Почетна / Култура / Умиру ли наша позоришта?

Умиру ли наша позоришта?

Велика криза театарских институција у Београду

Пише Рашко В. Јовановић

Анемични ток ове позоришне сезоне не наговештава ништа добро: извесни су драстично смањење нових пројеката, односно њихово свођење готово на нулу и таворење у брлогу ишчекивања шта ће нове градске власти предузети кад је реч о статусу постојећих позоришта

Већ је на измаку трећина сезоне и тешко је рећи да се ишта значајно ново догодило на оно мало регуларних позоришних сцена у Београду. Добро је познато да у двомилионском Београду, и по најскромнијим савременим стандардима, има тако мало сталних позоришта и, исто тако, недопустиво мало седишта у постојећим дворанама, да је неукусно упуштати се у било каква поређења не само са главним градовима великих европских земаља него и са центрима у региону. Ситуација је таква да су данас позоришта у Београду, и поред тога што их је мало, далеко од тога да им цветају руже. Ако изузмемо Народно позориште које финансира Република, остала позоришта главнога града су на буџету локалне власти. Према томе, дотирана позоришта у граду – Београдско драмско позориште, Југословенско драмско позориште, Позориште на Теразијама, Атеље 212, Звездара театар, Мало позориште „Душко Радовић“, Позориште „Бошко Буха“, Битеф театар, Позориште лутака „Пинокио“ – и ове сезоне углавном добијају умањене дотације, које су, колико нам је познато, сведене на износе што покривају личне дохотке запослених, тако да немају средства за припремање и опрему нових представа. Другачије речено, београдска позоришта су плаћена да не приређују нове представе, или, можда, да припреме само једну, највише две премијере у овој сезони, под условом да пронађу спонзоре који би својим донацијама омогућили да се опреме нове представе.

ПОНАВЉАЊЕ СУДБИНЕ БИОСКОПА Таква ситуација, наравно, не одговара ни уметничким ансамблима у позориштима која финансира Град, нити пак гледаоцима, јер је и протекла сезона имала рекордно мали број нових представа, будући да се умањене дотације додељују већ више од годину дана. Одмах ваља рећи, поготово што има поборника става да треба култура, па тако и позоришта, да се нађе на тржишту, како због таквих идеја не би требало дозволити да дође до укидања ово мало театара који делују у нашој престоници. Намеће нам се поређење садашње позоришне ситуације са свим оним што се десило у издавачком сектору: довољно је сетити се колико је угледних издавачких предузећа нестало у условима изостанка подршке појединим едицијама и смањења и изостајања откупа књига за библиотеке. Можда је прикладније поређење ситуације у којој су се нашла позоришта са судбином београдских биоскопа: сви су позатварани, неки служе за магацине, у фоајеима појединих су угоститељски локали, док је један изгорео – тек, филмских пројекција нема! Логично је питање које се неумољиво намеће да се нешто слично не догоди и са позориштима. Додајмо како су и у другим градовима региона позатваране кинематографске дворане, али се у некима сада приређују позоришне представе, што код нас није случај.

Симптом тихог одумирања београдских позоришта не манифестује се само смањеним бројем премијера, него и смањењем броја редовних представа. У свим театрима напуштена је пракса свакодневног приказивања представа на постојећим сценама. Наиме, готово сва београдска позоришта имају две сцене, велику и малу; некад, не тако давно, приказивале су се готово сваке вечери по две представе: пола часа после почетка представе на великој сцени, почињало би извођење друге на малој сцени. Потом се прешло на другачију праксу: ако би било извођења на великој, не би било на малој, и обратно. Данас, међутим, усталила се још гора пракса: неретко има дана када у појединим позориштима ни на великој ни на малој сцени нема представе. Ту праксу отпочело је Југословенско драмско позориште које, узгред буди речено, поред Велике сцене „Љуба Тадић“ и мање, у Театру „Бојан Ступица“, има још и сцену названу „Студио“ на трећем спрату, коју је првобитно наменило за експерименталне пројекте, да би се на тој сцени убрзо прешло на приказивање забавног репертоара. Слична је ситуација и у Београдском драмском позоришту, као и у „Звездара театру“ који је увео и праксу издавања сцене појединим групама окупљеним око самостално припремљених пројеката. Те групе најчешће изводе фриволно-забавни репертоар булеварског типа, за који се надају да ће окупити велики број гледалаца. Најчешће њихов репертоар не представља неку особиту новост, јер је начињен од булеварских забавних хитова од пре пола века, ако не и коју деценију више. Све те представе рађене су у скромној сценографско-костимографској опреми, јер се мање-више и припремају на брзину и са једином амбицијом да имају прођу. Групе изнајмљују дворане у појединим београдским театрима, најчешће у „Звездара театру“ који те представе оглашава као „гостовања“, ограђујучи се на тај начин и од самог репертоара, али и од нивоа извођења. Изгледа нам да ће ту праксу почети да примењују и друга позоришта, наравно уколико буде више самосталних глумачких група. Како општинске установе културе „Вук Караџић“ (Звездара) затим „Палилула“ (у дворани негдашњег Дома културе „Браћа Стаменковић“) и друге слично поступају, може се закључити да се процес булеваризације позоришног живота све више интензивира.

[restrictedarea]

КРИЗА РЕПЕРТОАРА О некаквој репертоарској политици у таквим условима не може бити ни говора, као што се тешко може бити задовољан сценским остварењима. Кад је реч о репертоару, траже се забавни комади, углавном комедије, и то са што мањим бројем лица. Не пита се за порекло текстова, чак, како изгледа, првенство имају страни хитови, наравно већ приказивани (претежно на сцени негдашње Београдске комедије). Само се по себи разуме, до савремених тешко је доћи због обавезног регулисања ауторских права, што ad hoc формираним трупама никако не одговара. Већ површан увид у репертоар сцене „Палилула“ може бити довољан за сазнање о нивоу деловања ове општинске установе културе.

Када је реч о самосталним позоришним пројектима, има, наравно, изузетака, посебно у погледу репертоара. Довољно је указати на извођење драме „Бунар“ Радмиле Смиљанић, у продукцији Радионице „Интеграције“ и Фонда „Круг“, која је била један од уметничких врхова претпрошле сезоне. Поједина београдска позоришта практикују и копродукције са различитим фондацијама и организацијама од којих су неке само филијале страних компанија. У томе предњачи Битеф театар: свакако да је највише резултата постигао тројном продукцијом са Босанским народним позориштем из Зенице и независном регионалном фондацијом „Хартефакт“ приказавши драму „Гребање или како се убила моја бака“ Тање Шљивар.

Поред Народног позоришта, засад и Атеље 212 редовно приказује представе на обе сцене готово свакодневно, четири пута седмично сигурно, што се не може рећи и за Београдско драмско позориште. Кад је реч о Југословенском драмском позоришту, његова Велика сцена „Љуба Тадић“ и Театар „Бојан Ступица“ имају по четири или пет представа седмично, док се на сцени „Студио“ изведе тек неколико представа месечно. Битеф театар не приказује свакодневно представе на својој јединој сцени. Позориште „Бошко Буха“ приказује свакодневно представе за децу, док се представе за одрасле у вечерњем термину обично изводе једном или двапут седмично.

Проблем је мали број премијера који је у овој сезони изведен на београдским сценама. И не само то. Још горе је што се не предвиђају, изузев у Народном позоришту, нове премијере. Или, ако се предвиђају, то се чини суздржано и некако неодређено, заправо – необавезно. Јер недостају потребна материјална средства за опрему нових представа. Није ли то почетак одумирања дотираних позоришних институција у нашем главном граду? Наравно, оваква ситуација резултат је погубне политике коју је „жута“ градска власт годинама спроводила, наметнувши своје проверене кадрове да раде на руководећим позицијама у позориштима што је финансирала (управници, уметнички директори, чланови управних одбора…) који су, сви одреда, читавог протеклог периода били под непосредном контролом врховне господарице београдских позоришта (није потребно навести њено име, будући да је то и данас када ту од ДС-а јој додељену мисију обавља из посланичких клупа. Што је најгоре, многи је позоришни људи, особито глумци, сматрају великом добротворком позоришта, заправо ктитором, као да она улаже своја средства додељујући им новац пореских обвезника! Узгред: не би било лоше преиспитати њено ангажовање око послова градње нове зграде Југословенског драмског, нарочито око меблирања и опремања потребном техником.

 

Погрешно вођена репертоарска и целокупна уметничка политика „жуте“ руководеће гарнитуре београдских позоришта довела је до многих промашаја који су се редовно заташкавали на различите начине, почев од поделе бесплатних улазница не би ли се попуниле празне дворане када се изводе лоше одабрани комади у још горим сценским поставкама, до представа сјајних дела у слабим реализацијама, које су обично радили редитељи у милости „жутих“ руководећих фактора у позоришту и које би се после нечујно и неприметно повлачиле са репертоара. Таквих случајева било је понајвише у Југословенском драмском позоришту, али и у осталим београдским театрима – у Народном, Београдском драмском позоришту, Битеф театру итд.

Сада у Београду имамо привремену градску управу састављену од представника странака које су досад биле заступљене у Скупштини Града, дакле, ту су и „жути“, што значи да се не могу очекивати никакве промене у овој сезони. На челу позоришта остаће у в.д. статусу исте особе, углавном „жутима“ наклоњене. На њихову невољу, неће моћи да воде штеточинску репертоарску политику, јер неће имати прилике ни да бирају дела која ће се изводити. Када је реч о репертоару, морамо констатовати да изгледа никоме ни у једном од београдских позоришта ове године није пало на памет да је потребно обележити јубилеје Његоша и Црњанског, те није било никаквих покушаја са таквим циљем! Поновио се исти случај као прошле године када се ћутке прешло преко јубилеја Јанка Веселиновића. Видећемо шта чека Нушића наредне године када треба обележити стопедесетогодишњицу рођења овог великог српског позоришног ствараоца.

ПАРЛАМЕНТ КУЛТУРЕ Када у Београду буду изабране нове градске власти, надамо се да неће доћи до распуштања, заправо до укидања позоришта која су на градском буџету. Такође, склони смо да верујемо да се при избору нових руководилаца позоришта у Београду неће спроводити поступак какав је примењен у националним институцијама када се, због транспарентности, приступило примени поступка који нас је одвео у доба самоуправљања и који је био преоптерећен различитим формалностима. У Народном позоришту, на пример, после два гласања запослених (првог анкетног!) и другог, о предложеним кандидатима, пошто су одабрана три кандидата, председник Управног одбора, пошто је увидео да његов фаворит не би могао да добије гласове у телу чијим је радом руководио, поднео је оставку, те уколико Управни одбор до 12. децембра не одабере кандидата кога предлаже Министарству, мораће се читав процес поновити! Сличних компликација било је и у другим институцијама: у Народној библиотеци мораће да мењају статут да би превазишли неколико формалних непрецизности у условима конкурса. Због таквих случајева, приликом бирања руководилаца позоришта у Београду треба поједноставити процедуру и ослободити се самоуправљачког манира! Претпостављамо да ћемо, тек пошто се изаберу нови људи и када се дефинитивно ослободимо овог в.д. стања које је продужило владавину „жутих“ у нашим позориштима, моћи да дођемо до реалних могућности за заокрет који би значио излаз из садашњег стања. А стање је, с обзиром на ситуацију у градској каси, врло неповољно, посебно за позоришта, тако да се могу навести различите, углавном песимистичке претпоставке, почев од оних према којима ће се укидањем појединих позоришта смањити њихов број, отприлике на два до три (2 за одрасле, једно за децу). У склопу таквог решења, вишак позоришних дворана доживео би судбину биоскопских, или би се, у најбољем случају, оне издавале слободним позоришним дружинама за приказивање представа. Глумачки ансамбли би се расформирали и глумци би били ангажовани уговорно, по пројектима. Другачије речено, знатан број позоришних институција престао би да постоји! Победила би, дакле, тенденција, интензивирана у Европи у другој половини прошлога столећа, о организовању позоришта по пројектима. Далеко смо од тога да мислимо да је то идеално решење, али свакако је јефтиније од постојећег, заснованог на позориштима-институцијама. Зато се може претпоставити да ће изазвати пажњу оних који желе да се лише издатака за позориште. Не противећи се, у принципу, пракси организовања по пројектима, сматрамо да се не треба одрећи постојећих позоришта институција. Непрестано треба имати на уму колико су дуго та позоришта стварана и са каквим су се тешкоћама борила јер су морала да адаптирају просторе за рад. Већина њих не делује у наменским здањима, већ у адаптираним просторима (Београдско драмско позориште у згради подигнутој да буде Дом културе, Битеф театар у цркви, „Бошко Буха“ у адаптираној универзалној дворани…). Треба се подсетити да је Београд до Другог светског рата имао само Народно позориште (са две сцене – на Позоришном тргу и на Врачару) да би му се пред рат придружило Уметничко позориште које је представе приређивало у Дворани Коларчеве задужбине и на калемегданској Летњој позорници). Остала приватна позоришта изводила су представе по угоститељским локалима или биоскопима. Требало је да прође више од пола столећа да наш главни град стекне овај број позоришта који данас има, број који је, како смо већ истакли, сразмерно мали у односу на број становника. Сада би неки да то униште и једним потезом уназаде основ наше позоришне културе. У циљу спречавања такве намере, потребна је шира мобилизација читаве културне јавности. Само тако може се избећи да позоришта буду доведена пред свршен чин сопствене ликвидације. Зато би било неопходно да Културно-просветна заједница Београда одмах организује парламент културе у оквиру којега би се расправљало о проблему опстанка београдских позоришта.

ПОТРОШЕНИ КОНЦЕПТ

Наравно, заокрет и промене потребне су и када је реч о градским фестивалима, нарочито о Битефу, Белефу и другим. Требало би имати на уму да у Београду због Битефа не можемо гледати нормалне представе са репертоара водећих светских позоришта. На пример, прошлога месеца у Прагу гостовао је Московски художествени театар и извео дела Островског и Булгакова. Зато што нам Битеф сваке године доводи разне, не много вредне „експерименталне“ представе, у крајње произвољном избору Јована Ћирилова и Ање Суше, који су се петрифицирали на положајима селектора. Гостовања страних позоришта не би ни било, да се у марту сваке године не приређује – приватни Међународни позоришни фестивал „Славија“, који држава не потпомаже, а део медија из неразумљивих разлога игнорише… Боље је да има више гостовања страних позоришта него да годишње гледамо, у оквиру већ давно истрошене програмске „концепције“, десетак битефовских представа. Такође, „жута“ гарнитура, по идејама Александра Денића, уништила је Белеф и Београђанима издашно понудила Белеп, што ће рећи – Београдску летњу празнину.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *