Почетна / Документи / Србија између Истока и Запада – На престо са Лазаревим крстом

Србија између Истока и Запада – На престо са Лазаревим крстом

Пише Владимир Димитријевић

На дар од свију Срба, уочи крунисања, последњи руски цар из династије Романова добија Косовски крст цара Лазара

Ове, 2013, Русија је славила четиристогодишњицу царског дома Романова, чије је историјско деловање у великој мери било повезано са судбином нашег народа.

 

ЗАШТИТНИЦА СРПСКОГ НАРОДА Цар Алексеј, син првог владара дома Романових, на црквене саборе у Москву звао је српског патријарха. Цар Петар Велики позивао је Србе у рат против Турака, на шта му се одазивала сва Црна Гора; и не само она. У његово време, а касније и у доба царице Катарине, многи Срби су из Хабзбуршке монархије, под притиском претње унијом са Римом, прешли у Руску империју, где су основали Нову Сербију и Славјаносербију.

Највећи руски дипломата Петрове епохе, гроф Сава Владиславић, који је обавио до данас важеће разграничење Русије и Кине, на граници према Кини направио је Храм Светог Саве Српског. Царица Катарина Велика је прва успела да се, међународним уговором, избори за право да Русија буде заштитница православних на Балкану – између осталог, и Срба. Карађорђева војска добила је велику и свесрдну помоћ од цара Александра Првог, који је вожда и одликовао и примио, са српским војводама, у избеглиштво, после турског упада у Србију 1812. Дванаест српских генерала у служби Петрограда командовало је руским трупама у Бородинској бици, док је Свети Петар Цетињски, као верни савезник руског цара, тукао Наполеоновог маршала Мармона у Бококоторском заливу. Цар Александар Други, пријатељ славенофила, подржао је српско ослобођење од Турака у рату 1876 – 1878, када су код нас стигли добровољци генерала Черњајева. Цар Александар Трећи наоружавао је српску војску. Романови су, свим силама, подржавали српску Краљевину Црну Гору, обезбеђујући јој скоро више од половине буџета. Једноставно, Русија Романових била је велика заштитница српског народа.

 

ДАР МЛАДОМ ИМПЕРАТОРУ Онда је на престо дошао цар Николај Други Романов. Године 1896, Драгиња Петровић, угледна хришћанка из Београда, супруга Станојла Петровића, прво активног официра а касније државног чиновника, послала је, уочи крунисања последњег руског цара из династије Романова, велики дар Србије и српског рода наследнику престола Трећег Рима. Архимандрит Платон, чије је сведочење у свом тексту „Косовски крст Цара Мученика“ пренела професорка Богословског факултета у Београду, др Ксенија Кончаревић, записао је о каквом је дару реч: „Преко пријатеља својих, она је пронашла у јужним нашим крајевима, тамо на Косову, једну некада српску, а сада поарнаућену, стару породицу, која је у великој тајности и стотинама година чувала један историјски свети крст. То је био крст од Часнога дрвета (Крста Христовог) а по предању нађен одмах по свршеној Косовској бици баш код нашега кнеза Лазара. /…/ Зато, преко родољуба, откупи одмах, од те арнаутске фамилије тај Крст за знатну суму новца, да га нашим најбољим кујунџијама, који уметнички израдише до савршенства диван оквир, од сребра и злата, са одговарајућим постољем.“  Крст је Драгиња Петровић, иначе ктиторка цркве на Новом гробљу у Београду, однела поглавару Цркве у Србији, митрополиту Михаилу,  који га је свечано освештао на дан Светих Константина и Јелене, 21. маја 1896, да би , пошто је десет дана боравио у Саборној цркви у Београду, где су га побожни Срби целивали, био послат на дар младом императору Николају, на дан његовог крунисања.

 

[restrictedarea]

За Србију ћемо урадити све Драгиња Петровић му је крст послала уз пропратно писмо, у коме је, између осталог, стајало: „Имајте доброту, Велики Господару Императоре, свемилостиво примити овај свети Крст на данашњи велики дан Светог Крунисања и миропомазања Вашег, од љубави Српкиње Православне и у име свију Срба, који гаје оданост и љубав према Русији. Овај је Крст (само дрво) нађен на пољу Косову, где је погинуо српски цар, великомученик Лазар, бранећи свету веру Православну, свој народ и своју државу од Агарјана. /…/ И Србима ће синути Сунце правде, помоћу милости Монарха Руског – Првог Словенина. /…/ Падам на колена пред Престолом Вашег Царског Величанства и подносим ово Свето Знамење из велике љубави према цару целе Русије – свагдашњем заштитнику Српскога Народа“.

Овај, више него симболичан чин као да је цара Николаја трајно определио за бригу о Србима. Када су, после хабзбуршке анексије Босне и Херцеговине, краљевић Ђорђе Карађорђевић и Никола Пашић посетили цара Николаја, Пашић је о сусрету записао следеће: „То је најприроднији човек на свету, као и наш краљ Петар… Он је одмах са мном био интиман као стари пријатељ… /…/ Није ништа обећао, али саосећа за наше невоље. Каже да морамо да чекамо осам до десет година, и да све трпимо, а видео сам да му је било криво што је то морао да каже, па је пожурио да нас утеши и да каже: „Ми вас никада нећемо оставити“. У фебруару 1914. Никола Пашић је опет био примљен на руском двору. Тада је донео брачну понуду – да се царева најстарија кћи, Олга уда за престолонаследника Александра Карађорђевића. Цар му је, на растанку, рекао: „За Србију ћемо све урадити, поздравите краља и реците – за Србију све ћемо урадити“.

 

Пред иконом  Мајке Тројеручице Јуна и јула 1914, цар је покушао да спречи немачко- аустроугарски рат против Србије. Имао је одличне везе и са Бечом и са Берлином (он и цар Вилхелм били су добри пријатељи) али није вредело. На вапај престолонаследника Александра, цар је одговорио да ће Русија (иако још није била спремна за велику војну) остати уз Србе. И ушао је у рат због мале православне Србије, због чега је његову жртву Владика Николај касније упоредио са жртвом Светог цара Лазара (јер, цар је изгубио престо због рата који је исцрпео Русију и довео до велике побуне која је, између осталог, руковођена из непријатељског Берлина). Године 1916, када су савезници оклевали да српску војску, после албанске Голготе, превезу на места опоравка, цар Николај је запретио сепаратним миром са Централним силама, после чега су савезнички бродови одмах стигли.

Пред ноћ између 16. и 17. јула 1918, када су бољшевици убили цара Николаја и његову породицу (жену и петоро деце) Царски Мученици Романови су се молили пред иконом Мајке Божје Тројеручице, верном копијом хиландарске светиње. Тако се мистички лук затворио. Није нимало случајно што је Српска Црква пре Другог светског рата покренула процес канонизације Цара Мученика Николаја и што је владика Николај дао да се израде његове фреске у Светом Науму на Охриду и у Жичи. Био је то доказ љубави према ономе ко је себе и династију жртвовао за Србију.

[/restrictedarea]

2 коментара

  1. То је било у она национално свесна времена целокуоног српства.
    Комунизам, фашизам,нацизам са новим либералним политиким капитализмом уништава мале нације Југо-Источне Европе. Ми данас незнамо где нас води политичка интелигенција, једино што прости свет осећа и очекује блиску сарадњу са братском Русијом. То осећање гуши ЕУ НАТО империја са изродима нације српске.




    0



    0
  2. Велики је цар Николај Други коме србство треба достојанствено да се одужи!
    Читао сам да је Никола Пашић после помоћи цара Николаја Другог у случају Албанска голгота на обали Јадранског мора, штедео и завештао сав свој иметак да се после рата у Београду направи спомник -захвалница цару Николају Другом, и….?Наша непословичност немар и јавашлук иду дотле да је дато име цара Николаја некој краткој улици изнад Славије, …срамота.




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *