Почетна / Колумне / У плићаку стратегијске дубине

У плићаку стратегијске дубине

Пише Дарко Танасковић

С колико успеха турска спољнополитичка лађа броди узбурканим регионалним водама и успева ли да избегне опасне хридине које вребају у стратегијској дубини коју је Ахмет Давутоглу у истоименој програмској студији 2001. године одредио?

Недавна изјава турског премијера Реџепа Тајипа Ердогана у Призрену, да је „Косово Турска, а Турска Косово“ узвитлала је силну прашину и поново скренула пажњу на oтворено неоосманистичку политику Анкаре према Балкану. Ердоганова реторичка неумереност, за њега додуше уобичајена, у Београду је протумачена као крајње непримерен гест према држави за коју турски званичници стално тврде да им је кључни партнер у региону, па се званично на тај безобразлук дипломатски адекватно реаговало. Штавише, од овог вербалног испада могло би бити и немале користи за Србију, јер се Турска свакако неће извинити због речи за које се прво покушало пронаћи објашњење у наводно нетачном преводу, а затим у тенденциозној истргнутости из контекста, да би најзад уследило и за разум увредљиво уверавање да је Ердоганово својатање Косова било заправо својеврсна порука пријатељства балканским народима. Како било да било, пошто извињење неће доћи, а председник Николић је управо извињењем турске стране условио обнављање активности у оквиру трилатералног окупљања највиших званичника Србије, Босне и Херцеговине и Турске, логично је очекивати да овај формат тројне међудржавне сарадње за дуже време буде стављен ad acta, што је за Србију свакако добро, пошто од такве изразито асиметричне трилатерале није имала и не може имати никакве веће конкретне користи, а штете би могла да има.

 

Поимање „проширеног комшилука“ На симболичком плану пак овакво дипломатско парадирање одговара првенствено Турској, приказујући је као конструктивну државу од делотворног регионалног утицаја, а у духу једног од главних принципа и циљева неоосманистичке политике, свођења проблема у односима са суседима на нулу, при чему, у складу с неоосманистичком оптиком, она цео Балкан, а не само земље с којима се територијално граничи, сматра својим суседством. Одраз таквог поимања „проширеног комшилука“ биле су и омиљене констатације турских политичара, од Хикмета Четина и Сулејмана Демирела, до Ахмета Давутоглуа и Абдулаха Гула, да су Југославија, односно Србија, државе које Турска сматра својим суседима, иако с њима нема заједничку границу, а све ради оправдавања нарочитог занимања за збивања у том румелијском комшилуку, укључујући и активности које би се традиционалним дипломатским речником означавале као мешање у унутрашње ствари. Одлука да се, због једног грубог вербалног инцидента, суспендује учешће Србије у трилатерали којом се материјализује неоосманистичко виђење комшилука могла би имати значај који далеко превазилази свој непосредни повод, а самим тим бити и охрабрујући наговештај да се у одмеравању односа с Турском уистину почело озбиљно стратегијски размишљати.

Како свако озбиљно размишљање о неком догађају или појави у политичком животу и у међународним односима може узимати у обзир њихов шири контекст, било би корисно размотрити регионалне и општије околности у којима се Ердоган одлучио на реторичко присаједињење малог Косова великој Турској, али и велике Турске малом Косову. Да ли је он у томе само био доследан својим популистичким манирима и вербалној агресивности или му је из неких посебних разлога Косово постало додатно важно? Шта се у новије време збива у друга два неоосманистичка „комшилука“, оном блискоисточном и оном кавкаском, односно средњоазијском, које турска спољна политика сматра својим регионалним приоритетима? С колико успеха турска спољнополитичка лађа броди узбурканим регионалним водама и успева ли да избегне опасне хридине које вребају у стратегијској дубини коју је Ахмет Давутоглу у истоименој програмској студији 2001. године одредио као кључну компаративну предност наследнице Османског царства на светској сцени и као доктринарну окосницу њеног укупног међународног позиционирања и наступања на почетку трећег миленијума?

 

[restrictedarea]

„Отровни обруч“ непријатеља Општи је утисак да је, у првом реду пред комплексним изазовом тзв. „арапског пролећа“, операционализација спољне политике Турске испољила озбиљне слабости и промашаје којима је потврђена наслућивана унутрашња противречност неоосманистичке доктрине, укључујући и принцип свођења проблема у односима са суседима на нулу. Неки помало злуради домаћи критичари Ердоганове и Давутоглуове спољнополитичке концепције запажају да се од „нула проблема у односима са суседима“ за сразмерно кратко време стигло до стања „нула пријатеља међу суседима“, што помало личи на ситуацију из раних деведесетих година прошлог века, кад је Турском владало параноично осећање опкољености „отровним обручем“ регионалних непријатељстава. Очигледно је да Турска, ма колико објективно геополитички повољно смештена, политички утицајна и економски јака, а дипломатски искусна и умешна држава,  нема довољно носивости да у ситуацији тежих поремећаја (макро)регионалне равнотеже на свим вишеструким правцима регионалног ангажовања доследно спроведе начела амбициозне неоосманистичке доктрине. То се јасно показало током заоштравања и компликовања процеса тзв. „арапског пролећа“, тако да је Ахмет Давутоглу на предавању одржаном 18. новембра на британском Брукинг институту био принуђен да оцени како је за 2011. годину био карактеристичан „револуционарни талас“ , за 2012. „велики оптимизам“ у погледу исхода покренутих промена у арапским земљама, док је 2013. била „година разочарања“, уз уопштену поруку да Турска и даље „подржава транзицију региона ка демократији“. Заиста, усталасани  Блиски исток показао се превеликим залогајем за жељу да се Турска наметне као регионални лидер или бар „држава-модел“ за нове власти у арапским земљама захваћеним „арапским пролећем“. Познати политички аналитичар, својевремено присталица и саветник председника Тургута Озала, истовремено неоосманистички и проамерички оријентисани Џенгиз Чандар, недавно је у листу „Радикал“, с горчином, али и са хумором предочио блискоисточни колоплет, у коме „Иран подржава Асада, а заливске државе су против њега. Асад је против „Муслиманске браће“, док су „Муслиманска браћа“ и Обама против генерала Сисија, а заливске државе су за њега, што би значило да су против „Муслиманске браће“. Иран је уз Хамас, али је Хамас уз „Муслиманску браћу“. Обама подупире „Муслиманску браћу“, али је Хамас против Америке. Турска је заједно са заливским државама против Асада, али и против генерала Сисија кога ове подржавају!“. Ако се, уз резерву у погледу процене да Вашингтон баш сасвим искрено подржава „Муслиманску браћу“, реченом (логичном) галиматијасу дода и постојање парадоксалног савезништва диндушмана Израела и Саудијске Арабије против Ирана, симпатично звучи закључни поздрав колумнисте „Фајненшел тајмса“, Гидеона Рахмана: „Добро дошли на Блиски исток! Лепо се проведите!“ А Турска се баш и није лепо провела.

Биланс трогодишње политике Сводећи трогодишњи биланс (2010-2013) турске политике у вези с „арапским пролећем“, у тек објављеној  књизи под насловом „Кавга“, који Србима није потребно преводити, политиколог Гуркан Зенгин наводи пет принципа на којима је првобитно почивала конструкција турског спољнополитичког прилаза  „арапском пролећу“: (1) Турска подржава „арапско пролеће“; (2) Турска се залаже за то да транзиција из диктатуре у демократију, ако је икако могуће, прође без проливања крви; (3) Турска је против стварања услова за ванрегионалну војну интервенцију у вези с „арапским пролећем“; (4) Турска нарочито држи до тога да током „арапског пролећа“ не дође до нарушавања територијалног интегритета било које државе; (5) Турска никако не би желела да услед арапског пролећа буде нарушен процес њеног приближавања државама из окружења, од којих се пре стотинак година била удаљила, а с којима се током последњих десет поново зближила. Ако се у светлу тренутног стања и предвидљивих непосредних перспектива развоја догађаја на Блиском истоку анализирају оствареност наведених почетних принципа и учинци на њима засноване и њима усмераване спољне политике Турске, очитује се да камен на камену није остао. Но, кренимо редом… Држи се, евентуално, једино први принцип, о начелној подршци „арапском пролећу“, али није сигурно да ли би и он, тако једнозначно и безусловно формулисан, могао издржати притисак накнадне памети. „Арапско пролеће“ се издашно залива потоцима крви, при чему је крајње неизвесно да ли, и у какву демократију суштински води. Да је онима који су с много ентузијазма и наде пре три године похрлили на улице и тргове арапских градова, захтевајући слободу и поштовање грађанског и људског достојанства, предочен лик демократије у каквом сада уживају, вероватно би се брже-боље вратили кућама и добро забравили врата. До стране војне интервенције је, наравно, дошло, а у Либији је она била и пресудни фактор индуковања унутрашњег рата и рушења режима Моамера Гадафија, укључујући и његову свирепу егзекуцију. Територијални интегритет земаља захваћених „арапским пролећем“ под великим је знаком питања. У Либији је Киренаика, с Бенгазијем, већ прогласила отцепљење од централних власти које не контролишу хаотично стање у земљи, у Ираку се дезинтеграциони процеси интензивирају, неизвесно је како ће ускоро територијално изгледати реална мапа Сирије, а и у самој Турској је, под утицајем сукоба у Сирији, оживљен курдски сепаратизам, тако да је Анкара принуђена да повремено зажмури пред наоружавањем и снабдевањем курдских непријатеља, најрадикалнијих исламиста и терориста из фронта „Ал-Нусра“ преко своје територије. Ту је, затим, као индиректна последица потреса изазваног „арапским пролећем“, и мутна ситуација у Сахелу, са жариштима у Малију и у суседним државама… Територијални интегритет све више постаје шупља дипломатска фраза. И најзад, пети принцип… Ако се упореде односи између Турске и њеног регионалног, ближег и даљег арапског суседства пре почетка тзв. „арапског пролећа“ и данас, није тешко запазити да се дошло до констелације дијаметрално опречне жељеној. Од готово идиличних братских веза и неслућеног узлета свих видова сарадње са Сиријом стигло се до ивице ратне провалије, уз размену тешких политичких и моралних дисквалификација и стално варничење у приграничним областима.

 

Остаје Балкан Односи Анкаре и Ирака додатно су оптерећени услед незадовољства већински шиитских власти у Багдаду, турским сврставањем уз америчко-сунитски фронт против алевитског режима у Дамаску, као и намером Анкаре да, независно од расположења ирачке владе и ван њене контроле, изгради нафтовод којим би се нафта директно транспортовала из Ирачког Курдистана у Турску. Некада стратегијски, односи с Израелом, које је Ердоган својевремено свесно покварио како би задобио симпатије међу муслиманима Блиског истока, чији је лидер имао илузију да постане, тешко се могу стварно поправити, иако Вашингтон и једну и другу страну у том погледу снажно притиска. Једноставно, нема поверења у искреност намера друге стране, а код Израелаца је изразито и подозрење према премијеру Ердогану лично. Вест о протеривању турског амбасадора из Египта, пошто је Каиро свога још пре извесног времена позвао на консултације, допуњује слику о сумрачној атмосфери у односима између Турске и оних арапских држава на које се у Анкари понајвише рачунало у партнерском обезбеђивању регионалне стабилности и васпостављању братске (муслиманске) блискости после турске једновековне политичке, али и психолошке одрођености од регионалног блискоисточног окружења, на које неоосманистичка рестаурација рачуна као на један од три регионална приоритета.

Најновији продор у преговорима великих сила с Ираном о контроли иранског нуклеарног програма доводи Турску у веома деликатну ситуацију, нарочито у погледу односа снага у региону Кавказа, где Анкара очекује, и тражи америчку подршку како би остала у игри, у којој Иран и Русија имају јаке адуте. У том смислу, за Турску би од значаја било нормализовање односа с Јерменијом, започето у духу принципа свођења проблема са суседима на нулу, али је то немогуће ако не буде напретка у залеђеним азербејџанско-јерменским преговорима о Нагорном Карабаху.  Зато се Анкара залаже за обнављање активности посредничке „Минск групе“, у којој САД и Русија, као чланице ОЕБС, имају знатну специфичну тежину. Ова тема била је високо на дневном реду недавних разговора између све ужурбанијег министра иностраних послова Турске Давутоглуа и америчког државног секретара Џона Керија у Вашингтону. Говорило се и о Кипру и о незаобилазној Сирији… Срео се „турски Кисинџер“ почетком новембра и с министром иностраних послова Ирана Џавадом Зарифом у Анкари, а онда је пожурио у Багдад, код ирачког премијера Нурија ал-Маликија. Шиитска веза с мирисом петролеја и потенцијално јачање регионалног уплива Ирана, делимично ослобођеног притиска санкција, очигледно заокупља пажњу званичне Анкаре. Политичким темама било је великим делом посвећено и четврто заседање Руско-турског високог савета за сарадњу у Санкт Петерсбургу (22. новембра) коме су председавали премијери Путин и Ердоган и на коме је, уз осмехе, потврђен завидно висок ниво привредне сарадње у разним областима ( трговинска размена од 35 милијарди долара). Ван стереотипних дипломатских флоскула, саопштења о политичким темама готово да није било. Добија се утисак да Русији одговарају садашње стање и трендови на Кавказу и у Закавказју, а да ни Иран нема посебно јаких мотива да помогне динамизовању турске улоге у региону. Питање је и колико су САД, с обзиром на своје регионалне и шире приоритете, у овом тренутку спремне да снажније „погурају“ свог (макро)регионалног савезника и делом повереника, Турску, чији се званичници последњих дана наглашено труде да истакну како је „америчко-турско партнерство вечно“. Иако њене могућности никако не треба потцењивати, Турска је, како изгледа, у овом тренутку објективно мало ван матице кретања која одлучујуће доприносе уобличавању кавкаске политичко-економске конфигурације.

Остаје Балкан. А на Балкану… „Косово је Турска, а Турска је Косово“. И то је нешто… Бар док су други турски бродови насукани по плићацима стратегијске дубине.

 

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *