Почетна / Интервју / Зашто ме нападају

Зашто ме нападају

Милан Бачевић, министар природних ресурса, рударства и просторног планирања и члан Председништва СНС-а

Разговарао Никола Врзић

„Јужни ток“ је паневропски пројекат. А Србија је само на најбољи могући начин валоризовала свој географски положај. Просто речено, наплатила своју локацију на Балканском полуострву и у овом делу Европе на најбољи могући начин

За човека кога малтене свакодневно разапињу по насловним странама овдашње – иначе, углавном булеварске – штампе, питајући се чак и да ли је нормалан, Милан Бачевић, министар природних ресурса, рударства и просторног планирања и члан Председништва Српске напредне странке, делује изненађујуће мирно и сталожено. Чак, самоуверено и непоколебано.

У разговору с министром Бачевићем покушавамо да сазнамо шта стоји – ако ишта и стоји – иза напада на њега. Пружамо му прилику да изнесе своје аргументе у прилог истраживања никла, изградње канала Морава – Вардар, аргументе против оптужби да је човек који заступа руске, а не српске интересе око „Јужног тока“, НИС-а, висине рудне ренте, већ, око свега онога што га је и довело на споменуте насловне стране.

Будући да је Бачевић и члан Председништва СНС-а, разговор започињемо питањима о дешавањима у тој странци и о ванредним парламентарним изборима који нам (не) предстоје на пролеће.

Шта се дешава у Српској напредној странци? Странка бележи невероватне успехе и све анкете показују да је СНС на врхунцу популарности, а опет, очекује вас изборна скупштина. Због чега у оваквом тренутку, који је разлог?

Нешто се дешава у СНС-у, тако је. Дешавају се победе, убедљиве, много убедљивије него што су и највећи оптимисти очекивали. Ја сам дуго година у политици и много је изборних кампања иза мене, али овакве резултате какве СНС постиже у овој години никада ниједна политичка странка није успела да забележи.

И због чега онда ванредна изборна скупштина?

Унутарстраначки избори СНС-у нису неопходни, али је исто тако чињеница да у СНС-у постоје људи којима треба дати шансу а који су у овом тренутку на неки начин у сенци и мислим да ћемо у најскорије време, можда у току идуће недеље договорити на који начин ћемо то да спроведемо. Треба да се спроведу извесне промене у чланству дела Председништва и Главног одбора.

Спекулише се у јавности да унутар странке постоји подела на Вучићеве и људе председника Николића. Да ли ће ту бити неких прерасподела односа снага, да ли уопште постоји таква подела?

Те спекулације постоје од оснивања странке. Али се показало, што су те приче биле интензивније, ми смо били све хомогенији и све јачи. Не постоји подела на Николићеве и Вучићеве људе. Сви смо ми чланови СНС-a.

Кад би те поделе постојале, као што се спекулише, како би онда СНС могла да направи овако добре резултате? Ако сте овим питањем алудирали на извесне неспоразуме или, ако могу тако да кажем, медијска искакања Владимира Цвијана, онда је то нешто друго. Постоје неки људи који можда у одређеном тренутку нису најзадовољнији својим статусом или очекују да им припада нешто више од оног чиме тренутно располажу, али то је нешто што постоји у свим странкама и то је део свакодневног живота.

Значи, ове ванредне изборне скупштине би било и да није било иступа Владимира Цвијана?

Ја мислим да би било, а мислим да је пожељно да свака странка провери рад својих чланова и у Главном одбору и у Председништву и органима локалне самоуправе и у влади и у парламенту. Зашто да не? Мислим да је то добро.

Спомињете проверу рада чланова Председништва, какве персоналне промене очекујете? Хоћете ли ви остати ту?

Не могу да прејудицирам одлуку скупштине. Гласаће се о свим члановима председништва. Мислим да је и подмлађивање странке један од адута са којима СНС улази у наредни период. Сигурно је да у странци постоје људи који су се уморили и тешко издржавају темпо који је странка наметнула.

Ви нисте међу њима?

Ја сам у кондицији.

[restrictedarea]

Оно што лебди у ваздуху, заправо је питање ванредних парламентарних избора. Па, хоће ли их бити?

Ванредни парламентарни избори су жеља свих људи који се политиком баве а нарочито је та жеља јака и присутна кад странка бележи добре резултате. Све су ово били пробни балони, ови локални избори који су нам дали за право да са великим оптимизмом очекујемо евентуално расписивање ванредних парламентарних избора.

Очекујем да просто направимо компатибилнијом власт, односно однос између локалне самоуправе и парламента, јер тренутно однос снага у парламенту не одговара расположењу грађана у Србији. Због тога сам заговорник тих избора.

Док се ти избори не догоде, имамо владу какву имамо. А ви сте један од министара који су најизложенији нападима једног дела наших медија. Хоћу прво ово да вас питам: да ли сте задовољни подршком коју сте добили од своје странке и осталих колега из владе, или се осећате као да сте остављени сами да се борите са њима?

Ја јесам један од министара који је највише нападан. Не могу да кажем највише, али сам сигурно у врху.

Ко је нападан више од вас?

Има неколико чланова владе који су прошли ту медијску тортуру појединих медија. Мислим да су ти напади прво кренули ка премијеру Дачићу, онда су се пренели на Александра Вучића, затим на Млађана Динкића, а онда сам у ствари ја постао предмет интересовања новинара и нажалост у два наврата једном великом жестином су се поједини медији обрушавали на мене.

Моји покушаји да се геолошка истраживања у Србији и рударству подигну на виши ниво као добра развојна шанса Србије нису наишли на прихватање неких представника локалне самоуправе, од којих су неки представници различитих политичких групација, али су у сенци имали подршку појединих медија и то је, ако тако могу да кажем, једно рационално образложење првог покушаја моје медијске сатанизације.

Говорите о никлу?

Говорим о никлу, али да знате, то није морао да буде никл, могло је да буде и нешто друго што је задирало у интересе неких који су штитили интересе које ја својом политиком, кроз рад овог министарства, угрожавам.

Кога сте угрозили, чији сте интерес угрозили најавама истраживања?

Најава истраживања није нешто на чему сам ја директно радио. То су радиле претходне владе, дакле, ја сам само наследио нешто што су претходне владе такође подржавале. И за мандата претходних влада таквих отпора није било према томе.

Зашто се онда отпори одједном појављују?

Овде су седели неки други министри, који су имали бољу заштиту од мене.

Чију заштиту су имали?

Па, имали су бољу заштиту, ја мислим тих медија или неких важнијих људи који контролишу наш медијски простор, неки као сива еминенција, а неки официјелно. Ја ту заштиту нисам имао, али то ми никако није дало за право да одустанем од истраживања никла јер ја и сада мислим да је то овој држави неопходно, потребно и корисно.

Примењена геолошка истраживања ничега, па ни никла, нису опасна по здравље људи и нису опасна по стање у животној средини, тим пре што постоје стандарди како се нешто истражује, а они су потпуно прилагођени и усаглашени са правилима која важе и у ЕУ и у другим развијенијим деловима света. Свесно су прављене замене теза, тражене су некакве фотографије које заиста стравично изгледају, а занемарена су наша објашњења, објашњења струке да те фотографије представљају истину у делу света у коме постоје друге врсте никла, а не руде које се очекују код нас.

Јасно је да само истраживање не може да буде опасно, али, шта је са експлоатацијом? Да ли је експлоатација и прерада никла опасна по животну средину, постоји ли разлог за бригу?

Постоји разлог уколико се покаже, а не може да се покаже јер тога нема, да је у питању прљава технологија за прераду сулфидне руде коју, понављам, ми немамо. Ми имамо латеритну руду, а она тражи високо софистициране технологије, посебан технолошки приступ где је немогуће прљавом технологијом једну стену, која у себи има никла ниског садржаја, да произведе на примитиван начин. Дакле, потпуно је безбедно као што је безбедно у центру Кристијансена у Норвешкој, као што је безбедно на плажама у туристичким центрима у Турској, у туристичким центрима у Грчкој, у туристичким центрима у Шпанији…

Напади на вас поводом никла су само једна од тема на којима вас нападају. Због „Јужног тока“ и НИС-а проглашени сте за руског човека, који заступа интересе Русије а не Србије.

Ево, ја сада могу да се кладим са вама да ме неће прогласити америчким човеком, а успешно ћу да завршим и договоре са Американцима око „Трепче“. Још ми то недостаје у политичкој биографији. Кад будем следећи пут завршио нешто добро са неким другим, прогласиће ме њиховим министром, само неће српским. Зашто? Зато што сам ја као министар покренуо две највеће ствари у овој земљи храбро, просто речено, потпуно свестан на шта ћу све да наиђем.

Ја сам заговорник „Јужног тока“ откако је кренула та прича, потпуно сам га подржавао и дошло је време да је опција „Јужни ток“ победила. Али знао сам да и тада неће бити крај мојим мукама. Зашто? Зато што је неко моје ангажовање на том пројекту „Јужни ток“ представио на начин какав није поштен. Представили су ме као борца против „Набука“, а не борца за „Јужни ток“, што ја јесам.

Ви знате, како су се мењале владе, како се мењала структура чланова владе, тако су се мењали и односи, али је увек „Набуко“ био фаворизован у односу на „Јужни ток“. У једном тренутку су чланови наше владе отишли у Москву, то је била нека изборна кампања и тамо се потписало, што је мене много обрадовало иако сам ја желео да то урадимо ми, а не они. Али након тог потписа никад се ништа није урадило. Све је остало на потпису и то је била слика за једну изборну кампању. Променом власти, победом председника Николића и формирањем нове владе стекли су се услови да се отчепи, просто речено, та зачепљена прича.

Због чега је прича била зачепљена док је ДС била на власти?

Па због тога што су и тада вођени разговори са Европом и неко је доживљавао ту причу да, ако ми кренемо да разговарамо о „Јужном току“, да ће нам то притворити врата према Европи у тим разговорима које смо водили. Променом власти ствари су се промениле и стекли су се услови да у владу уђу неки други људи који имају храбрости да почну да нешто реализују, нарочито ако је то последица једног потписаног међудржавног споразума. Просто речено, том споразуму је требало неко да удахне живот.

Из ваших речи извлачим закључак да је у време претходне власти ЕУ вршила неку врсту притиска да читава ствар остане само на том потпису.

Ја не могу да коментаришем да ли је и колико, којим интензитетом и којом жестином ЕУ притискала тадашњу власт, али знам да тадашња власт није храбро ушла у ту причу коју је договарала са руском страном и то је квалитативна промена између нове и претходне власти, конкретно за овај пројекат.

„Јужни ток“ је паневропски пројекат, европски пројекат у којем Немачка има 20 одсто, Италија има 15 одсто и Француска има 15 одсто. 50 одсто има „Газпром“. А Србија је само на најбољи могући начин, кроз овај просторни план који смо урадили, валоризовала свој географски положај. Просто речено, наплатила своју локацију на Балканском полуострву и у овом делу Европе на најбољи могући начин. Успут обезбедила потпуно енергетску сигурност и стабилност, добила минимум 12 одсто нижу цену гаса и неограничен приступ количини гаса која се буде исказивала као потребна.

Рекосте да је ова влада удахнула свеж ваздух пројекту „Јужног тока“. Међутим, у међувремену су Руси у неком тренутку постали поприлично љути, толико љути да је то чак доспело до јавности због тога што пројекат „Јужни ток“ не иде оним темпом којим би требало да иде. Ко је проузроковао застоје и колико је заиста озбиљна била та руска љутња?

Ту се мало више у медијима спекулисало него што се располагало правим чињеницама. „Јужни ток“ у Србији није каснио због Србије и немојте да живите у заблуди. Каснило се са радовима у Бугарској. Сетите се, Бугарска за осам, девет месеци није успела да формира владу. Тамо се каснило са израдом пројектне документације, а Србија је, што се тиче пројеката, урадила пуно тога, међутим највећи део пројектне документације, дакле не просторних планова што смо ми радили овде, него извођачких пројеката, радила је руска страна. Они нису могли да све те пројекте ураде, због тога што нису били завршени ни у Бугарској, а они морају да буду компатибилни и то је био разлог закашњења. Што се тиче Србије, Србија је двадесет дана пре договора са руском страном прошле године урадила и усвојила просторни план подручја посебне намене. Урадила је закон о јавном интересу и зауставила све евентуалне проблеме у поступку експропријације земљишта, дакле на траси кроз коју треба да прође гасовод.

Да, али због чега су Руси јавно изражавали незадовољство овиме што се дешава у Србији? И руски амбасадор је у разговору са мном рекао да постоје овде људи који играју за неке друге тимове?

Ја сам изјаву руског амбасадора прочитао у новинама. Да ли постоје играчи који играју за неки други тим, ја то не знам, нити желим да спекулишем. Ја знам да играм за Србију.

Сигуран сам да није ни мислио на вас.

И да сам део првог тима Србије која игра поштено и фер утакмицу са руском репрезентацијом која се овде конкретно зове „Газпром“ и НИС. То што ви мене питате мислим да се односи највише на полемику која је вођена у медијима о висини рудне ренте и о гасно-енергетском споразуму који су потписале две државе. Ако сте на то мислили, онда сте добро мислили. Такви су, то ставите под наводнике, проблеми постојали и ми смо их разрешили на најбољи могући начин, али су медији потрошили много времена забављајући се том причом. Шта је овде суштина? Суштина је што се цела та прича око рудне ренте свела на то да ја мислим да је рудна рента од 3 одсто прихватљива, а министар енергетике је мислио да је то рудна рента која је ниска, што сам ја увек потврђивао. Рудна рента од 3 одсто јесте ниска рудна рента за природни ресурс о којем се ради, али ми на другој страни имамо затечен и потписан уговор из 2008. године у којем децидно стоји да ће до завршетка инвестиција, а израчунато је да је то 2023, износ рудне ренте морати да остане непромењен.

Ниска је то рудна рента, али та ниска рудна рента за собом повлачи многе предности које, да је била виша, ми не бисмо имали.

А шта је бенефит рудне ренте од 5 или 7 одсто уместо оне од 3 одсто? Следеће: та три процента државни буџет Републике Србије коштају максимум 25 милиона евра на годишњем нивоу.

Та разлика између 7 и 3 одсто?

Јесте, тако је. Дакле разлика од 3 до 7 одсто је 25 милиона евра на годишњем нивоу. За 25 милиона евра буџет Републике Србије је оштећен. То је чињеница. Али на другој страни, штета коју бисмо ми морали да платимо кроз нешто што се популарно зове пенали увек би била преко 200 милиона евра, због тога што никада скоро нисмо повукли оне количине гаса које смо резервисали. Нама је руска страна прећутно стално то опраштала и ми смо се навикли на та опраштања. Почели смо то да сматрамо нормалним. Међутим, кад смо ми разговарали у Москви, председник Републике и ја са председником Русије, кад сам рекао на том разговору, као и председник, да је та рудна рента ниска, он је рекао: „ Да, јесте ниска, а да ли ви знате да је у власничкој структури `Газпрома` 25 одсто иностраног капитала, који није руски и који нема симпатије према Србији које ми показујемо, па ако ми прикажемо губитак 200 или 300 милиона, је л’ ви мислите да су ти разговори пријатни?“

Још једно од честих оспоравања тиче се НИС-а, тврди се да је НИС практично поклоњен Русији…

Знате шта, ја бих био пресрећан кад бисмо на исти начин могли да реализујемо поклон који се зове ФАП из Прибоја или „Прва петолетка“ или „Магнохром“ из Краљева или Железара у Смедереву.

То је опет прича ових који се захуктавају у изборну кампању, то је прича из Г-17. Нимало нисам срећан због тих подметања која се појављују у нашој јавности. Кад ви на први поглед прочитате 400, 500 милиона, то делује багателно, али се увек прећуткују сви бенефити које ми имамо од те приватизације.

Хајде да их наведемо.

Навешћу неколико. Прво, захваљујући тој приватизацији, обављена је најозбиљнија реконструкција и највећа инвестиција са руске стране у нашој земљи од после рата. Уложено је 500 милиона, на пример, у Панчево, улаже се у НИС-у,у Нови Сад, ушло се у примењена геолошка истраживања нафте и гаса, регулисано је и урађено велико складиште у Банатском Двору. Досадашње инвестиције тог купца, под наводницима „несавесног“ како желе да га представе, износе око 1,5 милијарди евра, до сада. У наредних годину и по дана инвестираће се још 1,5 милијарди евра у нафтно-гасни сектор наше земље. НИС је највећи пунилац српског буџета…

Управо то хоћу да вас питам: пре приватизације, колико је држава улагала у НИС, а колико сада НИС доноси?

Пре приватизације НИС је био један од највећих дужника у нашој земљи и врло мали пунилац српског буџета. У овом тренутку НИС пуни, чини ми се, око 15 одсто нашег буџета, између 12,5 и 15 одсто…

Од дивиденди…

Е сад, поменули сте дивиденде. У Србији не постоји ниједна компанија, осим НИС-а, која до краја поштује све законом прописане обавезе према акционарима. Према уговору који постоји са акционарима, обавеза НИС-а је да исплаћује 15 одсто дивиденди. На захтев, и као директна последица договора два међувладина комитета, српског и руског, ми смо се договорили и извршили притисак на НИС. Ја га зовем притиском, али то уопште није био притисак, то је био разговор пријатеља који разумеју позицију људи у нашој земљи, социјално-економску климу каква је у нашој земљи и они су још у првој половини 2013. године дивиденду подигли са 15 на 25 одсто. Ако то није гест добре воље, ја не знам шта онда може да буде. Ја не могу некоме да забраним да лоше мисли о нечему, не могу да забраним ни да лоше мисли о неком, али хајде да разговарамо језиком аргумената. Ако ово нису аргументи, ако неко од опонената овога што сам ја рекао може да покаже да је то нефер однос Русије, да се Русија понаша тако или на неки други начин или да жели да од Србије направи губернију, то просто није истина. Истина је ово што сам вам сада изнео.

Ваша колегиница из владе коју сте и сами споменули, Зорана Михајловић, у својим радовима из 2010. године била је врло против продаје НИС-а, називала је нетранспарентном и штетном, говорила да је буџет Србије оштећен због тога жестоко, противила се чак и изградњи „Јужног тока“ кроз Србију. Је ли то она ревидирала те своје ставове или…?

Министар Зорана Михајловић је министар која сада у потпуности подржава ово што ради влада. Обавеза сваког министра у овој влади је да спроводи политику владе, а не своју. На спровођење властите политике нико нема право, ни ја, нема ни она, нема нико, апсолутно. Ако је политика владе поштовање међудржавног споразума који постоји, ако је политика владе поштовање стратешког партнерства које је потписано између две државе, онда су сви министри дужни да то поштују и да се тога придржавају.

Дотакнимо смо се и питања изградње канала Морава – Вардар. Када сте први пут изашли у јавност са том идејом, то је дочекано као нешто што делује као научна фантастика. Колико је реалан тај пројекат?

Ја сам први пут са тим пројектом изашао као министар, иначе тај пројекат је у мојој глави 30 година. Ја сам о том пројекту говорио и као посланик СРС-а јер сам био у неколико сазива и у савезном парламенту и у републичком. О њему сам говорио и као члан владе Мирка Марјановића 1998. године. Дакле, моје залагање за тај пројекат није никаква новост. А тај пројекат није мој, није моја идеја. То су радили, увек тако кажем, неки људи много пре мене и много паметнији од мене, али требало је да прође много година да се неко осмели да са тако неким предлогом изађе у јавност. Ја сам био потпуно свестан шта ће то да произведе. То знају сви моји сарадници. То знају сви моји пријатељи из оне странке у којој сам био и из ове странке у којој сам сад. Ја сам о томе разговарао и са председником државе. О томе сам разговарао и са председником наше странке Александром Вучићем. Тај пројекат стоји у програму СНС-а. Ми смо њега експлоатисали и у изборној кампањи. Можда не толико колико је требало, али њега су експлоатисале и друге политичке странке. О том пројекту се својевремено изјашњавао и ДСС, то је био изборни програм Бориса Тадића у кампањи 2008. године. То је пројекат који је помињао и Веља Илић у својим изборним кампањама. Али нико није имао даха да до краја истера ту причу. Ја сам знао шта ме чека, али сам исто тако, и тада када сам кренуо у ту причу и данас када са вама разговарам, потпуно уверен да за Србију не постоји већи, значајнији и бољи пројекат од овог пројекта.

Колико је он реалан, то је питање?

Знате, он је реалан онолико колико подршке буде добио од онога ко треба да нам помогне да га реализујемо.

То су Кинези?

Ми смо са Кинезима најдаље одмакли у разговорима о том пројекту. Кинези су урадили студију изводљивости, која је недвосмислено показала да је пројекат економски исплатив и да је технички изводљив.

Која је његова основна вредност? Србија би била повезана воденим путем…

Сад ћу да вам објасним: овим пројектом река Морава нас, преко Дунава, веже за највећи водни систем Рајна – Мајна – Дунав. Преко тог истог система везује се за хидросистем Сена – Рона и Одра – Висла. Дакле, сви водни системи западне Европе, централне Европе и североисточне Европе везују се и као левак улазе преко Дунава у Мораву на њеном току ка југу преко Вардара до Егејског мора. То је стара идеја.

Србија, на срећу, има три Мораве, Јужну, Западну и оне чине ту Велику Мораву. Бог јој је подарио везу са Дунавом. 43 одсто свих површинских вода Србије припада сливним подручјима ових трију Морава. То је огромно природно богатство које наша држава сада ни на који начин не контролише, чак трпи огромне штете јер се те воде изливају, најплодније оранице претварају у бујице… Све те воде неконтролисано преко сливних подручја одлазе у друге земље, друга мора. Србија од њих готово да нема користи, ако се изузме експлоатација шљунка и песка на обалама Морава, а и ту се више штете произведе него реалне користи. Овај пројекат то регулише. Овај пројекат, и то је моја главна замерка и ту могу да проценим појединце из медија, да оптужују и да су унели конфузију у јавност јер никада нису хтели да говоре о ономе што пројекат јесте, него су се стално поспрдно изражавали о томе да би Морава могла да буде пловна, иако неки од њих савршено добро знају, као и ја што знам, да је Морава већа од Мајне, да има већу количину воде. Па ако је Мајна пловна, зашто не може Морава да буде пловна?

Кинеска студија изводљивости је показала да је могуће то о чему говорите?

Наравно да је могуће. Данас је технологија узнапредовала толико да је безмало све могуће. Пловност, пловидба бродова Моравом је само једна од функција коју овај пројекат по дефиницији са собом носи. Овај пројекат на најбољи могући начин дефинише и ствара предиспозиције да се од поплава заштити минимум 80 хиљада хектара најплоднијих ораница на обалским странама Мораве. Ако би се кренуло у регулацију токова Мораве и њених великих притока, дакле, од македонске границе до њеног ушћа у Дунав, преко 160 хиљада хектара површина бисмо могли да сачувамо од суша или да сачувамо од поплава.

На Морави бисмо могли да развијемо и нешто друго, систем од пет до седам хидроелектрана које би могле да дају више од 300 мегавата електричне енергије. Зашто бисмо ми губили неповратно ту енергију коју Морава просипа са собом, ако бисмо то могли да произведемо у нешто што се зове електрична енергија, зелена електрична енергија која нам је преко потребна и за тих 300 мегавата на пример, умањили и увоз електричне енергије у критичним периодима? То је половина Ђердапа.

Трећи врло важан сегмент овог просторног плана и овог пројекта је изградња хидроакумулација. Изградњом хидроакумулација Србија за много наредних векова решава проблем евентуалног лошег водоснабдевања градова, насеља.

Дакле, ово је један мултифункционални развојни пројекат. Има ли право Србија да једну овакву прилику прокоцка, да једну овакву шансу пропусти само због тога што ће неко да напише неки лош или негативан чланак у средствима информисања, у неком од таблоида који једноставно по поруџбини може да напише нешто лоше, не износећи притом ниједан једини аргумент осим да Србија нема новца?

Али то је истина. Ми немамо новца да овакав један пројекат реализујемо, иако је он три пута, сигурно, јефтинији од оног чиме се спекулише у медијима.

О коликим парама говоримо?

Протокол и споразум који смо потписали са кинеском владом и са кинеском компанијом не даје нам за право да излазимо са тим цифрама док не урадимо коначно договоре како ћемо концесијом да то урадимо и шта је предмет концесије и шта ћемо ми да реализујемо из тог пројекта. Цена пројекта зависи од тога шта ми све тим пројектом развијамо. Кажем вам да је то три пута јефтиније, јер толико могу да кажем, од онога чиме се спекулише у медијима. Ево, ја сам данас видео спомињање неких 15 милијарди…

Ја желим да то буде концесија. Дакле, Србија се неће задуживати за Мораву, разговараћемо о концесији, Кинези су послали писмо о намерама у коме исказују жељу да разговарамо о концесијама и ми као влада сада треба да седнемо и да се договоримо…

[/restrictedarea]

2 коментара

  1. Гос, Бачевићу није то напад то је нормална појава у односима ГАЗДЕ и раје. Увек је било да око крунисане главе и диктатора буду лакеји који само климају главом . У друштвима где нема критике нема ни демократије ако је уопште има. Газда Вучић одабира њему одане, оснивача СНС сместио је на сигурну фотељу а они други који су били у првим редовима разлаза са Шешељевом политиком морају аминовати пут без АЛТЕРНАТИВЕ са ЕУ и ЕМИРАТИ.
    Пут према браћи Русима није проходан за сад.




    0



    0
  2. Druže Bačeviću,
    Ja ne vidim tu nikakakav napad, već vi nemate ni jednu dobru ideju, koja bi se mogla realizirati u ovo krizno vreme. Zar je logično otvaranje Fabrike za dobijanje Nikla? Zar nije Srbija dosta zagađena i kontamirana bombama i raketa Nato pakta, koje su punjenje osiromašenim Uranom. Kakve koristi za Srbiju mogu biti da se kanalom razdvoji na dva dela i zagađena voda Dunava teče kroz Srbiju? Morate logično razmišljati i oretrirajte se na prirodne resure, kojima Srbija raspolaga. Imamo reke, koje su pogodne za izgradnju male i velike Hitrocentare. Te reke mogu biti korisne za kanale za navodnjavanje, možemo koristi
    ti sunčane Cenrale, bio masu itd.




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *