Почетна / Интервју / АКАДЕМИК ВАСИЛИЈЕ КРЕСТИЋ – Милост Хрвата купујемо националним достојанством (2.део)

АКАДЕМИК ВАСИЛИЈЕ КРЕСТИЋ – Милост Хрвата купујемо националним достојанством (2.део)

Разговарала Љиљана Богдановић

Ко данас заборавља јединствене интересе свеукупног Српства, тај или робује неким временом превазиђеним или актуелним идеологијама, или, можда и несвесно, помаже заклетим непријатељима српског народа

Поводом  недавног објављивања књиге  „Историја Срба у Угарској 1790–1918“, са аутором овог капиталног дела историчарем и академиком Василијем Крестићем разговарамо о актуелним питањима српске историографије, као и о неким  важним проблемима  друштвеног и политичког живота савремене Србије, те ширег глобалног контекста којим је он одређен и условљен.

Питањем: „Да ли прослава, обележавање, или обнова ратне атмосфере Сарајевског атентата и Првог светског рата?“ академик Милорад Екмечић нас упозорава на важност разумевања и разликовања тих појмова. Његов одговор је – нити славимо, нити обележавамо, него гледамо како се оно што се догодило пре једног века поново покушава обновити! Шта ви кажете?

 

Судећи по исходу рата, по улози коју је Србија у њему имала, ми бисмо стогодишњицу с много разлога могли и да славимо и да обележавамо. Али, имајући у виду све оно што се у вези са стогодишњицом дешава, мислим да је рационално упозорење колеге Екмечића зато што се заиста обнавља оно што се већ догодило.

 

Беседећи о својој књизи, кажете да имате на уму будуће генерације. Чему  би требало да учи прошлост, посебно тај период од сто и двадесет, тридесет година о којем, као посвећеник и зналац, говорите? Колико се младој генерацији данас јасно, или пак пре – тенденциозно и цензурисано, говори и тумачи српска историја?

 

По природи свог посла историчари су дужни да прошлост тумаче на основу прворазредних докумената, разнoврсних доказа и сведочанстава, да траже и налазе истину. Међутим, то није увек тако. Историја је једна од оних научних дисциплина која, као и неке друге друштвене науке, лако може да постане и неретко постаје оруђе политике. Да ли ће она то бити и у коликој мери, зависи од морала историчара, али и од тога колико је политички систем захтеван и репресиван. Историја као наука има свој научни метод и док се он поштује, она јесте научна дисциплина, али кад се он изневери, она постаје служавка политике. Колико су могуће велике разлике у тумачењу прошлости, сада имамо прилике да видимо по оценама Првог светског рата и по томе ко сноси кривицу за избијање рата. Идеолошко-политичка острашћеност партизанством и четништвом очигледан је доказ до које мере су могуће разлике у тумачењу прошлости. О том проблему постоји једна духовита анегдота која гласи: „Историчари су моћнији од Бога, јер Бог одређује како ће се и шта ће се догодити а историчари о томе дају свој суд и своје оцене“.

Немам увид у то како се младој генерацији данас тумачи српска историја. Дуго сам у пензији и не пратим ко пише и како пише уџбенике. Међутим, веома пажљиво пратим историографску продукцију. Већина наших млађих историчара обавља свој посао професионално одговорно и коректно. Али, има и оних који се прихватају да пишу неке историјске приручнике у којима су заступљене само оне теме које зближавају балканске народе, око којих нема спорења. То је дозирано приказивање прошлости. То је фризирање историје. То, заправо, и није историја. Иза таквих пројеката финансијски стоје неке иностране асоцијације. У последње време неки наши историчари ангажовали су се око превођења и издавања књига појединих страних писаца у којима је апсолутно неприхватљиво, ненаучно и злонамерно протумачена наша прошлост. Задатак тих књига је да мењају нашу природу, наш карактер, наш национални менталитет, да нас збуњују и расрбљују, да нам огаде нашу прошлост па да се ње стидимо. И те књиге, штампане у Београду, финансиране су из неколико западноевропских земаља. Све то није случајно, све се то ради смишљено и злонамерно, с намером да се докаже да смо ми народ који је оптерећен злочинима, да наша историја показује да су злочини чак преовлађујућа особина народа. Суштина таквог накарадног тумачења наше прошлости има јасан политички циљ. Пошто смо ми зли, склони злочинима, треба нас држати под контролом, треба нас лишити државе и слободе.

За разлику од неких нама суседних народа, који нису успели да се ослободе романтичарског начина приказивања своје прошлости, ми Срби још од друге половине деветнаестог века имамо развијену критичку историографију на коју можемо да будемо поносни и која многим нашим критичарима може да послужи као узор. Због тога нама нису потребни неки нимало добронамерни странци, попут Холма Зундхаузена, и њему сличних, да нам тумаче прошлост и да нам отварају очи. Али, упркос томе, наши историчари су дужни да на све Зундхаузене, како стране, тако и домаће, а таквих, нажалост, има, благовремено укажу и онемогуће их да народ збуњују и слуђују тзв. новим савременим историографским тумачењима  наше прошлости.

[restrictedarea]

Упозоравате да је „раздор у српском народу и данас једно од највећих зала“, као и да процес српске дезинтеграције није заустављен, што је трагична околност, јер је „за национални интерес одлучујуће оно што ми немамо – духовна интеграција“. Оштру и критичку дијагнозу у том смислу изричете о Србима: „Један од кључних разлога духовне дезинтеграције српског народа је јака регионална, партикуларна и примитивна ускогрудост која се очитује у ксенофобичности према Србима из других, географски удаљених регија“. Чини се да ова мука ни данас не иде у добром правцу?

 

Зато што сматрам да је духовно јединство српског народа једно од значајнијих питања нашег времена, више пута сам о њему говорио и писао. Да не би било никакве забуне, нагласио сам да под духовним јединством подразумевам свест о истој националној, верској, културној и цивилизацијској припадности, свест о истим тежњама, циљевима и интересима, без обзира на географске просторе на којима Срби живе и без обзира на идеолошку и партијско-политичку припадност. Сматрам да се духовна дезинтеграција догодила из више разлога, али и зато што дуго нисмо имали и  што ни данас немамо друштвену елиту чија би се реч слушала. Због тога ми немамо јединствена национална мерила каква постоје у западноевропским народима. Зато смо ми једним делом Срби, другим Југословени, трећим Црногорци, четвртим муслимани, потом смо интернационалисти и космополити, четници и партизани, комунисти и антикомунисти, републиканци и монархисти, аутономаши и антиаутономаши, глобалисти и антиглобалисти, староседеоци и колонисти, натовци и антинатовци, теисти и атеисти и тако редом унедоглед.

Такви какви смо, нејединствени, разбијени и међусобно завађени, ми никоме не можемо да будемо  и нисмо узор на који се ваља угледати, па се поставља питање шта треба чинити да излечимо наш оболели национални организам. У сваком случају, постојеће разлике треба превазилазити а свест о јединству у разноликостима мора се на више начина неговати. У том послу најважнију улогу морали би да имају школе и универзитети, али и све врсте медија. Иза свега морали би да стану држава, црква и целокупна патриотска интелигенција. С тим циљем школу би из основа требало реформисати, из програма доследно избацити фалсификате, а вратити изворне вредности којима ће се усађивати национална свест, слух за историју, осећање за јединство, снага за самоодржање и високе моралне вредности. Треба да обновимо филозофију српског јединства без којег нам нема опстанка. С пуно пажње и осмишљености морале би се неговати истинске националне и универзалне вредности у свим областима стваралаштва. Ко данас заборавља јединствене интересе свеукупног Српства, тај или робује неким временом превазиђеним или актуелним идеологијама, или, можда и несвесно, помаже заклетим непријатељима српског народа. Да бисмо зауставили процес духовне дезинтеграције, морамо створити читав програм духовне обнове, моралног и културног препорода. Бојим се да се овим питањем мало ко бави, да је оно запостављено и занемарено, а да се на растакању нације, с многих страна ради осмишљено. Нисам сигуран да и они који се данас залажу за регионализацију Србије неће допринети даљем развијању партикуларне свести, примитивној ускогрудости и разарању духовног јединства.

 

Какви су ваши ставови поводом актуелне дискусије око повлачења тужби за геноцид са Хрватском? Хоће ли евентуалним одустајањем од тужбе „борба за историјску истину“ бити успешно окончана а правда задовољена?

 

Најпре морам да кажем да само подношење хрватске тужбе сматрам антологијским примером безочности. Они који су починили један од најстравичнијих злочина у новијој историји Европе, злочин геноцида, усудили су се да подигну тужбу против народа над којим су извршили геноцид. Учињено је то с пуно злобе, пакости и мржње, због којих се и догодио геноцид. Али, кад је то већ учињено, и кад се зна из којих разлога је подигнута тужба, збуњујућа су и понижавајућа извињења наших политичара. Понижавајући су и захтеви с наше стране да се тужба повуче. То се чини с образложењем да би повлачењем тужбе лакше и брже могли да се обнове суседски односи. Испада да је само нама стало до добрих суседских односа, да само ми од тих односа можемо да имамо користи, а да Хрватска за те добре односе није заинтересована. Бојим се да наши политичари жртвују национално и државно достојанство зато што мисле да тако могу да купе милост Хрвата како би Србија лакше и без сметњи ушла у Европску унију. Моје је чврсто уверење да српска страна није смела снисходљиво да инсистира на повлачењу тужбе. Испоставило се да је то био чист политички промашај. Осим тога, кад је Хрватска већ поднела тужбу, мислим да је боље да суд оцени да ли је са српске стране било геноцида или је хрватска тужба поднета с јасним политичким циљем да Србију и Србе пред читавим светом компромитује. Пошто геноцида није било а злочини су чињени и с једне и с друге стране, суд ће, по свему судећи, одбацити хрватску тужбу. Међутим, српска страна ће током суђења имати прилике да разобличи хрватске злочине и да јавност обавести о етничком чишћењу, које је програмирано извела власт Хрватске на челу с Туђманом. Таквим исходом судског процеса, ослобођена тужбе за геноцид, српска страна биће на добитку, а хрватска неће изаћи чиста образа.

 

„Основна слабост наше националне интелигенције је њена превелика упућеност на власт“, каже Мило Ломпар, уз напомену да национални интелектуалци често мисле да је „довољно да седе у просторијама и фотељама неке националне установе и да је то гарант националне политике“. Шта су, по вама, најозбиљније слабости, а шта врлине националне интелигенције?

 

Господин Ломпар је то рекао мало еуфемистички. Расправљајући више пута о тој теми, говорио сам да је српска национална интелигенција везана за државне јасле. Она је највећим својим делом егзистенцијално зависна од државе. Због тога није у својим наступима слободна. У нашем друштву изузетно је мало професионално независних интелектуалаца. То и јесте један од малера нашег друштва. Стога је међу интелектуалцима незнатан број оних који су спремни јавно да наступају у складу са својим уверењима. Већина их је бојажљива и уздржана, устеже се да наступа критички и тако чува себе и своје породице од могућих непријатности. Да наша држава није партократска, слобода изражавања била би много већа. Међутим, поставља се питање да ли су ти образовани људи, који се могу убројати у интелектуалце, истински интелектуалци, ако нису спремни јавно да говоре оно што мисле и ако немају храбрости да се боре за слободно исказивање мисли и уверења. Прави интелектуалци су дужни не да критикују ради критике, већ да се боре за боље и савршеније друштво.

 

Данас је патриотизам готово прокажена и сувишна врлина. Изједначен са национализмом, а овај са шовинизмом, ускогрудошћу и ксенофобијом, постао је безмало баласт и ретроградна појава у модерном резоновању и погледу на свет!

 

Ви сте апсолутно у праву. Дуго времена и систематски се ишло на урушавање патриотизма као истинске вредности. Од тренутка стварања заједничке државе од 1918. до 1941. године, српска национална мисао и српски патриотизам били су потискивани југословенском идејом и југословенским патриотизмом. Југословенска идеја форсирана је као напреднија, савременија и сврсисходнија од српске, која је приказивана као назадна, временом и околностима превазиђена. У још драстичнијој мери то се догађало у време једнопартијског система друге Југославије. Тада је патриотизам потискиван и обезвређиван и у име космополитизма и интернационализма. На дневном реду тадашњих власти стална тема био је српски национализам, као највећа опасност која је претила друштвеном систему и држави. У то доба је и изједначен патриотизам с национализмом и шовинизмом. Значајан корак даље у накарадном приказивању патриотизма учињен је после рушења Берлинског зида, распадом Совјетског Савеза, урушавањем биполарног система и наметањем мондијалистичке и глобалистичке политике. Повољну прилику свим врстама српских непријатеља да се обруше на српски патриотизам, да га наруже и сочно попљују, пружили су рат, у којем су у име патриотизма чињена разна недела, као и распад Југославије. Никакве сумње нема да глобалисти смишљено иду на обезвређивање патриотизма, и то не само српског него и других, посебно малих народа, како би њима лакше  и без већег отпора загосподарили.

 

„Највећи и главни узрочник кризе и пропадања Србије је однос власти Србије према ЕУ, односно став да је Србија судбински везана за ЕУ“, тврди Војислав Коштуница. Како ви гледате на ово питање? Да ли се убрајате у оне који верују да је Србија данас земља која ипак има прилику да бира и изабере мимо речене „безалтернативе“?

 

С великом пажњом пратим све што се збива с Европском унијом и Србијом. Страх ме је да ће Србија скупо платити жељу да постане члан Европске уније, да ће бити још пуно уцена, мрцварења и понижења. Уопште не сумњам да ће на крају наше признавање независности Косова бити услов без којег нећемо прекорачити  праг Европске уније. За сваку земљу увек је велико зло ако нема избора, ако је принуђена по сваку цену да иде само једним путем. Као што видите, ја сам, како се то данас каже, евроскептик.

 

Разматрајући „суптилно“ понашање ЕУ и њених олигарха у односима са Украјином, руски писац Сергеј Хелемендик недавно рече занимљиву реченицу: „Прождирање Украјине личило би на убризгавање матичних ћелија оматорелим богаташима, а нус последице такве терапије, кажу, познате су једном од ликова скорашње украјинске историје“. Убризгавање „матичних ћелија“ са нашег – српског простора, овим корисницима чини се да је већ дуже од деценије уходан процес, а они као да су, уз гунђања, ипак задовољни. Наслућује ли се крај овог процеса једностраног „подмлађивања“?

 

Тај крај нисам у стању да сагледам.

 

Били сте, између осталог, и главни уредник „Историјског гласника“, члан редакције „Зборника за историју“ Матице српске. Покренули сте и данас сте одговорни уредник „Зборника за историју Срба у Хрватској“. Према вашим увидима, колико и како српски историчари данас успевају да сачувају интегритет историјске науке?

 

Упркос томе што имамо доста вредних и образованих историчара, бојим се да ће им све теже полазити за руком да сачувају интегритет науке којој су се посветили. Средства која се одвајају за науку више су него скромна. Часописи се гасе или излазе неуредно. Размена књига и периодичних публикација с иностранством сведена је на минимум. Систем бодовања, од којег истраживачима зависи стручни и научни статус, присиљава их да публикују што више, често екстензивне и мање вредне или безвредне радове. Награђивање објављених и значајних студија је увредљиво. Историчари немају своје струковно друштво, које је некада било врло активно и успешно. Због свега реченог мислим да ће се наша историографија, ако се у међувремену ништа не предузме, наћи на опасној низбрдици.

 

Као историчар, бавили сте се историјом Срба и Хрвата и српско-хрватских односа, такође и историјом југословенске идеје (познато је да је то био научни пут на који вас је усмерио ваш изузетни ментор Васа Чубриловић). Чини се да су ово тематске области о којима се циљано  негују „замућења“ и контроверзе. Хоће ли се у догледно време променити комплексни распоред моћи који диктира такве „научне“ прилике? Где је и југословенска идеја данас?

 

Тематске области о којима говорите дуго времена су заиста биле „циљано замућиване“. Ко се њима бавио морао се приликом писања придржавати одређених шаблона. Ако је искакао из тих шаблона, ако је нудио нова научна сазнања, ако се није придржавао дневнополитичких оцена, одмах је био жигосан као националиста и шовиниста, као реметилац братства и јединства, као особа која „лицитира с југословенском идејом“. То стање строго контролисаног начина писања, насилног наметања марксизма, одавно је иза нас, али оно није остало без последица. Дуго важеће оцене о поменутим темама нису настале преко ноћи и неће преко ноћи ни нестати. Већ дуже време историчари имају пуну слободу у тумачењу прошлости. Они више нису под надзором политике и само од њих, од њиховог знања, образовања и морала зависи како ће тумачити поједине теме и проблеме.

Кад је реч о југословенској идеји и о томе где је она данас, мора се знати да она није настала преко ноћи, да је настајала током више деценија, да су многе генерације с њом одрастале и у њеном духу биле васпитаване. Више од једног века југословенска идеја је на разне начине усађивана у свест наших људи. Они су одрастали с њом а она је урастала у њих. Постала је нераскидиви део њихове личности, њиховог начина размишљања. Стога та идеја, посебно у старијим генерацијама, и даље опстојава, упркос чињеници да је у пракси пропала и да је искомпромитована. Због свега реченог мислим да савремена научна тумачења југословенске идеје и њених идеолога не могу брзо и лако да измене постојећа уверења. Та уверења ће се мењати током времена, сменом генерација, објективним научним сазнањима, али и школским васпитањем које неће бити југословенско већ српско.

 

Славенко Терзић помиње да је био сведок ваших „супериорних наступа заједно са проф. Милорадом Екмечићем, у дијалогу српских, хрватских и немачких историчара, 1995. и 1996. године, у Фрајзингу код Минхена и у Флоту код Хановера“. Било би занимљиво да нам откријете о чему је реч?

 

Реч је о дијалогу који је одржан у организацији Немачке бискупске конференције. Ако се не варам, иницијатор дијалога био је добронамерни и часни, сада већ покојни немачки бискуп Хомајер. Имајући у виду одличан углед, који је, не без разлога, уживао бискуп Хомајер, не сумњајући у његове племените намере, Синод Српске православне цркве пристао је на тај дијалог и неколицину нас замолио је да у њему учествујемо. Циљ сусрета био је да се дијалогом траже и нађу путеви за помирење завађених страна на тлу бивше Југославије. Не знам по ком критеријуму је више немачких историчара учествовало у дијалогу. Немачки историчари имали су улогу медијатора. Расправе су вођене о разним темама. Упркос великим разликама у оценама појединих питања, дијалог је био на академском нивоу. Српска страна била је супериорна, али дијалог није допринео помирењу.

 

Сада, када сте објавили „Историју Срба у Угарској“, на чему радите, или се, можда, одмарате?

 

Стигао сам да се одморим, јер од часа кад сам завршио писање до изласка књиге из штампе протекло је доста времена. Прихватио сам се посла који је био у плану Матице српске још шездесетих година прошлог века. Тада је Матица, поводом стогодишњице оснивања, одлучила да посвети дужну пажњу Уједињеној омладини српској. Због тога је 1967. у Новом Саду, у Матици, одржан међународни научни скуп посвећен Уједињеној омладини. Зборник радова са тог скупа публикован је 1968. Тада је одлучено да се објаве документа различитог порекла о Уједињеној омладини српској. У међувремену штампана је само руска архивска грађа. Ја сам се прихватио да за штампу припремим аустроугарску грађу из архива Беча, Будимпеште и Загреба. Сада сам у послу око припремања те грађе, која је највећим делом писана немачком готицом и мађарским језиком. Читав посао треба да буде завршен до краја 1914. године. Грађа је с научноисторијског становишта занимљива и допринеће бољем осветљавању ставова и оцена аустријских и мађарских власти о Уједињеној омладини српској, о њеном значају и циљевима.

[/restrictedarea]

5 коментара

  1. „Zato sto se zaista obnavlja ono sto se vec dogodilo“. Sve je jasno ko dan!




    0



    0
  2. Bezocno (tuzba genocidne hrvatske), bez diskusije, mozda je „bezocno“ cak i preslab izraz, kada se uzme u obzir sta je ndh radila nad srpskim zivljem.
    Ali, nista ne iznenadjuje diskusija u Srbiji o povlacenju tuzbe: to su nam pametni ljudi jos za vreme Jugoslavije govorili: „..sacekajte, dok dodju na vlast ovi „potomci“ titini.“ Eto to sad imamo, pa kako bi oni mogli da tuze, titinu genocidnu tvorevinu – jer, rece nam jedna visoko obrazovana hrvatica: „Nista nam se nije moglo bolje dogoditi, do tite.“




    0



    0
  3. Zasto imate neznatan broj komentaran i brojnih clanaka bez ijednog komentara ? Razlog je taj sto u ovakvom vremenu u kome zivimo pisci komentara su izlozeni kojekakvim smetnjama od placenickih hakera! U novinama „Politike“ je najveca sloboda pisanja,jer mozete staviti ime koje hocete i izabranog tog trenutka !Ako bi
    uveli taj SISTEM pianja komentara imali bi mnogo veci broj kopmentara i i tako saznali koje teme citaoci najradije citaju, te kakvo misljennje imju ukratko imali bi SLIKU citalaca odnosno teme koje ih interesuju i kakvo je MISLJENJE citaoca o tom problemu ! Narodu je previse KONTROLA MISLLJENA !“PECAT“je najozbiljniji i najkorisniji casopis Srbije, a i steta je sto nemmamo dnevne novine pod tim imenom i tog kvalitetakvaliteta.
    Kao pocetnik ne znam proces ODJAVE !




    0



    0
    • Поштовани, није нам битан број коментара, већ квалитет и аргументованост. На жалост, наши читаоци не поштују препоруке за писање коментара и саму могућност писања коментара виде као прилику да изнесу своје мишљење на опште теме без обзира на тему текста који коментаришу, и често се дешава да дужина коментара вишеструко надмаши дужину текста који се коментарише, а да не говоримо о томе да коментар нема апсолутно никакве везе са текстом. Такође, постављање линкова за друге сајтове, као и преношење текстова са других сајтова у коментарима није дозвољено. Што се тиче ОДЈАВЕ, једном Вам је већ одговорено, али очигледно нисте прочитали одговор. Сада обратите пажњу. У горњем десну углу екрана пише „Здраво, алексајанк“. Када поставите стрелицу на тај натпис, отвориће се падајући мени и на самом дну менија пише „одјава“. Кликните на одјаву и завршили сте посао.
      Срдачан поздрав.




      0



      0
  4. Zar su Srbi stvarno tiliko glupi ili mozda zapravo kvarni iprodane duse, da su retki oni koji razumiju akd. Krestica i slazu se sa njim. Neverovatno je de covek,koji ima toliko znanje o nasoj istoriji i nasem stradanju od Hrvata nema podrsku ni naroda ni drzave Srbije u onom obliku u kojem bi neki Hrvat,koji izmislja hrvatsku istoriju,a koja je napravljena na zlocinu,kojem su se i Nemci grozili,imao podrsku u svojoj drzavi i svom narodu. Pogledajmo izjave za vreme predizborne predsednicke kampanje u Hrvatskoj,toliki izliv mrznje prema Srbima,te da su Srbi u Hrvatskoj zapravo Hrvati( sto ocigledno i odgovara istini) te ona izjava, da je 45.god. potrajala duze nebi bilo 95.i niko u ovoj bednoj i jadnoj drzavi se nije uznemirio,naprotiv svi ti vajni intelektualci:knjizevnici, glumci,pevaci pa cak i politicari,koji predstavljaju ovu bednu drzavu (ne ekonomski vec bez dostojanstva i ponosa)tvrde da je to bilo samo u zanosu predizborne euforije,a sto je dokaz njihovog kukavicluka ili prodanih dusa i nikom nije palo na pamet,ako je uopste imaju dovoljno da shvate da u Hrvatskoj drzavi nista nije euforija vec sve sracunato na mrznju prema Srbime,te da se sto vise zla ucini Srpskom narodu,da upitaju zar u Hrvatskoj pobedu odnosi onaj,koji vise iskaze mrznje prema Srbima,znacili to da Hrvatima nije prioritet ekonomski napredak,privradni razvoj i bolji standard vec sto vise iskazane mrznje prema Srbima isvamu sto je srpsko,te ako se Hrvatski politicari na takav nacin bore da dodju na vlast,zar nije ocigledno da je vecinski Hrvatski narod upravo Srbomrzitelj,a sto ce rece ustaski opredeljen,aoni to i ne kriju, cak stavise ponose se time,a „Srbi“ kukavickog karaktera ulizuju im se svagde i na svakom mestu,cast Vasiliju Kresticu i istoricaru Anticu,koji su retki.Zasto vlast ove jadne drzave Srpske iako to jos uvek nije ne moze jednom za sva vremena da shvati da sa Hrvarima nema prijateljstva, da je njima mrznja prema Srbima vec u genetskom kodu ugradjena te da oni cak i da hoce ne mogu da prestanu satom mrznjom i zato srpska drzava ako zeli da to bude mora svojoj deci reci jasno ko su im nepopravljivi neprijatelji.Mozete vi napraviti prijatelje i od Nemaca i svih onih,koji su nam bili neprijatelji onda ili sada,ali od Hrvata budite sigurni nikad necete imati prijatelje.Oni u svojim udzbenicima uce svoju decu da smo im mi neprijatelji,kao da smo mi poklali njih milion u Drugom svet. ratu i 1995 proterali 470 hiljada,a ne oni nas.




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *