Почетна / Култура / Знакови на путу којим корачамо – Једанаест варијација

Знакови на путу којим корачамо – Једанаест варијација

Пише Мило Ломпар

Премда рачуна на човеков страх, било пажљиво обликован страх човека који је оптерећен великим бројем кредита – за стан, за кола, за школовање деце, за преживљавање – било да рачуна на поданике који стрепе од сваке неопрезно изговорене речи, свака власт воли да њена потреба за испољавањем, њена сувереност у управљању, остану у извесном степену засенчени. То је тренутак у којем на позорницу истрчавају – попут мажореткиња – квазикритичари

1 Сећање. – Понекад осетимо – као бодљу у срцу – завист пред лицем човека који је заборавио на све што је било и не помишља на оно што може бити, већ се препустио задовољству и срећи тренутка. Одакле такво осећање у нама? Зато што ми никако не можемо да се препустимо лепоти стања у којем уживамо, зато што немамо моћи да изузмемо из времена радосни час у којем посматрамо дуго очекивани призор, у којем осетимо жељени додир, у којем угледамо апсолутни сјај.

То може бити у важној вези са једном потоњом нашом активношћу. Јер, обузима нас изузетно усхићење – далеко од самог тренутка у којем је све то искушано – када се сећамо онога што смо доживели. Као да је задовољство које се расцветава у нама док се сећамо претежније и веће од задовољства које смо доживели у тренутку којег се сећамо: као да неки мањак тог тренутка постаје вишак у нашем сећању на тај тренутак. Јер, нешто из тог доживљеног задовољства остаје – у самом часу – запретано у бићу, да би накнадно и са великом силином избило у нашем сећању. Ту постоји нека невидљива размена вишка и мањка, одсуства и присуства.

Али, само је у сећању наше задовољство оно што је постало дефинитивно и непретвориво, будући да смо ту ослобођени страха – који је потмуо и који и као потиснут удара у невидљиве зидове нашег усхићења – да би се баш у најинтензивнијем тренутку радости могло догодити нешто, да би могло доћи до изненадног прекида или неочекиване несмотрености, до свеурушавајуће омашке или рђавог стицаја околности: да би, дакле, могло наступити нешто што у један мах може уништити нашу радост. Тај дубоко запретани страх пулсира у свакој нашој радости. Он постоји у оном тренутку у којем траје та радост.

У сећању тога више нема: радост је заштићена од нашег страха, од наше слабости, од сваког могућег преокрета, она се појављује у нашем духу као потпуна, довршена, до краја остварена, као усек у егзистенцији, као задовољство које се незаустављиво распростире. У сећању, дакле, нема више никакве опасности за радосни чин наше егзистенције; у сећању се, штавише, појављује и радост због једне радости коју смо искусили. Једино више нема саме те радости.

2 Сујета. – Постоје аристократска и плебејска сујета. Аристократска значи одбијање: ускраћивање, одрицање, подношење; плебејска значи – приграбљивање, присиљавање, узимање. Аристократска, дакле, подразумева да је ја вредније од свега чиме би га свет могао обавезати; плебејска пак подразумева да је ја вредно онолико колико обавеже свет собом.

3 Између сужња и слуге. – Има Јован Дучић прави стих: Пре свачији сужњи нег ичије слуге. Како разумети смисао овог стиха? Сужањ је човек који ради оно што мора. Слуга пак оно што мора не ради само зато што мора него превасходно зато што воли: понекад би он могао и нешто друго у животу радити. Слуга себе поистовећује са својом улогом: сужањ има свест о свом сужањству. Јер, сужањ зна шта јесте: слуга од себе крије оно што постаје. Sapienti sat.

4 Однос према истини. – Ако их схватимо као духовне а не као сталешке појмове, онда можемо препознати да постоје аристократски и плебејски однос према истини. Аристократски однос полази од сазнања о томе да је истина – недовољна. Шта то значи? Да увек има нечег око ње, иза ње, поред ње, пре и после ње, што је од велике важности за човекову оријентацију у свету и расветљење саме егзистенције. Плебејски однос полази пак од сазнања о томе да је истина – непотребна.

5 Толеранција. – Постоје људи чија толеранција проистиче из карактера, из унутрашњих сила темперамента који их носи, било да су по природи слабовољни, равнодушни или флегматични. То често уме да завара, јер ствара утисак да су они толерантни у суду, у мишљењу које су формирали и које – код људи који су у суду толерантни – бива подвргнуто различитим облицима проверавања. Људи чија толеранција проистиче из карактера често стварају утисак да су толерантни људи. То не мора да буде истина. Јер, њихова толеранција често је плод слабости или равнодушности, плод њихових особина, неке личне прикраћености која их зауставља у настојању да подупру истину до које им је стало: или их зауставља да не би сведочили о лажи која их је подвластила.

[restrictedarea]

Они, у сваком случају, нису толерантни него су само компромисни на површини људске комуникације. Нетолерантност њиховог суда открива се у формама њихове толеранције: они не оспоравају неко мишљење, али га и не узимају у обзир, већ једноставно пролазе мимо њега, понављајући оно што су већ рекли, без обзира на то колико нови разлози оповргавају све што су већ рекли, они упорно понављају, до изнемоглости, до пуцања гласних жица, са нечим пасивно агресивним у привиду толеранције коју очитују. Ту откривају суштинску нетолеранцију. Јер, они се и не обазиру на оно што им је речено, они и не припуштају туђу истину у своје окружење. Зашто? Зато што их она и не дотиче. Они понављају своје мишљење, колико год да је оно оповргнуто, да је осведочено као глупо, да не доноси ниједан нови или допунски аргумент. То није глупост; то је потпуна нетолерантност суда.

Ретки су људи толерантни и у суду и у карактеру, као и они нетолерантни у оба својства. Ако су нетолерантни у карактеру, ако под силином емоција исијавају ватру у међуљудском дотицају, људи толерантни у суду, чије је мишљење гипко и отворено за порицатељске истине, каткад болно отворено до спремности да се јавно изговори mea culpa, изгледају нетолерантнији од било кога. То је у некој закучастој вези са сазнањем о томе да се појам толеранције спаја са људима површним, подложним предрасудама јавног мишљења, недотакнутим ниједном истинском сумњом. Толерантни су, дакле, они људи који се прилагођавају околностима и расположењима, који шармирају празнином, без обзира што откривају велику непокретност властите мисли, што уопште – унутар привидне толеранције – ништа не мисле. Можда се сматрају толерантним баш због тога. Јер, није човеково незнање мера света него је светско незнање мера човека.

6 Његош. – Савремене политичке актуелизације Горског вијенца, које његову тематику претварају у константу српске културе, имају сасвим инструменталан смисао. Такво је закључивање – настало поводом Његошевог писма Осман-паши Скопљаку – да је у пашином имену, као имену „муслиманског Црногорца“, скривена „невољна иронија имена“, пошто „у српском, ’Скопљак’ одмах асоцира на ’кастриран’“. Тако каже Славој Жижек: карактеристично је његово наглашавање да је реч о тренутној – што значи најспонтанијој – асоцијацији.

 

Несумњиво је да постоји глагол скопити, који се већ код Вука – што је Његошево време – појављује у облику шкопити, али нема – ако је веровати Етимологијском рјечнику хрватскога или српскога језика Петра Скока – забележених именица, изведених од овог глагола, са наставком – (ј)ак. С друге стране, пак, забележена је именица Скопљак, као етник на – (ј)ак од именице Скопје, па се тако појављује „Скопљак паша Сулејман“. То би значило да – у српском језику – асоцијативна путања води ка топониму, а не ка кастрирању. У конкретним околностима Његошеве преписке, ова асоцијативна путања сасвим је осведочена, јер сам топоним Скопље постоји „у долини на горњем Врбасу код Травника“, као и код Требиња. Када је реч о Његошевом сабеседнику, ствари постају сасвим прецизне: Осман паша Скопљак је син Сулејман паше Скопљака и његова породица потиче из Ускопља код Бугојна.

Ако лингвистичке, географске и историјске путање воде ка топониму, одакле уопште – поводом Горског вијенца – помисао да у српском језику именовање муслимана „одмах асоцира“ на кастрирање? Она долази из политичког предубеђења: треба створити сугестију по којој је у српском језику – који је само у оваквим закључцима искључиво српски – запретан дубински порив за уништавањем муслимана. Та сугестија служи да би подупрла сасвим актуелну политичку конкретизацију по којој је „још пре 1990, Горски вијенац редовно употребљаван од националиста на овај начин: као текст који поучава Србе како да данас делују“.

Који је то начин? То је начин којим „неискварени ’брђани’ опседају искварену долину Сарајева, тако понављајући најчувенији исказ Његошеве поеме: ’Оро гњездо врх тимора вије, јер слободе у равници није’“ Стих је толико чувен да не постоји у Горском вијенцу. Стих не постоји ни код Његоша. Једино је тачно да га је Његош изговорио – како пише у Писмима из Италије Љубе Ненадовића – док се спуштао низ падине Везува. Реч је о стиху из Смрти Смаил-аге Ченгића. То дело је написао хрватски романтичарски песник Иван Мажуранић. Како у светлости тог сазнања изгледају сви претходни закључци? На таквом знању почива слава света.

7Ретки људи. – Постоје људи који имају карактера а немају интелекта, као што постоје и људи који имају интелекта а немају карактера. Најређи су људи који имају и карактер и интелект: и срце и главу, и вољу и ум. Али, баш они сметају свима: интелектом сметају онима који немају интелекта, као што карактером сметају онима који немају карактера. У томе је удес најређих људи.

8 Зли кловнови. – И када различито схватамо конкретне видове слободе, околност да смо јој аутентично посвећени нас спречава да је инструментализујемо у мери да се њени садржаји изгубе. Незгодно је, међутим, што је, као рђава савест демократије, као лоша вера апологетског интелектуалца, чак и као непрестано самосумњичење критичког интелектуалца, слобода изашла из моде. Јер, није потребно да будете оригинални него ефикасни, као што није неопходно да будете слободни него успешни. Тако настаје царство злих кловнова.

9 Квазикритичари. – Има времена у којима се хоризонт полако затвара, ствара се делотворна равнотежа човекове немоћи и видљивог или скривеног, насилно оглашеног или потајно уведеног, али увек обавезујућег и делотворног општег мишљења. Све слободне лађе већ су отпловиле, сваки наговештај спонтаности остаје неопажен, јер решења која захватају наше животе делују снагом неумитне стихије. Остаје – чак и тада – невидљиви апел за слободом. Он се перверзно преплиће са човековом потребом да буде уклопљен у матицу општег мишљења. Како, дакле, помирити потајни но непрестани апел за слободом, који долази из дубина човековог искуства, и човекову потребу за признањем, која обележава његово постојање унутар друштва?

То је немогуће. Али, тада на сцену ступају – као спасиоци бродоломника, као пси који проналазе изгубљене алпинисте, као шерпаси који знају скривене стазе – квазикритичари. У именици критичари сачувано је сећање на слободу, као запретани порив или прерушени инстинкт, док је одредница квази оно што обезбеђује несметано уклапање у друштво које отклања сваку помисао да буде доведено у питање. Тако је поуздан начин да се, без трунке ризика, наметнемо као важан мотив у плеви утисака који стварају јавну свест, у роју сензација које трну у једном дану – квазикритичност. Јер, она ствара привид тако неопходан за испољену моћ.

Премда рачуна на човеков страх, било пажљиво обликован страх човека који је оптерећен великим бројем кредита – за стан, за кола, за школовање деце, за преживљавање – било да рачуна на поданике који стрепе од сваке неопрезно изговорене речи, свака власт воли да њена потреба за испољавањем, њена сувереност у управљању, остану у извесном степену засенчени. То је тренутак у којем на позорницу истрчавају – попут мажореткиња – квазикритичари.

Погрешно је мислити да су они глупи или необразовани. Често бива сасвим супротно од тога. Није од користи прилично очигледно осведочење у њихову поквареност. Јер, велики број покварењака нема никакву потребу за фосфоресцентним сјајем јавне позорнице. Они свакако нису ни корисни идиоти. Недостаје им, наиме, неизрачунљиви моменат понашања који и ствара корисне идиоте: идиот који наплаћује своје исказе и поступке неповратно губи на неодољивом шарму који га чини идиотом. Они су – дакле – интелигентни и образовани, присутни попут мажореткиња, покварeњаци који фосфоресцирају, лишени сваког шарма и идиотлука: свеједно да ли посматрамо сивог човека ромбоидне главе или лепотана који се нагло гоји. Они су – пре свега – само време које се утискује у догађаје.

Ако догађаји око њих – на сунцу под којим корачају сународници који траже хлеба или слободе – попримају трагичан вид, шта чине квазикритичари? Они одрешито критикују нестанак поларних медведа. Ако су прешли са једног на други идеолошки пол, не прекидајући своје везе које им обезбеђују дослух са свим временима, спојеве у свим организацијама, они – у часу када се одвија очигледно урушавање земље и људи о којима наизглед непрестано брину – осећају од коликог је значаја да се, сад и овде, подвргне критици ништа мање од великог праска, да се нагласи како је свемир немаштовито створен и – сад већ сасвим близу непосредних догађаја, готово тик уз њих – како је човечанство посрнуло. Ако је велики прасак погрешан, зар то не значи да смо предодређени за зла којима смо сведоци? Зар то није најутемељенија критика свега постојећег, поготово оног постојећег које нам је пред очима? Уместо да кажу – попут јунака бајке – цар је го, квазикритичари наглашавају како је човечанство посрнуло.

Ако пак не желе да кажу неопходну и – посебно – прецизну реч, премда желе да буду сасвим актуелни, онда проналазе друкчији предмет критике. Тада – наиме – прелазе на критику употребе интернетске порнографије као чиниоца који негативно утиче на савремену представу о женској лепоти и на изостанак копулације између сексуалних партнера. Зар то није тако савремено, јер очитује најновији епохални такт? Јер, реч је о модернизованој варијанти класичне мисли о томе како је велики прасак подбацио и како је човечанство посрнуло.

Аутентични критички духови почињу тачно од оне тачке на којој квазикритичари – као мађионичари премештене пажње, тако неопходне власти, тако савремене да их модерни медији не би могли превидети – неповратно застају. Они себе лишавају удобности у којој нестаје питање: колико сам пута пропустио да кажем истиниту ствар? Аутентични критичар подразумева ризик: у нашим временима то је сразмерно мали ризик, што помаже да откријемо праву природу квазикритичара као човека који не подразумева никакав ризик. У примицању и одмицању од таквог ризика оцењујемо – и кад за њега пишемо, и кад га само читамо – Печат, сасвим свесни да пропало човечанство обухвата квазикритичаре као неопходне чланове.

10 Опозиција. – Када је човек дуго у опозиционом ставу спрам владајућег поретка – било да је на делу поредак идеја или моћи – на њему се све више запажају последице изабране или наметнуте издвојености. Јер, опозиција – као стање духа, као отпор тромости која заувек превладава – непрестано оштри човеков дух, каткад га чинећи продорним као врх ножа и танким попут његових ивица, челичи сам људски карактер, обдарујући га једном непријатном опорошћу, и – услед свега тога – поуздано уништава сам човеков живот. Свакако да су опортунисти у праву када тврде како је једина страна на којој се у животу не треба наћи – мањинска страна: Жозеф Фуше.

11 Словен и Copley Square. – Oбрубљен великим зградама, чији империјални облик допуњује сазнање о томе како су седишта хотела, банака и осигуравајућих друштава обележја истинских господара времена и људи, оних људи који гамижу попут буба или мрава између услуга, новца и камата, сам центар Бостона, на тргу који носи име песника, у непосредној близини лепе Trinity Church, није нужно заштићен од готово орканских удара ветра: премда небо може бити сасвим плаво, премда и сунце може сијати снажно, ветар каткад дува јачином која онемогућава шетњу кроз улице оивичене теракота кућама: јачином која онемогућава спокојно корачање ка обали реке. Шта учинити у тако насмешен, премда непомериво нељубазан дан?

Ни дуготрајно разгледање околних продавница не доноси задовољство. Јер, све је у свету – од имена фирми до изгледа робе – постало исто, пошто је све као и другде, у Берлину или Паризу, као код нас: од џемпера до парфема. Нешто није у реду са светом. Свет би можда казао да је човек који следи овакве мисли – једноставно луд. Невоља почиње ако су обе стране у праву.

Тачно преко пута цркве налази се градска библиотека: Boston Public Library. Као што је црква широке основе и отмене унутрашње затамњености, тако библиотека – која је као и црква пријатне и оку сагледиве висине – делује стамено, као плод чврсте камене грађе, чија унутрашњост изгледа удобно, пространо и укусно. Такав је велики ходник прекривен дрвеном таваницом, такви су његови сликама испуњени зидови, мермерни стубови и степеници, скулптуре и попрсја по угловима дворана, таква је збирка књига и изложба слика и антикварних предмета – све до упућивања на Јована од Крста – на горњим спратовима.

Испред ове стамене зграде налазе се скулптуре које представљају науку и уметност. Ови споменици човекове универзалне потраге за знањем и лепотом, украшени са неколико грандиозних имена духа, која су исписана на њиховом постаменту, и нехотице одвлаче поглед пут горњих камених зона библиотечке фасаде, на којима су уклесана многа славна државничка, филозофска, музичка, песничка, сликарска имена: хеленска, римска, енглеска, шпанска, француска, немачка, скандинавска, америчка, само нема нити једног јединог руског имена: ни словенског. Вероватно смо их – премда смо упорно гледали – превидели. Јер, дувао је оркански јак ветар. У таквим опстојатељствима сузе у човековим очима замућују поглед.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *