Почетна / Свет / Шта остаје за Нелсоном Менделом

Шта остаје за Нелсоном Менделом

Пише Филип Родић

Нелсон Мендела свакако ће ући у историју као велики борац за слободу и равноправност, али иза ове иконе остаје и гомила нерешених проблема, што пут којим његова земља иде чини
врло неизвесним

Недуго пошто је изашао из затвора, Нелсон Мендела допутовао је, 25. јуна 1990, у Вашингтон како би се сусрео с америчким председником Џорџом Бушом Старијим. Третиран је као херој и носилац борбе против расизма. Америчке власти покушале су преко својих пропагандиста и корпоративних медија да учине да друштво заборави на чињеницу како је управо Вашингтон директно одговоран за хапшење овог човека. Један новинар имао је, међутим, храбрости да неколико дана пре Менделиног доласка постави незгодно питање Бушовом секретару за новинаре Марлину Фицвотеру – да ли ће се амерички председник извинити Мендели због улоге коју су САД имале у његовом хапшењу? Фицвотер није очекивао овакво питање и оно га је разљутило, те је одговорио да „не воли када се у питање доводи њихов став према црнцима или Мендели због инцидента који се догодио пре 20 година и под другом администрацијом“.

Лицемерје Запада Према извештајима који су се појавили у САД 1990, америчка Централна обавештајна служба (ЦИА) имала је важну улогу у хапшењу Менделе 1962, и она је, захваљујући свом агенту унутар Менделиног Афричког националног конгреса (АНЦ) јужноафричким безбедносним структурама доставила прецизне информације о његовим активностима, што је Преторији и омогућило да га ухвати. Један неименовани пензионисани званичник ЦИА рекао је тада америчким медијима, дословце: „Предали смо Менделу јужноафричким безбедњацима. Дали смо им све детаље, шта ће носити и где ће бити у које време.“ ЦИА је тада одбила да коментарише овај извештај, саопштивши само да „није политика Агенције да се говори о наводима везаним за обавештајне активности…“
С обзиром на то колико данас амерички, али и други западни званичници ламентирају над Менделином смрћу, дижу га у звезде и праве од њега икону, занимљиво је и да је овај добитник Нобелове награде за мир са америчке листе терориста, на коју га је заједно са читавим АНЦ осамдесетих година ставио председник Роналд Реган, скинут тек у јулу 2008, пред 90. рођендан. Није ли, заиста, лицемерно да председник САД Барак Обама, који се између осталог прославио бесомучним бомбардовањем беспилотним летелицама, изјави да је „мало вероватно да ћемо икада поново имати неког попут Нелсона Менделе, чија је политика помирења поставила пример који би читаво човечанство требало да следи, било да се ради о националном или личном нивоу“? Обама је додао да „не може да замисли ни сопствени живот без примера који је поставио Нелсон Мендела“, те да ће „док је жив, чинити све што може да учи од њега и побољша пример који је он дао – да одлуке које се доносе не буду вођене мржњом, него љубављу“. Мендела, који је провео скоро три деценије у затвору (од 1964. до 1990) тешко да би рекао да је његов следбеник неко ко, упркос датом обећању, одбија да затвори тамницу у Гвантанаму, ко је разорио Либију и индиректно убио Менделиног пријатеља Моамера Гадафија, ко хронично војно интервенише у Јемену, Сомалији, Пакистану и Авганистану, а држи прст на обарачу пушака усмерених ка Сирији и Ирану.

[restrictedarea] Бил Клинтон, чија је председничка заоставштина тек нешто мање крвава од Обамине, за Менделу је рекао да је био „борац за људско достојанство и слободу, за мир и помирење“. С њима се у лицемерју може такмичити и британски премијер Дејвид Камерон, који је рекао да се „у свету угасило једно велико светло“, да је „Мендела био титан нашег времена, легенда за живота и у смрти – истински глобални херој“. Посебну тежину Камероновом жалу за Менделом даје чињеница да су се његови торијевци својевремено залагали за то да овај, како га је тада описала лидерка конзервативаца Маргарет Тачер, „терориста“ буде обешен. А, да ствари буду још горе, Камерон је 1989, док је Мендела још био у затвору, прихватио, од једне фирме која је лобирала против наметања санкција режиму у Преторији због апартхејда, да отпутује у Јужну Африку са свим плаћеним трошковима. Ни мировни изасланик за Блиски исток, бивши британски премијер Тони Блер, не заостаје за претходним примерима. Рекао је да је Мендела „водио свет у нову еру политике у којој белци и црнци, развијени и они у развоју, Север и Југ, први пут стоје заједно на равноправним основама“. „Блиско сам сарађивао са њим“, додао је Блер. Поставља се питање, међутим, да ли под „блиском сарадњом“ подразумева то што је Мендела сматрао да га је одлуком да се прикључи америчкој инвазији на Ирак Блер „издао“ и што је, како је касније пренео Блеров блиски сарадник Питер Хејн, позвао једног од Блерових министара званичним путем и „бљувао ватру“ протестујући због војне акције. „Никада нисам чуо да је Мендела био толико љут и фрустриран“, рекао је Хејн, који је добро познавао јужноафричког лидера.

НЕИСПУЊЕН САН О ЈЕДНАКОСТИ После оваквих хвалоспева пристиглих са свих страна, природно је запитати се чиме је то Мендела заслужио, и шта је то што га чини једном од највећих политичких легенди? Ван сваке сумње је да је овај човек, борбом за слободу и равноправност свог народа, већ испунио услове за статус хероја, али истински великим учинило га је уистину оно што је уследило тек после победе у тој борби – непрекидни рад на помирењу једног дубоко подељеног друштва и ширење поруке о неопходности праштања и помирења широм света. Свака медаља има, међутим, и тамнију страну, тако и ова Менделина. Он, нажалост, није у потпуности успео у свом науму, а није баш до краја ни остао доследан својим принципима и то се најбоље види из онога што је остало иза њега у Јужној Африци.
Још док је био у затвору, знајући да ће ускоро бити ослобођен, Мендела је јануара 1990. присталицама написао поруку у којој је дао назнаке будуће политике АНЦ. „Национализација рудника, банака и монополских индустрија је политика АНЦ и промена или модификација наших погледа у овом смислу је незамислива. Економско јачање црнаца је циљ који у потпуности подржавамо и охрабрујемо, али у нашој ситуацији државна контрола одређених сектора привреде је неизбежна.“ Ово је све било потпуно у складу са Повељом о слободи усвојеном 26. јуна 1955, чијем су се спровођењу надали Јужноафриканци који су се борили против апартхејда. Упркос овоме, међутим, Јужна Африка кренула је путем који је Мендела описао као „незамислив“ и, упркос политичком и привредном успеху, ово је данас земља са једним од најнеравноправнијих друштава на свету.
Током преговора о укидању апартхејда и транзицији, разговори о политичким темама били су у фокусу не само светске јавности него и самих преговарача и овај сегмент разговора водили су Мендела и Фредерик де Клерк. АНЦ је био одлучан у томе да победи у политичкој борби и то је остварио, али су мање запажени преговори о привреди, које је у име АНЦ водио каснији јужноафрички председник Табо Мбеки, били катастрофални по црначку већину. Кључне секторе економског одлучивања, као што су трговинска политика и улога централне банке, Де Клеркова влада представила је као „техничке“ или „административне“ и контрола над овим центрима моћи предата је наводним „непристрасним стручњацима“ као што су званичници Међународног монетарног фонда и Светске банке, а уставна клаузула која је штитила свако приватно власништво начинила је аграрну реформу практично немогућом. Споразумом са ММФ онемогућено је подизање минималне цене рада, а Централна банка је приватизована и смештена под руководство истих људи који су је водили и за време апартхејда. Тако су, суштински, упркос револуцији коју је предводио Мендела, привреда, земља, као и „банке, рудници и монополске индустрије“ остале чврсто у рукама богаташа који су их контролисали и раније. Мендела је неуспех на овом пољу и сам признао у говору на националној конференцији АНЦ 1997, рекавши да глобализација капитала „чини немогућим да државе саме одлучују о својој економској политици“. Тако се АНЦ приклонио неолибералној шок терапији која укључује приватизације, смањење јавних трошкова, лабавију контролу над токовима новца, све неповољније законе о раду и распродају државне имовине.

НОСТАЛГИЈА ЗА АПАРТХЕЈДОМ Дакле, иако се Мендели мора одати почаст због тога што је успео да оконча расне поделе у Јужној Африци, мора се и признати да је доживео озбиљан пораз у искорењивању масовног сиромаштва и да је ситуација сада још неповољнија него за време апартхејда. На површини су ствари изгледале добро на почетку. Инфлација, која је пре 1994. износила 14 одсто, за десет година је смањена на 5 процената, а буџетски дефицит који је 1997. био 8 одсто, до 2004. је смањен на 1,5 процената. Камате су у првој деценији владавине АНЦ смањене са 16 на 9 посто. Такође, када су санкције, које су Јужној Африци уведене због апартхејда, укинуте, извоз је процветао. Пре него што је Мендела постао председник, свега 10 одсто државне производње било је намењено извозу, а на крају века то је повећано на скоро 25 одсто. Али, када се мало загребе испод површине, ситуација је далеко од сјајне. Незапосленост се већ годинама креће око 25 одсто, међу младима износи чак и 50 процената, а јаз између богатих и сиромашних само се повећао и спада међу највеће на свету. По неким мерењима, овај јаз сада је чак већи него у време апартхејда. Према такозваном „Гини“ коефицијенту, који се обично користи за мерење неједнакости, по којем рејтинг 0 представља највећу једнакост, а 1 највећу неједнакост, Јужна Африка је 2009. имала резултат од 0,63 док је 1993. овај рејтинг износио 0,59. Истовремено, УН редовно у истраживањима јужноафричке градове сврставају међу најнеједнакије на свету.
Највише изненађује што су многи Јужноафриканци, и белци и црнци, почели да осећају извесну носталгију за временом апартхејда. Наиме, по истраживању које је још 2002. спровела компанија „Афробарометар“, око 60 одсто Јужноафриканаца мисли да се државом боље управљало у време апартхејда и да је тадашња (2002.) влада АНЦ завређивала мање поверења, била корумпиранија, мање способна да спроведе закон и пружи услуге грађанима од својих белих претходника. Аналитичари су овакве резултате објаснили суочавањем грађана са проблемима као што су висока стопа криминала, све већа корумпираност власти и раст незапослености, који су уследили по рушењу апартхејда 1994. „Не ради се о томе да они желе повратак апартхејда, него се сећају времена када су возови стизали на време. То је била оштра, репресивна, али ефикасна влада“, објаснио је тада један од аналитичара који је учествовао у изради истраживања. Разумљиво је да су највећи ниво носталгије показали белци, међу којима је њих 65 одсто видело позитивне елементе у апартхејду. У ранијим истраживањима, спроведеним 2000. и 1995, тај проценат износио је 59, односно 39 одсто. Оно што чуди, јесте да су слично осећање имали и црнци од којих је чак 20 одсто позитивно оценило неке од аспеката живота у време апартхејда, док је 2000. тако мислило њих 17 одсто, а 1995. свега осам одсто…

Геноцид над белцима

Мендела јесте дао све од себе да рушење апартхејда прође што безболније, са што мање освете и у духу помирења и опроста и сигурно је да би, да толико труда није уложено, ситуација била далеко гора, али ни у овом, као ни у економском подухвату није потпуно успео. И скоро 20 година од укидања дискриминације, јаз и мржња између белаца и црнаца у Јужној Африци су и те како присутни и неки већ дуже време говоре о правом геноциду што се спроводи над мањином која је некада угњетавала црначку већину. Почетком октобра одржан је низ демонстрација широм земље под покровитељством организације „Црвени октобар“ како би се изразио протест због „геноцида над белцима“. На сајту ове организације пише: „Нећемо више ћутати о угњетавању белих Јужноафриканаца. Нећемо трпети убијање наших људи на нашим фармама и у нашим градовима.“ Како ствари заиста стоје, најбоље показује статистика организације „Џеносајд воч“, међународне организације за борбу против геноцида. У документу од октобра ове године они наводе да су од краја апартхејда 1994. године белци, а посебно фармери, жртве „изузетно бруталних и расистичких убистава“ и прецизирају да се у Јужној Африци дневно догоди у просеку 50 убистава, од чега су 20  жртве белци, који чине само девет одсто становништва. Организација наводи да „власти очигледно жмуре пред овим феноменом и не предузимају никакве акције“. „Штавише, неки политички лидери охрабрују црне Јужноафриканце да убијају белце“, наводи се у овом документу и додаје да чак и председник Јужне Африке Џејкоб Зума пева једну песму о убијању белаца. У извештају се додаје да је у Јужној Африци од 1994. убијено више од 70.000 белаца, од чега више од 4.000 фармера, али  напомиње и да је до прецизних података јако тешко доћи, због полицијског заташкавања.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *