Афера „Мобилгејт“: тужба против Америке

Зa „Печат“ из Берлина МИРОСЛАВ СТОЈАНОВИЋ

Немачки политичари између жеље да „покажу мишиће Великом брату“ и страха од последица: државни тужилац из Карлсруеа поручио влади у Берлину да у афери с прислушкивањем канцеларкиних телефонских разговора и порука постоји довољно елемената за покретање поступка против америчких тајних служби

Ускоро би могло да дође до нове иритантне ситуације у односима између Берлина и Вашингтона због агресивног америчког шпијунирања немачких грађана које није мимоишло ни мобилни телефон канцеларке Ангеле Меркел („Мобилгејт“): Немци (немачки званичници) су се, наиме, у овом часу нашли пред тешким искушењем: или ће овом приликом „показати мишиће“, у име националног достојанства и заштите сопственог правног поретка, или ће (опет) погнути главу пред моћним партнером с оне стране Атлантика.

Оно што прети озбиљнијим захлађењем немачко-америчких односа јесте могућа тужба савезног тужилаштва из Карлсруеа против  – Америке, у конкретном случају против њене супертајне, и фамозне, службе за националну безбедност (НСА) која бахато и самовољно „усисава“ милијарде података из целог света, стављајући под тоталну контролу (готово) све телефонске и електронске (компјутер ске) комуникације.

 

Шкакљива порука Немачки државни тужилац Харалд Ранге управо је поручио савезном министру правде Хајку Масу (СПД) да се, после дужег истраживања (од минуле јесени) показало како постоје „озбиљне индиције“ и основ за покретање тужбе против Американаца, посебно када се ради о перманентном прислушкивању – по информацијама из тек начетог „арсенала“ Едварда Сноудена још од 2002. године – канцеларкиног мобилног телефона.

Министар је ову „шкакљиву“ поруку промптно, и у поверењу, пренео страначким колегама, шефу СПД, вицеканцелару (и министру привреде) Зигмару Габријелу и шефу дипломатије Франку Валтеру Штајнмајеру. Вест која ће потом имати снажну медијску и политичку резонанцу обелоданио је најпре „Шпигл“, уз опаску да је „експлозивну информацију“ министар спољних послова примио смркнута лица: она прети да му, на почетку мандата (велика коалиција конзервативаца и социјалдемократа склопљена је крајем прошле године) загорча дијалог са „америчким пријатељима“.

Том вешћу је очигледно, и непријатно, била затечена и канцеларка, па се у јавности стекао утисак како би и Меркелова и Штајнмајер најрадије да се из ње ништа конкретно не изроди. После жустрих реаговања једног броја политичара критички интонираним против америчког шпијунског вршљања по њиховој „сувереној“ земљи, канцеларка и шеф дипломатије су ставили до знања јавности да ће о томе „шта чинити“ одлучивати искључиво  савезно тужилаштво.

Тиме је на унутрашњој политичкој сцени превентивно заустављена могућа лавина критика која је претила да се сручи на њихове главе и сачувана макар формална „политичка коректност“ у односу на важну и уставно независну институцију као што је тужилаштво. Нису, међутим, одгођене потенцијалне последице могућег поступка без преседана у немачко-америчким односима, који прети да се изроди у досад, по овдашњим медијима, „највећу трансатлантску кризу“.

[restrictedarea]

НЕДОПУСТИВЕ РАБОТЕ Све је почело у октобру прошле године, кад је вест да је Барак Обама дозволио прислушкивање телефона „своје пријатељице“ Ангеле Меркел званични Берлин доживео као „отворену провокацију“. До тог часа немачка влада је била готова да се помири, уз једва чујно гунђање, с недопустивом чињеницом неовлашћеног прислушкивања стотине хиљада немачких држављана, уз америчка уверавања да се то чини у „заједничком интересу“, према „безбедносно интересантним особама“, под паролом борбе против терориста.

Кад се открило, захваљујући одбеглом америчком агенту Сноудену, да се на шпијунском нишану налази, и то одавно, сама канцеларка, страсти су прокључале. Владин говорник је реско поручио Американцима како „нисмо у Хладном рату“, а Меркелова се латила телефона и жучно протестовала код Обаме. Председник је одглумио затеченост.

Најављујући „историјски говор“ о обуздавању наводно разузданих тајних служби и њиховим реформама – од чега, како ће се испоставити, и у овдашњим анализама Обаминог говора у прошли петак, ништа конкретно и суштински није испало – амерички председник се у изјави за другу мрежу немачке јавне телевизије (ЦДФ) заветовао да телефони немачке канцеларке, док је он на власти, више неће бити прислушкивани. Чињеница да су Обамине „реформе“, уместо да их обуздају, дале благослов тајним службама, а овде се најпре мисли на Агенцију за националну безбедност (НСА) и Централну информативну агенцију (ЦИА) за још агресивнију планетарну активност, чине немачке политичаре веома скептичним.

Ту скептичност појачава чињеница да Американци упорно и уочљиво избегавају, иако су прихватили преговоре о томе, да потпишу (обавезујући) „антишпијунски споразум“ с Немцима. Све су учесталији гласови у Берлину да би, поучена досадашњим лошим искуством (америчке власти су више пута игнорисале немачке захтеве, чак и у тако драстичним случајевима кад се радило о бескрупулозној отмици њихових држављана од стране ЦИА!) Немачка у овом случају требало да „игра“ на јачу, „европску карту“. У лицитирању потеза који би „заболели“ Американце, као одговору на аферу с њиховим „орвеловским“ и недопустивим работама, иде се до демонстративног прекидања преговора о слободном трансатлантском трговинском споразуму.

Канцеларка би по сваку цену да избегне понижења с оне стране Атлантика. Њен (тадашњи) министар унутрашњих послова, послат у Вашингтон да добије исцрпна објашњења и разјашњења шпијунске афере, вратио се отуда прошле јесени „празних шака“. Уследио је још изричитији захтев да америчка страна објасни случај с прислушкивањем. Без одговора. Срочена је читава листа владиних питања која су послата у Вашингтон и Лондон (Британци не заостају за Американцима у недозвољеним шпијунским работама и на немачком тлу) на која, углавном, није стигао одговор.

СТРАХ ОД АМЕРИКАНАЦА Поједини медији говоре како у великој црно-црвеној коалицији хришћанских демократа и социјалдемократа јача уверење да се овога пута према Американцима заузме чвршћи став. Због тога се са наглашеним интересовањем ишчекује шта ће коначно одлучити савезно тужилаштво. Клеменс Бинингер (ЦДУ) тек „устоличени“ председник парламентарне комисије за контролу тајних служби, каже како је сасвим очигледно да је дошло до шпијунског огрешења о правне норме које важе на немачком тлу и да би истрага могла да почне. Шеф посланичке фракције (опозиционе) левице Грегор Гизи (искусни правник и адвокат) уверен је да званични Берлин хвата паралишући страх од Американаца. Понашање владе и тужилаштва показује да је њихов респект према домаћем правном поретку мањи од страха који им улива влада САД.

Чини се да главни тужилац ипак има нешто више куражи. „Шпигл“ подсећа да је тужилац Ранге сигнализирао и влади у претходном мандату да постоји доста елемената за покретање истраге у случају канцеларкиног „Мобилгејта“ (асоцијација на „Вотергејт“). Ту процену је, с још наглашенијим уверењем, пренео и новом кабинету. Учинио је то, по „Шпиглу“, упркос зазорљивости неких колега у сопственој кући. Ко би скакао као тигар, упозорио је један од њих, ако зна да ће пасти (и проћи) као отирач за ноге.

То је очигледно и тешка дилема немачких власти, њихов „тамни вилајет“: могли би се кајати ако нешто учине, према Американцима и против њих (иритираће их) а ако ништа не предузму, „изгубиће образ“ и поштовање сопственог народа. Једни охрабрују Меркелову да и овде „покаже мишиће“ и докаже да Савезна Република Немачка више није спремна да буде понизна пред „Великим братом“. Други би да се по сваку цену избегне „мраз“ у немачко-америчким односима у часу кад су две земље у озбиљним пословима и проблемима (повлачење из Авганистана, преговори о слободној трговинској зони) тесно упућене једна на другу.

Тег на другом тасу додају и шефови немачких обавештајних служби којима, кажу, није у интересу да се отежа интензивна сарадња с америчким колегама. У случају подизања оптужнице Американци би „заврнули славину“ кад је реч о поверљивим антитерористичким информацијама.

Сериозни минхенски дневник „Зидојче цајтунг“ (текст Ханса Лајендекера) очигледно сумња да ће се из целе ситуације нешто конкретније и озбиљније изродити. Тужилаштво би могло да покрене истрагу, али против кога? Оне најповерљивије шпијунске информације, о владама и државницима, скупља специјална јединица (Special Collection Service) коју заједно контролишу НСА и ЦИА. Имена – потпуно непозната и тајна. Против шефа НСА, генерала Александера? Тешко је веровати. Да покрене поступак само у „случају Меркел“, макар формално, и затражи правну помоћ од Американаца? Уследиће, као толико пута, арогантно игнорисање. Све би дакле могло да се заврши као „пуцањ у празно“: постоје елементи за покретање поступка, али тужбе нема.

Овом новинару вероватније је да ће се активирати 153д немачког кривичног закона који, у изнимним случајевима, дозвољава тужилаштву да од свега дигне руке и кад у рукама има аргументе и доказе: у случају да отварање поступка нашкоди државним интересима (погоршање односа између Вашингтона и Берлина) и јавним интересима (сарадња тајних служби у борби против тероризма).

Сноуден пре Сноудена Док се чека за којом ће од ових опција посегнути Карлсруе „Шпигл“ обелодањује причу о једном непознатом „Сноудену“: о официру Националне службе безбедности (НСА) што је, за време службовања у Берлину (огромна прислушна постројења на „Ђавољем брду“) док је Немачка још била подељена, снабдевао изузетно поверљивим информацијама скупљаним на тлу Западне Немачке, директно из владе и званичних институција, уз помоћ опреме инсталиране у америчкој амбасади у Бону, совјетски КГБ и источнонемачку тајну службу Штази, за новац, дакако, све до 1988. године. Откривен је случајно, кад се већ био вратио у Америку: „откуцао“ га је агент Штазија који је, после уједињења, пребегао на америчку страну. Он је, иначе, преводио тајне материјале првог реда којима је Американац, ортачки с једним турским компањоном, четврт века (!) снабдевао, најпре из Берлина, потом из Франкфурта, совјетску и источнонемачку тајну службу.

Сав материјал сачуван је у архиви Штазија. Кад је, после уједињења, архив преузела посебна служба, на чијем челу се налазио садашњи председник Немачке Јоахим Гаук, за „благо“ које је лиферовао Американац нападно се заинтересовало савезно министарство унутрашњих послова, тада још у Бону. Наоружана савезна полиција преузела је (задужена, иначе, да штити границу и савезне институције) 23. јула 1992. године ова документа. Њих је, очигледно под снажним притиском из Вашингтона, влада Хелмута Кола предала Американцима.

Први „Сноуден“, Џемс Вилијам Хел, био је дубоко уверен да је Штази, у време масовних демонстрација које су претходиле рушењу Берлинског зида, уништио његову „испоруку“. Преварио се. Сустигла га је, после толико година, као тешка оптужница за издајство. И робија с којом би се неминовно суочио, кад би могли да га се докопају, као и његов „наследник“ Сноуден.

[/restrictedarea]