дрине“. Уопште не нуди варијанту на латиници:

„Ми смо рекли да ћемо направити латиничну варијанту онда када ‚Аваз‘ или ‚Ослобођење‘као либералније сарајевско гласило, буду имали ћириличну.“

Крупан, ћелав, брадат, гласан и речит, Симић је међу живахнијим појавама јавне позорнице у Републици Српској, али и Босне и Херцеговине: делом због описаног изгледа и почетног утиска који може да остави, сарајевске ТВ и радио-станице неретко га позивају у госте, надајући се да ће се сјајно уклопити у стереотипе о злим и затуцаним Србима; сваку од тих прилика Симић је прихватао и, каже, користио да постигне сасвим супротан ефекат.

„Што је неко био написао пре сто година: Срби су природно либералан народ, који свога краља зове ‚Чика Пера‘. А ја сам још и либералан по многим политичким и друштвеним убеђењима. Зато сам у сваком том гостовању по сарајевским медијима деловао скроз противно ономе што су они прижељкивали, иако сам увек заступао јасне родољубиве ставове. Штавише, они су ти који су испадали нетолерантни и задрти. А то се, ако ћемо искрено, најбоље види управо на питању ћирилице до којег лично веома држим и сматрам га једним од основних питања са којима се Српство данас сусреће. Ево, само да погледате бањалучку штампу и да је упоредите са сарајевском. Код нас једино ‚Глас Српске‘ нема ништа на латиници, док сви остали дневни и периодични листови имају садржаје на оба писма. За разлику од тога, нити један сарајевски штампани медиј нема ни слово на ћирилици.“

Са телевизијама је, вели Симић, стање још и грђе, макар због тога што и бањалучки и сарајевски јавни сервис издржава првенствено Република Српска:

„Постоји Радио-телевизија Републике Српске која је наш јавни сервис. Затим је ту и Федерална телевизија која је гласило Федерације БиХ. Високи представник је својевремено натерао ове две ТВ куће да уђу у исту фирму, која се зове БХТ концерн. Е сад, тај БХТ концерн већином финансира Република Српска, зато што је наплата телевизијске претплате у Федерацији око 30 одсто, док код нас у РС износи преко 70 одсто. Али, упркос томе што их углавном ми из РС издржавамо, Федерална телевизија нема ни трага ћирилице, ни у једном свом програмском сегменту, иако им је уставна обавеза да користе оба писма!“

 

НАЛИК БЕОГРАДУ То како се Сарајево и остатак муслиманско-хрватске федерације односе према Републици Српској, свакако да смета и вређа, али ипак мање него то што сама РС, тачније Бањалука као њено културно, политичко и привредно средиште, не само да не пружа никакав отпор већ се може учинити да малтене и помаже непријатељско деловање. По томе, Бањалука нажалост не заостаје много за Београдом и другим већим градовима у Србији, који су такође одмакли на путу отуђења од националних корена.

„Од завршетка рата наовамо, странци су упумпали ненормалне количине новца у такозвани `невладин сектор`, а овај је спремно и послушно успоставио разорне механизме србоцида, односно затирања српског националног идентитета“, прича Данијел Симић. „До сада се већ створила нека колаборационистичка аристократија. То су људи који годинама раде у том невладином сектору и тамо су пустили корење. Ако са њима ниси добар, ти нећеш добити никакве паре, ма какав пројекат да поднесеш на конкурс. Колико су бахати ти странци и колико рутински перу новац, а све уз помоћ овдашњих услужника, може да се види по томе што ‚Ју Ес Еид‘ (америчка агенција, наводно за финансирање „цивилног друштва“ у страним земљама, а у ствари за разарање циљаних држава и друштава изнутра – прим. аут.) више нема код нас своју канцеларију. Од пре извесног времена, они у Бањалуци имају само једног официра за везу. А посао расподеле пара које они сваке године шаљу овде, при чему количина тих пара никако није занемарљива, обавља невладина организација која се зове „Центар цивилних иницијатива“. Значи, они овде имају домаћу невладину организацију која се бави расподелом новца за друге невладине организације, јер им је јефтиније тако него да они сами морају то да раде.“

„Резултат свега тога је да ни после оволико година град Бањалука још није вратио двоглавог орла на зграду Бановине, одакле су га 1941. године скинуле усташе. Људи као да заборављају на то, или на воде рачуна о томе, да је у усташко време било планирано да управо Бањалука буде главни град НДХ. Те хрватске претензије на Бањалуку вероватно никада нису ни престајале да постоје, а сада су, рекао бих, све израженије“, оцењује Симић.

Тешко је противречити његовом утиску, када се види да хрватска предузећа ведре и облаче бањалучком трговином, слично као и у Србији. У исто време док по „лијепој њиховој“ дивљају против ћирилице посебно а против Српства уопштено, хрватски привредници ужурбано грабе парче по парче тржишта у Републици Српској, као и у Србији. Ту се можемо вратити на Милана Бандића, који је, после потписивања противћириличне петиције имао не само образа да дође у највећи српски град западно од Дрине већ и да покреће питање издржавања Католичког школског центра у Бањалуци.

„Бандић је истакао да га посебно радује што ће добра сарадња Католичке гимназије у Бањалуци и градоначелника и његових сарадника уродити плодом да се проблем финансирања гимназије реши у целости“, јавила је агенција „Срна“ петог децембра прошле године.

 

УСТАША ЗА НАУК Загребачки градоначелник, међутим, није био једини Хрват који је крајем прошле године узнемирио јавност у Републици Српској. Још већи метеж посредно је изазвао већ поменути Марко Перковић Томпсон чије су песме изазвале прави скандал средином децембра, када је у јавност процурила вест да је један од предавача на Академији уметности Универзитета у Бањалуци, доцент Предраг Соломун, студентима треће године на вежбама из Филмске и ТВ монтаже пуштао спот Томпсона познатог по отвореном заговарању усташтва и слављења НДХ геноцида над Србима у својим песмама.

„У склопу припрема пуно гледамо и анализирамо видео-спотове, од оних најранијих до ових најновијих, оне најбоље али и оне лошије, како стране тако и домаће. Томпсонов спот на ‚љубавну‘ песму ‚Само је љубав тајна двају свјетова‘ погледали смо већ када се час и завршио, непланирано, преко Јутјуба, након чега смо га заједно и коментарисали и разменили мишљења о ширем контексту пропаганде коју тај музичар проводи“, правдао се Соломун, без неког видљивог осећања кривице или гриже савести, бањалучким новинарима, када је прича о његовим необичним предавачким методама доспела у јавност. „Нажалост, Томпсон је један од музичара који са својом екипом сарадника има врло квалитетну рекламну кампању свога рада и прикривену пропаганду једне идеологије, што укључује и видео-спотове његових песама кроз које, под кринком љубави према домовини и своме народу, врло вешто релативизује најцрњу страницу хрватске историје. О томе треба говорити и на то указивати јер се то дешава ту, крај нас, на нашим просторима.“

У овом његовом објашњењу лако је приметити уобичајена ублажавања природе и умањивања размера раширености повампиреног усташтва у Хрватској. Изрази као што су „прикривена пропаганда“ и „релативизовање историје“, за којима Соломун спремно посеже, више сакривају него што откривају суштину Томпсонових малигних наступа. Сама његова спремност да тако бљутаво и по интелигенцију публике увредљиво прича о свом застрашујућем наставном поступку довољна је да одслика дубину до које је друштво у највећем граду Републике Српске испратило најпогубније токове из Београда.

Још се црњи утисак стиче када се прочита како је на цео скандал реаговао Соломунов надређени Лука Кецман, декан бањалучке Академије уметности:

„Да ли то значи да студенти не треба да гледају и немачки документарни филм ‚Тријумф воље‘, снимљен 1935. у режији Лени Рифенштал, који приказује 6. конгрес тада владајуће Нацистичке странке и који садржи сцене говора нацистичких вођа Адолфа Хитлера, Рудолфа Хеса и Јулиуса Штрајхера? Мене Томпсон уопште не интересује и сматрам да је пуштање његовог спота студентима сасвим у реду, уколико се тим поступком показала негативна страна његовог рада и промоције тог рада.“

 

НАМЕТНУТА КРИВИЦА Како је Бањалука, град који је пре две деценије и те како осетио укус ратова вођених против Срба и који је непосредно страдао у Другом светском рату од којег није протекло ни седамдесет година, дошла до тога да овако трпељиво, готово самртнички, дозвољава чисто непријатељско деловање? Како је могуће да у главном граду Републике Српске, чији је пркос често – и с пуним правом – одушевљавао и бодрио одавно отупелу родољубиву јавност у матици Србији, спао на то да нема никакве разумне механизме самоодбране од отворених противсрпских провокација? Шта је, у крајњем случају, скоро потпуно протерало ћирилицу из Бањалуке?

„Мислим да су успели да нама Србима наметну снажан осећај кривице“, каже Јелена, 26-годишња радница у једном од луксузнијих ресторана, рођена Бањалучанка. „За све што се догађало у ратовима испада да су криви Срби. Верујте, не прође дан а да на босанској или хрватској телевизији не прикажу емисију о неким српским злочинима. Има ту много измишљотина и пропаганде, има и злочина који су се стварно догодили, али су се, исто тако, догодили и многи злочини над Србима, само што се о њима не праве емисије. Што је најгоре, често такве емисије приказује и наша РТРС!“

Јелена подвлачи да код Хрвата и муслимана не примећује такву врсту осећања, па самим тим ни било какву уздржаност у њиховом односу према Србима:

„Имам неку родбину у Сплиту, сви су Хрвати. Често одлазим код њих, нарочито током лета. И волим их, као што и они воле мене, на оном људском нивоу, род смо. Али, они нимало не оклевају да преда мном слушају Томпсона. Осим тога, не могу да кажем да смо икада имали неких непријатности тамо, иако их сестра и ја често посећујемо са момцима. Још је момак моје сестре из Београда, па још прави галамџија. Има онај типични београдски нагласак, који се препознаје са километра, а уз то је заиста гласан и упадљив кад прича. И, упркос свему томе, никада нисмо имали некаквих непријатности. Али, са друге стране, они пред нама мртви `ладни слушају Томпсона. Њима то овде нико не би урадио. У крајњем случају, код нас Срба и не постоји нико ко иоле личи на Томпсона.“

Када се све ове околности имају у виду, може се рећи да Република Српска на том микронивоу, у свакодневном животу, делује још угроженије и у још већој опасности него на највишој, политичкој позорници, иако и тамо насрћу на њу са најразличитијих страна. „Српска је у озбиљној опасности и без претеривања могу да кажем да јој прети чак и гашење, уколико се нешто не предузме“, каже Емил Влајки, потпредседник РС, са којим ће разговор бити пренет у следећем броју „Печата“. Професор Влајки је, притом, имао у виду првенствено политичке и макроекономске показатеље, мање-више добро познате, само што се ретко ко одлучује и да се суштински осврне на њих и да се са њима ухвати укоштац. На „нижим спратовима“ је, међутим, стање можда још и неповољније, због разноразних чинилаца, што се врло лако уочава на прелепим бањалучким улицама.

Да, Бањалука је и даље наочит град, са својим широким булеварима, уређеним парковима, врло делотворним саобраћајем, изузетно очуваном јавном чистоћом… Све то би, са пробуђеним, енергичним становништвом, била савршена основа за неслућени развој и напредак овог града у свим правцима; само да није свеопште разочараности, очајавања и апатије људи, врло осетне на сваком кораку. Само делимично је то незадовољство условљено неповољним привредним стањем, у којем је најпогубнија велика стопа незапослености. Чак и више га изазива деловање разних спољних утицаја, који су, судећи по неким недавним наговештајима, решили да им је за коначно сламање Републике Српске неопходна нека тамошња верзија Петог октобра, а за њу им је пак потребно тамошње издање „Отпора“. Оно је увелико у припреми, без обзира на то што сами актери (са којима ће разговори такође бити изнети наредне седмице) можда и нису свесни у какву се игру упуштају.

А судећи по изјавама појединих опозиционих политичара, неће се у тој предстојећој борби за Републику Српску презати ни од насилних покушаја удара на законски поредак ентитета.

Ко је и када запалио ратни фитиљ у Босни и Херцеговини

Тридесетдвогодишњи правник Милорад Којић налази се на челу Центра за истраживање рата, ратних злочина и тражење несталих лица, са седиштем у Бањалуци, око годину дана. За то време, прикупио је обиље података који на грађански рат у БиХ бацају потпуно другачије светло од оног у којем га представљају Хашки трибунал и његови послушници широм региона. За овај број, ево тек неколико чињеница, махом непознатих:

„Као почетак рата може се узети 1. октобар 1991. године, када је званична војска Републике Хрватске, путем својих регуларних и паравојних јединица, извршила агресију на БиХ“, каже Којић. „Хрватска, која је у то време већ била кренула у сецесију и противуставно се одвојила од СФРЈ, напала је село Равно и Требиње, када је дошло до првих већих оружаних сукоба између тадашње регуларне ЈНА и оружаних снага Хрватске. А могло би се рећи да је почетак рата у БиХ био и 26. март 1992. године, када су хрватско-муслиманске паравојне формације, у садејству са регуларним јединицама хрватске војске, напале српско село Сијековац код Босанског Брода и убиле девет српских цивила.“

Наставиће се

[/restrictedarea]

Један коментар

  1. Poznat je Gruhonjić i u Novom Sadu po svojim natpisima i u radu za TV B92.Čudime kada je napustio BiH da nije otišo u svojoj lijepoj nego je došao u pitomu i mirnu Vojvodinu, gde može da deluje sa svojim istomišljenicima, odnosno da propagira hrvatstvo i širi nacionalizam.




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *