Почетна / Култура / Вид`ла жаба да се…

Вид`ла жаба да се…

Пише Миодраг Зарковић

Отворена писма, која су америчким и британским властима упутиле и интернет компаније и светски писци, пре су знак разводњавања тековина Едварда Сноудена, него некакве побуне интелектуалаца

Судећи по томе ко је све протекле седмице нашао за сходно да се отворено супротставља америчким и британским властима, могло би се испрва закључити да је дошло последње време.
Најпре је осам водећих интернет и рачунарских компанија (АОЛ, Гугл, Јаху, Мајкрософт, Линкдин, Фејсбук и Твитер, плус Епл) у заједничком саопштењу од деветог децембра, позвало вашингтонске службе безбедности да реформишу законске одредбе о надгледању појединаца и њихових података од стране власти. Само дан касније је преко 500 интелектуалаца из 81 државе света, махом писаца, ставило потпис на такође отворено писмо, објављено у тридесетак дневних листова на свету, у којем се од британских и америчких власти захтева да под хитно обуздају свеприсутно интернет шпијунирање.

Присмотра је крађа Оба писма тичу се противљења шпијунирању људи путем интернета, које спроводе безбедносне службе Америке и Велике Британије. Посебно оштро написана била је ова друга петиција, у којој, између осталог, стоји:
„Особа која је под присмотром није слободна; друштво које је под присмотром није демократско. Како би очувала некакву валидност, наша демократска права морају да буду примењена и у виртуелном свету, исто као и у стварном. (…) Особа под присмотром постаје потпуно изложена, док државе и корпорације делују у тајности. Као што смо видели, та моћ се непрестано злоупотребљава. (…) Присмотра је крађа. Ти подаци нису јавно власништво, они припадају нама. Када се користе у сврху предвиђања наших поступака, од нас се отима нешто друго – начело слободне воље, суштинско за демократске слободе.“
На крају те петиције, наводи се пет захтева, односно позива: 1) захтев да људи имају право да одреде до које мере и са чије стране њихови лични подаци могу да буду сакупљани и обрађивани, затим право да знају где се њихови подаци складиште и како се користе, као и право да траже да подаци буду обрисани; 2) позив свим државама и корпорацијама да поштују та права; 3) позив грађанству да устану у одбрану тих права; 4) позив Уједињеним нацијама да усвоје међународни закон о дигиталним правима; и 5) позив владама да потпишу и поштују ту конвенцију.
Светске агенције пренеле су и изјаву коју је један од потписника, енглески писац Јан Мекјуен, дао лондонском „Гардијану“:
„Држава ће, по својој природи, увек претпоставити сигурност слободама. У последње време, технологија државама нуди могућности којима оне нису у стању да одоле, средства масовног надгледања које би запањиле чак и Орвела. Тај процес је незадржив – осим ако му се не одупремо. Очигледно нам је потребна заштита од тероризма, али не по сваку цену.“

[restrictedarea]

ИЗГУБЉЕНО ПОВЕРЕЊЕ На први поглед, дакле, обе петиције представљају похвално штиво: Едвард Сноуден, који је први разоткрио параноичну хистерију Америке и њених савезника – и ту храброст платио бекством у Русију, где се и даље крије – најзад је добио опипљиву подршку и на ванустановном нивоу. Дубљи осврт, међутим, можда и није тако повољан.
У првом случају, ради се о компанијама које су искључиво забринуте (што и не крију много) због тога што су њихове муштерије, у светлу Сноуденових открића, изгубиле поверење у интернет, па је дотичним компанијама опала зарада, те је овај њихов потез веома користан у маркетиншком смислу, док истовремено не носи са собом никакву пожртвованост.
У другом случају, петицији писаца, чињеница је да многа међу сакупљеним именима изазивају поштовање: Јужноафриканац Џон Мајкл Куци, Турчин Орхан Памук, Канађанин Мајкл Ондатје, Италијан Умберто Еко, Јапанац Казуо Ишигуро, Аустралијанац Ник Кејв (чувени рокер) и други. (Можда чак и цитирани Мекјуен, мада му роман „Субота“, написан пре осам година, никако није у сагласју са потписом на ову петицију; напротив.) Али, има ту и потписника који су се у блиској прошлости сасвим добровољно и радо стављали на располагање империјалним центрима моћи са Запада: не само исландска певачица Бјорк, која је прва урликала у част „независног“ Косова, већ и Бора Ћосић, за кога се наводи да је из „Србије/Хрватске“, кога је наша држава за вишедеценијске изливе мржње према Србима несхватљиво наградила националном пензијом. Такође, боде очи чињеница да су се сви ови писци огласили тек сада, иако је прошло преко шест месеци од како је Сноуден спасао живу главу тако што је побегао у Москву: тешко је у таквим околностима приписивати потписницима некакву смелост.
Обазривије сагледавање можда би налагало уздржаност, макар због тога што је Запад и раније умео да по себе болне теме разводњи тако што би их претворио у општа места. Тиме би ем пружио прилику јавним делатницима да опораве углед, ем скренуо пажњу са најзначајнијих питања (а у овом случају и са Сноудена). У том погледу, можда је схватљивије разумевање – изражено у обе петиције – за разлоге којима су се амерички и британски режим водили, иако је управо у тим разлозима, и у свим лажима које су им претходиле, садржан главни проблем.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *