Српкиња

Пише Наташа Јовановић

Позив који се не одбија. Моје вољене, сређене и успешне жене зову на традиционално дружење. Ресторан пар екселанс, осам врста вина, уз осам врста јела. Задовољно примећујемо „филигрански рад доброг козметичара“, врло пробран накит за ту прилику, удељујемо једна другој предновогодишње жеље и комплименте, од златне рибице до златне картице, грлим их одреда, понављам у себи,, да ове године неће бити уобичајених спорења, нећу се љутити, неће се дотицати…
„А теби, Српкињо, да пожелимо да упалиш оне свеће у Белим Дечанима (белим наглашено) или бар да додаш шибицу неком витезу, кажу да такви још живе у неким селима око Газиместана“. Моја прича о дечанским свећама за које се везује предање да ће их упалити нови ослободиоци Косова постала је хит! Некада су Српкиње од интегритета са поносом себи давале надимке како би истакле националну припадност. Свештеничка кћер, Милица Стојадиновић Српкиња, данас би због тог додатка имену сигурно била предмет презира несрећне омладине која бауља беспућем урбаних џунгли, не знајући ни где иде, ни зашто нешто презире. Не замерам својим „девојкама“. Жену, Српкињу, данас углавном везују за стереотип: Она иде у цркву, љуби руке свештеницима, пости (замислите ужас!) превише је традиционална, трпи неуког батинаша код куће (која Српкиња још трпи?) стари (то јој је неопростива замерка) не прихвата нове цивилизацијске трендове, демодирана је у сваком смислу – све у свему, реч је, проверено, о јуродивој лудачи.
Наравно, ништа од овога није тачно. Српкиња је жена посебног кова. То је она величанствена личност која је чувар сећања свога народа, чувар своје деце, својих ближњих, којој је Отаџбина света реч, борац је без премца који не очекује надокнаду нити награду, него увек рачуна на још терета. Али, чак и таква, наша анонимна Српкиња увек је савршена и на улици и на послу, спремна и за позориште и за барикаде, и за свечану академију и за суморне дане у борби за преживљавање, увек одскаче оптимизмом, храброшћу и вечном надом у боље. Два века модерне српске историје и јесу били борба за веру у боље. Упркос несрећама, Српкиње су живеле, бориле се и гинуле уверене да чине праву ствар. Неко се сетио у двадесет првом веку да је Милунка Савић била херој, ратник, али и хумана жена, под чијим је трошним кровом нашло дом пуно сирочади. У рововима, пред борбу, војници су понављали њено име: „Славу јој љубим, много је храбра…“ Касније, како је у својим „Солунцима“ забележио Антоније Ђурић, пробијајући се кроз беспућа албанске голготе, док су се промрзли и гладни споро кретали, српски јунаци су бодрили једни друге: „Када може Милунка…“
Повремено некоме падне на памет да организује изложбу слика хероине из Првог светског рата, Надежде Петровић, врхунске уметнице и моралне громаде којој данас нема места у време библијског потопа српске лађе. Понекад се неко сети и фантастичне Милене Павловић Барили, Српкиње, сликарке, уметнице, која је обележила почетак прошлог века. Многе би неписмене „старлете“ запањено отвориле силиконска уста кад би чуле да је Милена прва и једина Српкиња која је била специјални илустратор за неколико насловних страна и данас моћног модног магазина „Вог“. И није јој у том далеком свету сметало да буде поносна на своју родну Србију. Напротив, ту чињеницу је свугде са поносом истицала. Српкиња је у прошлости нужно била и стваралац. Њена креација била је од суштинског значаја за опстанак домовине.
Њена деца нису избегла ниједан рат. Њена деца су гинула, а Оне су их испраћале стегнута срца, али пркосно са „погините, само задобијте“. Њена деца су бацана у херцеговачке јаме. Њена деца су из Јасеновца писала, а та стравична сведочанства се чувају у приватном стану (!) једне Српкиње у центру Београда, на деловима тканине, писма њој: Мајци. Српкињи. Страдалници. Њена браћа и саборци, сви су барем једном у веку страдали, ратовали, били прогањани. Увек изнова, она је морала да обнови дом и породицу, да буде стожер, подршка и лучоноша нових времена. Где је данас Српкиња? Је ли та ретка врста изумрла? Није. Жилава је то сорта. Оне које живе од Аустралије до Канаде и од Америке до Новог Зеланда поносно стављају на Фејсбук профилу фотографије својих гибаница, великих, масних сарми и бакиних колача, све рађено по прастарој породичној рецептури. Пријатељица из Кливленда сваке године шокира Американке оригиналном српском макробиотиком (пројом и посним колачима, питом од хељде…). Јер нисмо ми тиква без корена, него божје дрвце које увек наново листа и процвета, ма колико да су га касапили и поткресивали. Српкиња која данас преживљава терет разних криза, транзиција и одрицања, која није отишла из своје домовине јер није могла или просто није хтела, сналази се како зна и уме.
Али, чак и у оваквим временима, кад су скоро све светиње бачене под ноге, кад морал не значи ништа, а новац и моћ значе све, Она се није предала. Она је образована, Она плени пажњу, Она се пркосно носи са презиром других… Српкиња о којој је реч сања Косово, инати се са децом која јој указују на лакше путеве у животу, својим примером показује да увек може да заради, па чак и ако верује у нешто надасве ретко и неприхватљиво, и да јој нису потребне лаке паре и сумњиви посредници како би сачувала достојанство. Није лако. И све је теже. Што је више лаких нота и глупих садржаја, све је теже бити истинска Српкиња. Пре него ће умрети, славна српска књижевница, Исидора Секулић, поручила је својим ближњима: „…Кад умрем, замотајте ме у ланени чаршав и ставите ме у најјефтинији чамов сандук да иструнем као човек, за што краће време.“Дух истинске Српкиње је бесмртан. Исидора је то знала. Нови век у коме живимо води у нова беспућа.
Разни либерално-грађански лицемери који су у својој пропаганди Српкињу вулгаризовали и претворили у фундаменталистичко чудовиште што само иде у цркву и за друго не зна гадно су се преварили у процени. Век трајања тог дивног, племенитог бића није ограничен. Кад једном нестане наше Српкиње, даме, интелектуалке, домаћице, мајке, борца, обновитељке и кључне фигуре српских васкрса, неће више бити ни Срба ни Србије. Али, показало се, Она је јача од свих српских пораза, Она је гарант вечног тријумфа. Последња византијска царица, Јелена Драгаш, Српкиња, ноћ уочи пада Константинопоља стоји уз цара Константина. Тако је вековима. Нигде није узмицала.

16 коментара

  1. Odlican tekst! Hvala vam na njemu! Amin!

  2. SRPKINJA -idealna majka poštovana supruga svestrana ličnost i u našem rodu mnogo cijenjena ,stub porodice.
    Kod nas u Kuče u jednu od jačih porodica ta dobra (što mi kažemo čovjek žena) živjela je sa mužem koji je bio na glasu kao dobar plemenik ali nije imao djece ,a u to vrijeme krivicu je nosila žena
    Koliko plemenita čojska ličnost te nažalost ne ostavrene majke,žaleći da tako dobar čovjek ostane bez poroda oženi na silu svog muža. Ostane da živi u toj porodici do kraja života pomažući u podizanju muževljeve djece.
    Često puta hrabrije od muškaraca, kad je Marko M. trašio da mu se kupi puška kao dječak od nepunih 15 g. jer neće više da čuva ovce nego ide da hajdukuje protiv turaka majka Borika mu je rekla ako oćeč pučku ti je otmi od turčina.
    Kad se sin jedinac vratio sa bojišta ranjen majka umjesto da bude srećna ,mnogo joj je važnije kako se pokazao na bojnom polju.
    Sa Sutjevske moj rođak umirući od neprijateljskih kuršuma poručuje recite majci i ocu da ih nisam obrukao.
    Niko nije u svijetu uzvižio ženu kao mi srbi
    A danas vrlo malo ima srba
    Gdje je žena u islamskom svijetu (mene je nezamislivo i ponižavajuće i pomisao na harem)

    • Ти ниси поп. Ни Србин. Срби поштују латиницу, али пишу ћирилицом! Попови поготово! Замислите црквене књиге на црквенословенском исписане латиницом!

  3. читатељка

    Утешисте ме…осоколисте ме… Хвала велика !

  4. ДА ЗНАМ ПАМТИМ овај рат био сам тамо далеко али СРПКИЊЕ у својим
    колима сестара биле су са својим сестрама у Крајинама где су као
    кртице скупљале помоћ да пошаљу где је било најпотребније. Тврдим
    један детаљ када су сестре донеле одлуку да скупљају одећу за БЕБЕ.Коло српских сестара при Храму Светог Саве у Лос Анђелосу за
    један дан скупило је 17 великих врећа лепе нове и ношене робе.
    Све су оне то платиле и послале преко наше цркве. Наше жене мајке
    у емиграцији су главни носиоци терета опстанка нас као Срба тамо далеко.

  5. Браво! Диван текст. Величанствена поруга слугерањским скоројевићама.

  6. Gospodine Vučeliću mislim da je došlo vreme da nađete prostor za Naj-SRPKINJU MILIJANU BALETIĆ,narodu treba…

    • Apelujem,,molim ,zahtevam kako god hoćete,dajte kolumnu,stranicu,pola Pečata,koliko
      god možete da nam uliva nadu i hrabrost i veru u našu
      snagu i razum,obradujte nas pisanjem hrabre i razumne
      žene novinarke Milijane Baletić.milan

  7. @ Јогурт са буреком одлична комбинација. Исто тако српство без праве СРПКИЊЕ не иде, у нашем Печату има места и за Милијану Балетић јер смо пали до дна са понизним понашањем и клечањем пред
    ЂЕЛАТИМА наше нације. Она је била усправна када су се многи “велики” Срби сагињали и понизно извршавали сва наређења.

  8. Zadivljena ispovešću,pričom,Milijane Baletić,počinjem verovati,da je moguće razbuditi borbeni duh naroda,verovati,da još nismo umrli.Veliki pozdrav i poštovanje,prekrasnoj duši i hrabrosti gospođe Milijane.njena unutarnja vrednost,kojom prosto zrači,ona retka snaga i lepota duha,njena požrtvovanost,da dođe do istine,čini čoveka bar za trenutak srećnim.Može se svrstati uz ostala imena heroina.Veliki je novinar,veliki čovek-Hvala joj što postoji,redak je dragulj novinarstva.Želim joj ,svu sreću ovog sveta u Novoj,2014g.
    Ustani brate Srbine,
    budi kovač svoje sudbine!
    Otvori oči,razbistri um,
    srcu i duši pokaži put
    svojoj veri dokaži brate,
    da Isus nije umro uzalud.
    Kaži rodu,kad je vreme teško,
    nije zalud za slobodu mreti.
    Okupatoru,bezdušnost ogoli,
    pokaži,kako se svoja zemlja voli.
    Ne robuj sili,sve tvoje će oteti,
    ti ćeš kao crv ponizno živeti.
    postaćeš jadan ,tako mali
    i u mukama umreti.
    Ne daj se,ne daj,brate srbine,
    naša sudbina,večna je borba,
    večna stradanja,
    sabornost naša,vera u Boga
    naša su snaga i nadanja.-Luna.

  9. Ауторка прво не може да се избори са утварама новокомпонованих ЕУропљана, и добар део текста посвећује објашњењима како је њој ето ипак добро, иако је називају “небеском лудачом”. И њен жал за 8 јела и 8 вина, филигранским радом козметичара и општом провалом злата и гламура .. не достиже до питања: колико деце вечерас треба да заспи гладно и у хладном – да би се ови скоројевићи овде шепурили?

    Жао ми је куд Српкиња нема озбиљнију подлогу из љубави, милосрђа, духовности, вере, културе .. онда њен текст не би звучао тако неуверљиво и пропагандистички.

  10. У новинарству се, ако се добро сећам, тај почетак “осам врста јела, осам врста вина” који је увод у неочекиване језичке, стилске и значењске облике, назива навлачење читалаца. Помислите да имате посла са лаким штивом, када оно…Сматрам да је ово Печатов искорак, јер сви од аутора оваквог листа очекујемо да пише и жалопоји над гладнима и без посла који су одреда гласали и далје подржавају исте људе који су их довели до казана. Ово је модеран рукопис. Новом времену треба нов начин писања. Нису Српкиње само оне гладне и поред казана, него и оне по теретанама, кафићима, студентским клубовима и аеродромима које се јеже свог српства. Чини ми се да се ауторка њима обратила. Коначно и њима да неко скреше у брк. Честитам!

    • теретанама, кафићима, студентским клубовима и аеродромима

      благо њима кад не размишљају како у просеку не могу сви у теретану; те да је неопходно да се некоме исече струја и отме стан, а да би оне стигле до аеродроома

  11. Одлично, као и увек.
    Честитам.
    И не узгред, него искрено, најискреније: Теби, Наташа, посебно и potom свима у редакције желим радостан Божић и срећну Нову годину!

  12. Српкињица

    Хвала Наташи што нас је надахнуто и топло на трен подсетила на – нас саме; и на наше узоре из минулих времена.
    У сусрет Божићу и Новој Години желим све најбоље!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *