Бањалуци у гостима /други део/ – Србија се нас одриче, а ми је у инат све више волимо

Пише Миодраг Зарковић

Навикли на маћехински однос матичне државе Србије према себи, Срби из Републике Српске исказују врло приметан недостатак занимања за Београд (и званични и незванични) али су зато пуни пажње за Косово и Метохију, као и за Сарајево из којег им редовно стижу подсећања на непријатељство

Занимљиво је да „Печатовог“ новинара, за четири дана боравка у Бањалуци, нико од многобројних саговорника није запитао како је у Београду. Било је међу њима људи из свих друштвених и старосних слојева, од високих државних чиновника до продаваца и полицајаца, али нико није показао занимање за то како се живи у српској престоници, шта тамо има ново, да ли је скупо, хладно, мокро… Несумњиво да неки, можда и многи међу њима, имају довољно сазнања о Србији и Београду, прикупљених махом из средстава извештавања (или пак од овдашње родбине, а можда и непосредним доласцима са ове стране Дрине) али је опет било чудно што нису показивали баш никакву склоност ка томе да се, онако људски, распитају о главном граду Србије. Било је ту неког тихог отпора према Београду, вероватно изазваног низом скандалозних изјава београдских званичника о Републици Српској у последњих неколико година („За мене су то све Босанци“ само је последњи пример таквог маћехинског односа Србије према својим сународницима).

„Јесте, сигурно да има тог отпора, мада га ја нисам приметио, али верујем вам“, каже таксиста Милан, плећати рмпалија, који наводи и лични пример као доказ потпуног занемаривања прекодринских Срба од стране државе Србије:

„Ја сам био на редовном одслужењу војног рока када је почео рат у Југославији. И био сам тешко рањен у Хрватској. Оперисан сам после и извукао сам се, али ми је спортска каријера упропашћена. А био сам талентован каратиста, био сам и у репрезентацији, вероватно сам могао неке успехе да остварим. Али, рањавање ми је све то одузело. И, до пре неколико година, редовно ми је Београд исплаћивао одштету, такозвану инвалиднину. Како је и право, јер ја јесам настрадао као српски војник. Јесте то била југословенска војска, али за нас Србе тада није ни било друге. Међутим, за време Тадићеве владе, мени Београд обустави исплату. Из чиста мира. Па ви видите! Наравно да сам их тужио Стразбуру, тај процес још траје али вероватно ћу га добити.“

„И само још ово да вам кажем: што нас Србија све више и више запоставља и занемарује, да не кажем мрзи, то ми њу све више волимо. Као из неког ината. Никада Босна неће бити наша држава, увек ће то бити Србија“, каже на крају, посредно потврђујући исправност оног малопређашњег утиска о тихој резигнираности бањалучког света према матици која их се пречесто и прегрубо одриче.

 

[restrictedarea]

СРПСКИ КОРЕНИ Постоји ту, међутим, још једна страна приче: Косово. Колико су неспремни за разговоре о Београду, толико Бањалучани једва чекају да причају о јужној српској покрајини, оној у којој се и рађала исконска српска државност. Исти они људи које нимало не дотиче шта се дешава у главном граду Србије, нетремице слушају и све живахно запиткују када им причате о Космету и о томе шта се тамо догађа. Ако ништа друго, онда макар то показује да испод површине, која је неповољнија него што се то може видети са даљине, овај народ овде и даље осећа снажне националне, српске корене.

„Када Србија освоји неку златну медаљу, онда смо сви овде велики Срби, сви смо патриоте. Тада славимо у центру града и машемо заставама које смо повадили из ормана и певамо српске родољубиве песме“, каже за „Печат“ Страхиња Стојаковић, филмски редитељ и монтажер из Бањалуке, појашњавајући двојакост односа својих суграђана према Србији и, посредно, према српском националном питању уопштено.

„Али, у остала 364 дана годишње, Српство као да нас не занима претерано. Тада нам је битније да се проводимо и да банчимо, а о националним питањима и не размишљамо. Уопште, у народу овде влада велика летаргија, а чини ми се да је нарочито изражена код омладине. Млади људи немају неки афирмативан став према будућности, па ни према садашњости. Уопште, немају изграђене ставове према било ком суштинском питању. Овде се не живи, овде се преживљава. Мислим да је незапосленост највећи проблем. Када одрастао човек нема посао, он нема воље ни за шта. Многи моји познаници и пријатељи, сви незапослени, по цео дан само мисле како да оду у иностранство и да тамо раде било шта. Зову тетке, стричеве, ујаке који живе по Аустрији или Немачкој или где већ, и моле да им ови пронађу тамо нешто да раде.“

Стојаковић спада у оне који често и радо одлазе на Космет (фотографије које нам прилаже за објављивање, управо су уснимљене на Газиместану). Али, његово занимање за Српство не престаје северно од Ибра. Напротив, 27-годишњи Стојаковић један је од не баш многобројних жестоких родољуба међу младим људима у Бањалуци.

„Ја сам имао неких шест, седам година кад је почео рат. И наравно да је све то на мене оставило огроман утисак. Питао сам се где је тата, због чега га нема, зашто је отишао да ратује, зашто људи гину, зашто нас бомбардују, зашто нас мрзе, што бомбардују Србију, што нам отимају Косово… То ме је ваљда усмерило за сва времена. Јесте, живи се тешко у Републици Српској, али мени не пада на памет да због тога ни за промил мењам своја убеђења, нити да одустајем од родољубља. Са поносом причам да сам Србин, да сам православац, да сам националиста. Наравно да ме погађа то што немам посао и да ми је тешко, али не може то да утиче на моје политичке и друштвене ставове, а поготово не на моје национално опредељење и на љубав према мом народу. Знам да је у Србији увелико извршена замена теза и да су многи изрази изокренути, тако да ако си националиста, одмах ти налепе и да си фашиста или нациста. То је и код нас овде узело маха, чим почнеш да србујеш, одмах те етикетирају као екстремисту, али ни то ме не плаши.“

 

ХВАЛА НЕПРИЈАТЕЉИМА Према његовим речима, олакшавајућу околност унеколико представља чињеница да Република Српска има врло видљиве и приметне непријатеље:

„Федерација је нама непресушан извор реакција. У неком ироничном смислу, можда би безнађе било још присутније да нема Сарајева. Да нема Босне и Херцеговине, која је на апаратима још од Дејтонског споразума, коју странци вештачки одржавају, да ње нема, вероватно бисмо се гложили између себе. Овако, знамо да живимо у једној немогућој држави која се зове Босна и Херцеговина и у којој је све постављено по националном кључу, од кућних савета па до важнијих ствари. Не може ниједно коло спортског такмичења, као што је првенство државе, да прође без уплитања политике. Ево, ја пратим рукомет, јер га и сам играм, и ту често имамо случај да се састају српски и муслимански тим, а онда судија мора да буде хрватски. Ето, то је пример колико накарадност Босне и Херцеговине улази у све поре друштва. Живети у таквој држави подразумева да се увек нешто дешава на пољу међунационалних односа. Захваљујући таквим стварима, ипак смо свесни опасности која нам вреба из Сарајева.“

„Никада ниједна репрезентација Босне и Херцеговине, ни у једном спорту, није играла неку утакмицу на територији Републике Српске. Нити ће. Ево, ја баш волим и пратим спорт, али не видим зашто бих навијао за репрезентацију БиХ, зашто бих ишао на неку утакмицу те репрезентације и да стојим поред оних који са трибина псују мајку српску и четничку, који машу турским заставама?! Како да се ја идентификујем са том репрезентацијом?!“

О језивом односу Сарајева и муслиманско-хрватског ентитета према Републици Српској постоје многа сведочанства. Једно од упечатљивијих свакако је и оно које је оданде понео Милорад Којић, у прошлом броју већ помињани директор Републичког центра за истраживање рата, ратних злочина и тражења несталих лица. Којић је, као млад и још неистрошен кадар, тренутно један од оних који се непрестано налазе на мети сарајевских гласила, која га нападају без зазора, чиме посредно нападају и саму Републику Српску.

Он сам, ипак, као искуство које искаче по претрпљеној непријатности, издваја нешто што није било на његов рачун, а чему је присуствовао захваљујући сплету разних околности. Препричава како је протекло обележавање годишњице масакра војника у сарајевској Добровољачкој улици, где је делегација Републике Српске заједно са родитељима побијених војника одавала пошту жртвама тог злочина, једног од првог у рату у Босни и Херцеговини:

„Од ентитетске границе до места где се обележава страдање, има једно три, можда и четири километра. Док смо прелазили то растојање, на сваких пет метара стајао је по полицајац. Ето, толико је било обезбеђење, што довољно говори о односу бошњачке јавности према српским жртвама. Претпрошле године, на пет метара од места где су се полагали венци, стајала је гомила која је добацивала свакојаке увреде. То је било грозно за видети. Једној српској мајци, која је у Добровољачкој изгубила деветнаестогодишњег сина, псовали су, цитирам, све мртво и живо што има! Па где то још има?!“

То како су несрећну жену псовали, није за објављивање. Толико је гнусно и нечовечно, да је и Којић, док је у разговору препричавао догађај, једва преко усана превалио ту псовку, усмерену првенствено ка женином настрадалом сину. Можете и да претпоставите каква је грозота од псовке изговорена, док је сарајевска полиција немо стајала поред, не осећајући потребу да реагује и заштити достојанство жене која је дошла да положи цвеће на место на којем јој је мучки убијен голобради син…

[/restrictedarea]

4 коментара

  1. Гос, Зарковићу лепо бити гост код својих. Давно негде око 1875 год, у пројазу за БОСАНСКУ КРАЈИНУ Петар Мркоњић прође кроз Мајски Тртник а на Банији застаде у кући Симе Маљковића тако су ми причали отац и стричеви поразговараше о дизању устанка у Крајини. Петар оде својим путом у Крајину. Његов унук принц Томислав био је са борцима СРПСКИХ КРАЈИНА да им каже даје дом
    Карађорђевића са Србима преко реке Дрине и Уне. Онај званични Београд изда Србе Републике Српске Крајине, Срби између Дрине и Уне створише себи државу и ако је званични Београд уводио санкције. Садашњи званични Београд због свог слепог веровања у ЕУ
    а после и НАТО лако ће се одрећи ДЕЈТОНА ако им Брисел припрети.
    Памет у главу браћо Срби имате право за своју самосталну државу,
    имате дивну могућност да себе прогласите КРАЉЕВИНОМ имамо принчева фала Богу доста на избор.

  2. Уопште не могу да верујем колико је негативних коментара о напаћеној, руинираној, полууништеној, бомбардованој и пониженој Србији. Србија је много себе дала и у стварање РС и на разне друге стране и од Србије се само нешто очекује а ништа јој се не даје.
    Ми грађани Србије смо уморни, на ивици егзистенције , не знам на који начин више може да помогне таква Србија. Да ли је циљ и нашег народа са запада у РС да Србија буде снажна, земља која иде у сусрет догађајима а не слепи посматрач. Да то је Србија била много година и лично сам веровао у политику деведесетих али сем стварања РС, сада сам схватио да је све то била утопија, веровали смо да смо нешто на политичкој карти света, побунили смо се и добили бомбе по ко зна који пут, рањени а сада и понижени одвајањем КИМ-а.а које и сам тврдим ови наши апсолутно нису признали!
    Годинама то нисам схватао али услед стања у ком живим и кад све сагледам данас ми је јасно, постоје само интереси, постоје мале и велике, моћне и мање моћне земље, а Србија је управо ово друго, мање моћна, рекао би мој деда “потпуно немоћна” и у праву је.
    Овај пут , први пут разумите Србију, подржите Србију, дајте јој простора да би могла да брине и о себи и о вама. Само јака Србија која није посматрач већ учесник догађаја може бити држава која ће испунити очекивања своје уморне нације.
    ЕУ је једно велико зло, и НАТО пакт који нас је бомбардовао је такође зло над сваким злом, али ако остајемо посматрачи, опет ће нас задесити невоље а Русија ће милионити пут за нас бити на нашу жалост опет далеко.
    Србија је и наша и ваша једина сигурна кућа, статус КИМ-а нас је уздрмао, али не заборавите Србија је увек била и остала до данас витална, алито не значи да мора да бије унапред изгубљене битке.
    Србија се сада напокон окренула развоју, ЕУ нам ту неће помоћи али под њиховим смо утицајем и њима смо окружени, у противном нема нам спаса, а развој, ионако ћемо се сами развијати, а ко год и са које стране помогао, добро је дошао, пустимо Србију да оживи, васкресне, окрене се себи и свом народу онда ћемо сви од такве Србије имати користи, пре свега у духовној снази. Дајмо Србији да напокон заживи !

  3. О Србији и српском народу у њој нико од стране Срба ван Србије и не мисли лоше.Сви смо ми свјесни значаја Србије за наше постојање и опстанак.Али се Срби ван Србије љуте на српске издајнике и непријатељске плаћенике и послушнике из неких београдских кругова који својим непромишљеним изјавама и поступцима понизише и укаљаше образ како Срба из Србије тако и ван Србије.Они су добро познати и зна се каква их судбина очекује.Живјела Србија и слободарски српски народ.

  4. Da se razumemo.Janicari nisu Srbi iako nose ime srpsko i vode drzavu
    Srbiju jer ih je postavio Sultan(USA,EU,…).Njihov zadatak nije uspravljanje i jacanje Srbije vec unistenje Srba i Srbije i opet podsecam da su to JANICARI ,najgori srpski neprijatelji.
    Braco Srbi i sva braca koja Srbiju smatra Domovinom bez obzira na veru i naciju ne budite malodusni i ne poistovecujte JANICARE sa
    Srbijom i Srbima.Ostanimo ono sto jesmo i borimo se za nas zajednickim opstankom.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *