Триптих јеванђелисти Матеју

Пише Јован Делић

С Његошем смо се примакли Богу, јер ми немамо поезије ближе Богу од оне коју нам је Његош оставио, а то је све – барем тако мисли Иво Андрић

Немањин дамар – Његош у Андрићграду

На дан Светог апостола и јеванђелисте Матеја, 29. новембра 2013. године, објелоданило се у Вишеграду чудо чији је творац редитељ, приповједач, неимар и визионар Емир Кустурица. Вишеград је од Светог јеванђелисте Матеја Андрићев и Његошев град; чудо и алем камен драги међу српским градовима.

Више је Емир Кустурица учинио на обиљежавању сто двадесет година од рођења Ива Андрића и двјеста година од Његошевог рођења него цијело Српство.

Само је геније могао подићи такве споменике двојици генија – изградити град у касаби, Андрићев град надомак На Дрини ћуприје, и у њему поставити тако топло и велико дјело врхунског вајара какав је био Приједорчанин Сретен Стојановић, кога је Андрић такође сматрао за својту, о њему лијепо писао топло се од њега праштајући на комеморативној сједници у САНУ, поставити монументалног, брижног и дубоко замишљеног Његоша, Андрићевог трагичног јунака косовске мисли.

Његош у Андрићграду најприроднији је спој који се да замислити у нашој култури. Два сирјака тужна без иђе икога одавно су заједно, али од Матијевдана заједно улазе у колективну свијест Његошевог Српства угашеног.

Иво Андрић се двадесетак пута враћао личности која га је опсједала цијелог његовог вијека, владици каменог имена и презимена, Петру II Петровићу Његошу, пјеснику који је написао – према Андрићу – најстрашнији стих-лозинку у свјетској књижевности:

Нека буде што бити не може и оставио је – Андрић о Његошу – десет бриљантних радова, међу којима један од најбољих есеја који имамо: „Његош као трагични јунак косовске мисли“, и једну дуго занемаривану, а сјајну приповијетку, портрет будућег пјесника, владике и владара Црне Горе у дјечаштву: „Тренутак у Топли“.

Његош је био Иву Андрићу највећи и најсигурнији ослонац у традицији и вјечни пријатељ: када нас сви пријатељи оставе и издају, остају двојица које је Андрић изабрао – Његош и Вук Стефановић Караџић. С Његошем смо се примакли Богу, јер ми немамо поезије ближе Богу од оне коју нам је Његош оставио, а то је све – барем тако мисли Иво Андрић.

То су само неки од разлога због којих је сусрет Његоша и Андрића у Андрићграду природан и богомдан. Нешто љепше, симболички моћније и благородније нијесу Срби створили од крвавог разора Југославије, а можда ни дуго прије тога.

Као да Емир Кустурица поручује Стефану Немањи, од чијег се рођења ове године навршило девет стољећа, да није умро племенити градитељски дамар у његовом придављеном народу; да „није све пропало кад пропало све је“; да још има људи који достојно носе његово име; да док има Немања и његовог градитељског дамара – биће и нас, најгорим од злих времена упркос. Слава Теби, Немања, слава Теби, на оба свијета.

[restrictedarea]

Соко Бајо

У Колу које има равно тридесет стихова – почевши од 1044. закључно са 1073. – тачно онолико колико је било и Бајових опјеваних „змајевах“, једино лично име које се истиче и спомиње међу неименована „три сердара и два војеводе/ са њихово триста соколовах“, тридесет Бајових „змајевах“ и „три хиљаде момка једнакога“, који „на Шенђера удрише везира“, јесте соко Бајо. Само се њих двојица поименице спомињу: соко Бајо и Шенђер везир. Остали су „сердари“, „војеводе“, „соколови“, „змајеви“ и Турци. Њих двојица су главни и супротстављени јунаци Боја на Вртијељци.

Имао је Бајо мегдана, подвига и побједа достојних Кола и Горског вијенца, али је Његош одабрао да опјева његов јуначки крај; његов косовски чин и косовску жртву. Бајо, са својих „тридесет змајевах“ дочекује „силу Шенђерову“, без икаквог изгледа да преживи тај одсудни бој. Бајо и његови „змајеви“ су свјесне жртве.

Баја и дружину одликује слога у борби и у смрти, у саможртвовању. Они пред собом имају негативни примјер косовског издајника из колективне свијести и сложно братски гину како не би на њих пала косовска клетва ни сјенка косовске Бранковића издаје. Тако соко Бајо постаје трагични јунак, јер Његош нема друге мјере до небеске и косовске, а то је за њега исто:

Неће Србин издати Србина

да га свијест мори пријекором,

траг да му се по прсту кажује

ка невјерној кући Бранковића,

но сви пали један до другога,

пјевајући и Турке бијући.

Бајо и његови „змајеви“ бирају „дивну смрт“ којом ће заслужити „славан гроб“, односно „спомен души а прекаду гробу“:

Дивне смрти, просто им млијеко!

Јунацима Бог ће учинити

спомен души а прекаду гробу!

Овдје се ваља присјетити оних сјајних стихова из Шћепана Малог које наводи Иво Андрић као примјер Његошеве умјетничке висине, гдје је он најближи „колективном удесу“:

Клањају се младом сунцу дв’је тисуће витезовах,

Цјеливају матер земљу, да им покој тихи даде.

(…)

Молитву им сунце прими, земља славан гроб обећа.

Жртвом, „дивном смрћу“ и „славним гробом“, сврставањем међу славне косовске јунаке, погибијом у борби стиче се право на вјечност и бесмртност, на трајно колективно памћење, на пјесму у Колу Горског вијенца. Тако Коло и почиње:

Три сердара и два војеводе

са њихово триста соколовах,

соко Бајо са тридест змајевах

мријет неће док свијета траје.

Ако „васкрсења не бива без смрти“, ни бесмртности нема без трагичне жртве; „трагически конац“ сустопице прати витеза, звао се он Обилић, Бајо, Карађорђе или, како Андрић види – сам Његош.

Завршни стихови Бајова кола окренути су свјетлости. Та свјетлост ће обасјавати гробницу вртијељских Срба витезова:

Витезови Срби вртијељски,

луча ће се вазда призирати

на гробницу вашу освештену.

Зраци те свјетлости „призираће“ се на гробу Андрићевог мученика Радисава са Уништа. Жртва, мучеништво, светост и свјетлост су нераздвојни.

Бајо се јавља и при самом крају Горског вијенца, у 2775. стиху, у мркој причи Вука Мандушића владици Данилу у којој Вук описује како су му изломљене токе на прсима и пребијен џефердар у борби са двјеста харачлија око запаљене Радунове куле у Прогоновићима. Вукова мрка прича је извјештај о томе боју.

Харачлије су опколиле Радунову кулу коју брани само Радун са својом младом женом гледајући „страшну уру пред очима“ – смрт у пожару или под плотунима харачлија. Харачлије су око куле припалиле сламу и сијено с намјером да је запале и у њој спале Радуна и жену му Љубицу. У том страшном часу, пред мученичком смрћу, нападнути јунак се брани пушчаном ватром, а жену и себе храбри пјесмом, уплићући у ту пјесму и живе и мртве јунаке, оне из митова, легенди, предања и пјесама и оне из сусједних села, равноправно и са увјерењем да једнако помажу:

А он гађа пушком, не престаје;

припијева Баја и Новака,

припијева Драшка и Вукоту

и два Вука из села Трњинах,

Марковића и Томановића,

а кликује и живе и мртве –

види страшну уру пред очима!

Бајо је на почетку овога списка, на челу живих и мртвих, а одмах до њега је и Новак. Нема сумње, ријеч је о Старини Новаку чији је епски и митски простор Романија. Њих двојица су из свијета мртвих, односно из пјесме и из редова бесмртних и безвремених. Као што се у помоћ призивају свеци, тако се дозивају и мртви ратници. Њихова заштитна моћ није престала њиховом смрћу. Поставши привилеговани дио колективне свијести, они постају и ослонац у кризним тренуцима, и примјер за углед. Митски, односно епски јунаци имају и своју одбрамбену функцију. То је у Горском вијенцу очевидно: Обилић је највећи међу њима, а сви доцнији подвижници се смрћу уписују међу трагичне косовске јунаке. Тако је и са Бајом и Новаком.

Митски јунаци немају просторно ни временско ограничење: једнако су спремни на помоћ и Бајо са Вртијељке, или са Пиве, свеједно, и Новак са Романије. Вртијељка, Пива и Романија су у Радуновој пјесми и митској свијести ту, надомак Прогоновића. Заједно су са Драшком, Вукотом и Вуком Томановићем, јунацима Горског вијенца које Радун у пјесми призива и „кликује“.

Бајово мјесто је, дакле, и у Вуковој мркој причи, односно у Радуновој пјесми, почасно мјесто – прво и челно. Бајо је и мртав – соко Бајо.

Ловћенска капела у пивским Долима

Није само Бајо, и његова жртва, једино што спаја Његоша и Пиву. То је и Ловћенска капела.

Она је слетјела у Пиву, у пивска Дола, између Миљковца и Рудинца, с десне стране пута Никшић – Плужине, на жртвјено мјесто, гдје су на Треће обретење главе Св. Јована Крститеља, 7. јуна 1943. године, припадници „Принц Еуген“ дивизије стријељали за дан 522 особе, у три долинице, посебно дјецу, жене и мушкарце. Ту је покошено 112 дјеце, не рачунајући ону у утробама бројних трудница. Нико од стријељаних није био ни наоружан, ни војник.

Жртве су постепено дозријевале, мјесто се преображавало. Од говеђег букалишта постало је свето мјесто када се олтар прави спустио на камен крвави; када је, на иницијативу владике будимљанско-никшићког, преосвећеног Јоаникија, подигнута ћерка Ловћенске капеле, једна од најљепших од петнаестак, колико их је васкрсло у Црној Гори. Имена жртава су сачувана у молитви и помену, у књизи пострадалих, у личном и колективном памћењу, с надом да ће бити сачувана и у црквеном календару.

Његошев ловћенски дар и знак слетио је у Бајов завичај и постао вјечна кућа и уточиште за душе пивских новомученика. Ловћенска капела је наша борба против заборава и светионик на путу дозрелих жртава до светости и вјечности.

Невине пивске жртве, „луча ће се вазда призирати на гробницу вашу освештену“.

Написано: У Новом Саду, 29. новембра, на Матијевдан

Изговорено: у Врбасу, 30. новембра 2013.

[/restrictedarea]