Украјинске лекције за Бањалуку

Пише Стефан Каргановић

Уважавајући све разлике између Кијева и Бањалуке, главне црте кијевске методологије наговештавају догађаје који се планирају за Републику Српску

Коначни расплет покушаја преврата у Кијеву још је неизвестан, али главне лекције за Републику Српску врло су јасне. Уважавајући све разлике између Кијева и Бањалуке, главне црте кијевске методологије наговештавају догађаје који се планирају за Републику Српску. Сигурно ће бити прилагођавања локалним приликама, али суштински сценарио се неће мењати.  Властима и јавности у Републици Српској то намеће обавезу да пажљиво проуче технологију преврата која се примењује у Украјини и да искористе наредну годину да разраде делотворне противмере.

Средства примењена у Кијеву могу се разматрати у две главне тачке. Једна је коришћење унапред произведене популарне илузије која служи као средство за масовну мобилизацију. Друга је примена методе „провокација – ескалација“ за подизање тензија, одржавање пажње и интересовања окупљених маса и, коначно, за усмеравање колективног политичког деловања на начин који статисти вероватно не разумеју, али који сценаристима одговара.

ПРОИЗВОДЊА ИЛУЗИЈА У Кијеву манипулативно средство је илузија о благодетима учлањења у Европску унију,  на чијој је производњи западна пропагандна машинерија годинама приљежно радила припремајући психолошки терен, док најзад није наступио тренутак за политичку експлоатацију усађеног утиска. Привлачност опсене појачава латентно (и највећим делом несумњиво оправдано) осећање незадовољства широких слојева објективним условима живота. Као у азијским борилачким вештинама, једно од фундаменталних упутстава превратничке доктрине Џина Шарпа и Роберта Хелвија јесте да треба преузети и каналисати већ постојећу негативну енергију. Масовно незадовољство + масовна илузија = масовна мобилизација.

Онај ко контролише инфраструктуру мобилизације усмерава ослобођену масовну енергију у складу са својим политичким потребама.

Дуготрајним кондиционирањем илузијама потенцијални статисти се припремају за одсудни масовни перформанс који покреће механизам за „промену режима“. Суштина тог перформанса, који већ неколико недеља посматрамо на главном тргу у Кијеву (а пре тога смо га видели на Тахрир тргу у Каиру и тако даље) јесте производња илузије за спољашњи свет да релативно мали број окупљених протестаната представља репрезентативни узорак целине таргетираног становништва. Искусни режисери представе опсеном врше масовну, али у односу на укупно становништво, ипак ограничену мобилизацију статиста. Психолошки утисак створене слике затим медијски пројектују за производњу следеће опсене, намењене не више унутрашњој него широкој светској јавности. Изрежирана представа ограниченог броја учесника на компактном простору волшебно постаје општенародна побуна чијим се наводним захтевима (које формулишу  режисери) мора хитно удовољити, јер у противном следи страна интервенција.

[restrictedarea]

Ако са кијевског Трга Мајдан сада пређемо на Трг Крајине у Бањалуци, распоред и смисао дејстава постаће јаснији. Кондиционирање циљних група у Републици Српској (универзитетска омладина, пензионери, чланови борачких организација, сегменти радничке популације) траје већ више од годину дана, а интензитет притиска ће се појачавати како се приближавају избори у октобру 2014. Што се самих избора тиче, циљ није да квислиншка екипа која се припрема победи на регуларан начин него, напротив, да  путем наизглед популарног преврата силом приграби власт. Ако актуелна власт, у сценарију који би био најбољи по пучисте, изгуби на изборима, то ће бити са незнатном разликом, што значи да би остала на сцени као одржива политичка алтернатива да марионете омета у спровођењу програма ликвидације Републике Српске.

У стилу Тахрира у Каиру Да би преврат у Републици Српској био успешан, апсолутно је неопходно да се под маском популарног устанка, у стилу Тахрира у Каиру или Трга Мајдан у Кијеву, инсценира насилно освајање власти. Зато се патриотске снаге које разумеју игру морају дискредитовати и сузбити „револуционарном акцијом“, бар док резултати операције укидања Републике Српске не постану иреверзибилни.

Сходно томе, политичка клима биће подигнута до тачке усијања негде почетком јесени 2014. године, уочи избора. То ће бити најкритичнији период. Биће покушаја масовног окупљања на Тргу Крајине, као и блокирања и насилног заузимања зграде владе и других значајних установа. У позадини, подмићени медији брујаће о резултатима намештених „испитивања јавног мњења“ који ће – сасвим предвидљиво за блефове овакве врсте –  указивати на сигурну победу опозиције. Упоредо са тим, „независне“ НВО са истог платног списка, потпомогнуте присуством западних политичара и јавних личности, биће алармиране да глуме неповерење у могућност поштених избора под садашњом влашћу, уз захтев да се процес стави под надзор „неутралних“ странаца. Одбијање власти да удовољи циљано неразумним захтевима проузроковаће затегнуту и конфронтациону атмосферу. Активираће се канцеларија високог представника и запретиће се применом већ заборављених и у сваком случају непостојећих „Бонских овлашћења“. Масовно незадовољство једног сегмента друштва биће лажно приказано као опште расположење и каналисаће се у покушај насилног расплета и рушења законитог поретка.

Методологија провокација – ескалација. Применом ове методе стварају се услови за производњу „варнице“ – томе Шарп и Хелви посвећују посебну пажњу – чиме се незадовољници претварају у зомбификовану гомилу. Искусна рука режисера из позадине гомилу усмерава на рушење „стубова режима“.  Од тренутка слома  таргетираног система, улога масовних статиста је завршена, они се уклањају и на позорницу ступају професионалци. Инфраструктура „спонтаног револта“ се демонтира одмах након успешно  изведене „револуције“. Без стручног руковођења, бунтовнички елан нагло сплашњава и маса поново тоне у своје уобичајено стање – тромост.

Објективни услови живота под новим режимом могу постати неупоредиво гори, али без охрабрења и организаторских способности аниматора дојучерашњи бунтовници то мирно трпе. Апатија, цинично напомиње Џин Шарп, јесте природно стање људског материјала који је предмет манипулације. Трик се састоји из тога да се  апатични субјекат покрене на ограничену и брижљиво усмерену активност, али да се на крају опет врати у првобитно стање. Самосталним размишљањем и аутономном политичком делатношћу могао би угрозити нови поредак као што је мало раније допринео рушењу старог. То је сада недопустиво.

Да би се улична пешадија анимирала, тензије се непрестано морају подизати, изазивају се шокантни догађаји, а доминација информативног простора користи се за пројектовање гнусних поступака на противничку страну. То је припремна фаза преврата када се обликује клима мишљења. Без тога, највероватније, на врхунцу кризе импровизована „варница“ остала би без ширег одјека. Стратешким дозирањем провокација одржавају се пажња и  концентрација учесника; међутим – још важније – тиме се изазива ескалација „праведног гнева“ и ратоборног расположења у редовима окупљене масе. Успешне провокације, које подижу напетост на све виши ниво,  саставни су део припремног процеса.

ЛЕКЦИЈА ЈЕ ЈАСНА У Кијеву смо видели многобројне примере примене те методологије. Додуше, не може се све приписати искључиво превратничким снагама јер оне често профитирају од неспретности противника и то је  једна од најважнијих лекција коју би требало да извуку таргетирани системи. Ноћни препад украјинских специјалних снага на митингаше окупљене на тргу није их растерао, али је коришћење прекомерне силе допринело да поберу симпатије дела домаће и стране јавности, што је објективно учврстило њихову позицију. Међутим, главне провокације ипак су дошле од стране организатора преврата.

Једна од њих било је довођење на Трг Мајдан багера за напад на полицију, по већ виђеној петооктобарској рецептури Шарпа и Хелвија. Друга варијанта био је план да се на тргу подметне леш, чему би уследиле ватрене оптужбе против владе да је одговорна за убиство мирног грађанина који је користио право на протест. Безбедносне службе су забележиле да су две студенткиње медицине у кијевској  градској мртвачници покушале да купе леш, наводно за научне експерименте, уз понуду да за то плате око 2.000 долара. Када је службеник инсистирао да види њихове исправе, оне су ишчезле. Такав сценарио је био активно разматран у круговима митингаша, али два дана пре него што је требало да буде спроведен у дело разоткрио га је посланик у украјинском парламенту, Олег Царјов. Пошто је план био јавно компромитован, од њега се одустало, али чињеница да је тако нешто узето у обзир служи као озбиљна опомена  како су ниска средства којима се прибегава.

Лекција је јасна. Таргетирани системи се налазе у процепу између импулса наслеђеног из комунистичког периода да се без много размишљања о последицама користи расположива сила и наметнутог комплекса обавезе да „западним демократама“ непрестано доказују колико су привржени европским вредностима. Последица тога је да лутају из грешке у грешку. Динамика прекомерне силе не решава проблем, него још снажније мотивише протестанте и стимулише њихову упорност. Пружање могућности западним факторима да активним  присуством охрабрују учеснике нереда заоштрава кризу, а властима које то допуштају не доноси апсолутно никакву корист, нити води ублажавању иностраног притиска.

Скоро сваки оперативни концепт Џина Шарпа и пуковника Хелвија може се окренути на главу и користити против њиховог пројекта. Ако „режим“ има своје стубове, чије подривање може да води колапсу структура, има их и превратнички комплот. Контрола медијског дискурса и физичко присуство и координација активностима на терену од стране иностраних специјалиста представљају два таква стуба, без којих преврат уопште не би могао да функционише. На оба изазова украјинске власти су одреаговале прекасно и млитаво и то тек када  је највећи део штете већ био нанет и након што је превратничка акција увелико заживела. Неутралисање тих стубова мора се предузети без одлагања, од тренутка када се оперативно установи да се пуч припрема, без патетичних покушаја угроженог система да  противника, који игра прљаво, импресионира својом приврженошћу начелима толерантности и демократије. Salus patriae suprema lex.

СУМЊИВА МАТЕМАТИКА ПОДУХВАТА Начин како се режираним провокацијама обликује клима мишљења илустрован је 13. децембра у  Београду, када је „Слободна Република“, новоформирана „НВО“ из Републике Српске, приредила „перформанс“ испред амбасаде Босне и Херцеговине. Занимљиво је да је мета протеста био Ранко Шкрбић, амбасадор БиХ у Србији, који је из Републике Српске, али не сарајевска влада коју он у Београду представља. Друга необична околност је то да су вођа „Слободне Републике“, бањалучки студент медицине, Никола Дроњак и контингент од 150 његових присталица, у Београд дошли само зато да би пред  амбасадом БиХ протестовали против амбасадора лично, занемарујући владу коју он заступа. Демонстранти су допутовали у Београд наводно да би проблематизовали амбасадорову умешаност у коруптивне радње док се налазио на положају министра здравља РС.

Међутим, математика овог подухвата је врло сумњива: 3.900 дин. (цена повратне аутобуске карте Бањалука – Београд) х 150 демонстраната = 585.000 динара или 5.131 евро. У ово нису урачунати трошкови боравка, нити изнајмљивање простора у прес-центру Танјуга, што кошта додатних 35.000 динара, за конференцију за новинаре која је одржана после демонстрације.

Ова афера (не амбасадора Шкрбића, него Николе Дроњка) језгровито илуструје неколико врло знаковитих околности у вези са радом рушилачких „невладиних организација“.

Прво, трошење у најмању руку пет хиљада евра за политичку екскурзију у Београд, искључиво да би се драматизовала корупција у Републици Српској, већ само по себи представља корумпирани чин. Дроњак је могао да изведе исту демонстрацију, са истим ефектом, сам или са неколико сарадника, уз неупоредиво мањи трошак, без обзира на порекло страћених средстава. Ако му је стварно стало до санирања лоших резултата Шкрбићевог рада док је био министар здравља РС, уштеђену разлику је могао да донира Клиничком центру у Бањалуци.

Друго, довођење пропагандног каравана у Београд упечатљиво разголићује манипулативну и демагошку природу оваквих манифестација – у Бањалуци, Београду или Кијеву. Амбасадор Шкрбић је чиновник Босне и Херцеговине, у односу на коју демонстранти нису изнели ниједну замерку, а не владе Републике Српске, коју оптужују за корупцију. Шкрбић је одговоран Златку Лагумџији, министру иностраних послова БиХ, не некоме у РС. Али циљ спектакла није рационална расподела одговорности за перципиране друштвене проблеме и неправде, него пројекција утицаја и подстицање климе незадовољства за даљу употребу.

Треће, захваљујући некритичком ставу медија, Дроњак и његова организација су били поштеђени шкакљивих питања. Дроњкова тврдња да „удружење ‘Слободна Република’ финансирају грађани РС добровољним прилозима и Срби из дијаспоре“ не издржава најелементарнију проверу. Сваком са искуством у иностранству јасно је да Срби из дијаспоре сигурно не могу бити значајна материјална потпора организацији из Републике Српске која је основана пре три месеца, у септембру 2013, за коју нису ни чули и о чијем раду не знају ништа. Грађани Републике Српске још мање. Ако су они тако сиромашни како Дроњак и његова организација тврде, одакле им вишак новца за добровољне прилоге? Да ли би пристали да одвајају од уста своје деце када би знали да финансирају шетњу 150 активиста из Бањалуке у Београд? А ако грађани располажу дискреционим средствима за добровољне прилоге политичким организацијама, онда очигледно нису тако сиромашни као што их Дроњак демагошки представља. Ко онда финансира екстравагантни подухват под називом „Слободна Република“ и чијој политичкој агенди он служи?

Једини начин да се то утврди је хитно доношење у Републици Српској закона за регистровање невладиних организација и пријављивање њихових извора финансирања. То је трећи стуб њихове моћи и утицаја. За неутралисање бубашваба може се и без ди-ди-тија. Снажан рефлектор ће савршено послужити сврси.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *