Слободан Самарџић – Србијо, Кијев нека ти буде наук

Разговарала Наташа Јовановић 

Да ли се може повући паралела између Украјине и Србије поводом уласка у ЕУ?

Одлука украјинске владе да прекине процес припреме за потписивање Споразума о придруживању Европској унији, показала се, у овом тренутку, зрелом, а у перспективи, сигуран сам, и судбоносном. Влада Украјине је, чињеница, добро изанализирала, одмерила предности и недостатке једне, ЕУ, и друге, руске опције. Није било тешко закључити да је ипак сарадња са Русијом, пре свега трговинска и енергетска, sine qua non, услов без кога се не може, довољно јака да Украјини може да гарантује не само одређене предности и привилегије у трговинским односима већ и спремност да је прихвати у окриље своје Царинске уније. Као резултат такве одлуке у Кијеву и другим градовима Украјине букнули су протести евросимпатизера. Али колико њих није изашло на улице? Колико њих интимно и јавно, али без халабуке подржава став своје владе. То је питање које не сме измаћи анализама дешавања на улицама Украјине, каже у разговору за „Печат“ Слободан Самарџић, потпредседник ДСС.

 

У којој мери су сукоби на улицама Украјине мотивисани судбином политичке противнице садашњег председника, Јулије Тимошенко, а у којој су дело „наранџастих“ револуционара?

Сукоби на улицама Украјине јесу симптом подељеног друштва у Украјини, иако верујем да је њен већи део рационално оријентисан. Ипак, део који осећа да са губитком Запада, губи своје привилегије, много више је идеолошки обојен него што су то њихови истомишљеници, рецимо, у Србији. Када би код нас неким случајем неко прекинуо ССП, изостале би демонстрације и верујем да би можда само Жене у црном дигле свој глас. То би био тест. У Украјини, с друге стране, постоји јака подела, происточно и прозападно оријентисаног грађанства, при чему ни они који су окренути Западу до краја нису спознали да иза ЕУ стоји Америка, као њен егзекутор.

Једно од објашњења које је украјинска влада понудила јавности јесте да би само усаглашавање са ЕУ стандардима буџет коштало 165 милијарди евра у периоду од 10 година. Да ли је неко код нас извео рачуницу колико кошта пут без алтернативе?

Када је украјинска влада затражила кредит од ММФ како би обезбедила примену Споразума, који би у коначној рачуници износио тих 165 милијарди евра, добила је као одговор низ захтева, од подизања цена гаса за 40 одсто, замрзавања плата, смањења броја запослених… С друге стране, Русија је понудила економске повластице, а о коликој суми је реч најбоље сведочи податак да је у последњих неколико месеци захлађења односа Кијева и Москве, губитак извозне индустрије која је концентрисана на истоку земље за три месеца износио пет милијарди долара. Мислим да није било места за двоумљење. Србија, с друге стране, слепо иде у ЕУ интеграције, и сва тајна ДСС-овог опирања лежи у рачунању. Ми смо пре шест-седам година рачунали да ли се улазак у ЕУ исплати или не, и то искључиво у економском погледу. Само Косово се не може рачунати, чак и да нам цветају руже са ЕУ. Али чак и да претпоставимо да проблем Косова не постоји, не би требало да улазимо у ову неизвесност жмурећи, док попут владе Украјине не изведемо тачну рачуницу.

[restrictedarea]

Код нас се највише у јавности  оперисало са подацима о штети од ненаплаћивања царина…

С обзиром на либерализацију спољне визне политике,  од 2008. када смо једнострано почели да примењујемо ССП, годишње на приходима од царина, Србија изгуби између 80 и 300 милиона евра. С друге стране, једини чисти новац који добијамо од ЕУ везан је за ИПО фондове претприступне помоћи. Они су се за то исто време кретали између 205 и 160 милиона евра колико је Србија добила за 2013. годину. Садашњи буџет који треба да се изгласа оперише са 130, 140 милиона евра. Дакле, та помоћ је све мања, и ако упоредимо добитке и трошкове, видимо да смо на нули. Међутим, штете су много веће јер се односе на  привреду, стратегију и извозну оријентацију, а колике су тачно њене размере биће јасно 2015. када се отвори слободно тржиште. Уколико би се трговински споразум са ЕУ у потпуности применио, већ почетком 2014, наше стратешке привредне активности би дошле у велику опасност. Овде нико не говори о томе да ЕУ има јефтину пољопривредну робу која је годишње субвенционисана са неких 60, 70 милијарди евра, што износи око 48 одсто пољопривредног буџета Уније. Наша пољопривредна производња је пак бедно субвенционисана. Све то говори у прилог чињеници да ће се Србија наћи у ситуацији да јефтина пољопривредна роба из ЕУ преплави њено тржиште што аутоматски значи стопирање пољопривредне активности која представља нашу извозну шансу. Треба размишљати и о судбини грађевинске и енергетске индустрије… Структура привреде је таква да сарадња у режиму ССП са ЕУ затвара све перспективе. То није ствар догме, нити опредељења за Исток или Запад, Русију, или ЕУ. То је Украјина показала свима, па и Србији.

Да ли је умесно правити паралелу између Србије и Украјине, будући да Србија није ни стигла до економских облигација, а већ је пристала да буде једина земља која је потписала међудржавни споразум са савезом држава које су признале сепаратистичку творевину на њеној територији?

У Србији је лудило срљања у ЕУ, ирационално и без калкулације у позадини – тако јако да на нивоу политичке елите, у Парламенту Србије постоји само 21 посланик ДСС и неколико независних посланика који су против ЕУ. С друге стране, 220 посланика ће гласати за те сулуде законе и прописе које намеће ЕУ. На страну што ће гласати за губитак Косова. Насупрот Србији,Украјина нема проблем притиска да се одрекне своје територије. Да има, вероватно не би ни почињала разговоре. Улазак у ЕУ је магла у којој теку велике припреме, лобирања, и договори на релацији Београд – Брисел. Најоптимистичнији еврофанатици који имају некакву представу кажу да ће тај процес бити окончан, у најбољем случају за 10 година. А пропаганда која прати наш пут у ЕУ је фанатична . Сада је тема да ли ће свако поглавље имати косовски услов да би се затворило, а ниједно од тих поглавља неће бити отворено док не испунимо нове услове везане за Косово, као, рецимо, онај да платимо ратне репарације..

Чини се да је народ у Србији све мање опчињен западним хепиендом…

Код нас постоји све већи јаз између корисника транзиције и народа, односно када причамо о садашњој власти, корисника власти и народа. Свет може да се сруши, али појединци се као пијан плота држе свог намештења које су добили захваљујући политичком ангажовању, фирме, коју су опет отворили уз помоћ странке, и у таквој ситуацији они су најгорљивији заговорници пута који пропагира њихов лидер. Културна елита се пак репродуковала из социјалистичке културне елите у једну нову, окренуту изворима плаћања. То је лоша политичко- интелектуална ситуација за координацију неке стратегије. Остало је нешто независне интелектуалне елите, једна странка и њени симпатизери. Наспрам њих ми имамо странке које су, листом, продате Бриселу, и у таквим односима, наш глас се тешко пробија до casino самог народа.

Колико почетак изградње „Јужног тока“ представља конфликтну тачку у односима Србије са Западом?

Са „Јужним током“ Србија је добила реалну перспективу обезбеђења енергетске сигурности, приходовања од промета гасом и треће, изградњу која упошљава грађевинску индустрију. Западу не одговара изградња великих енергетских постројења која би на енергетски начин везала земље источне, па и западне Европе са Русијом, јер могућност великих спорова лежи у енергетским изворима. На том пољу се рефлектују и потенцијални спорови и велики стратешки интереси. Западу  је било важно да заустави изградњу „Јужног тока“ и он је у тој намери упрегао велики лобистички блок. Сада нико не сумња у милионе евра инвестиција, а пре само годину дана сви су говорили да је НИС продат за џабе и да је  пројекат „Јужни ток“ тек мачка у џаку. Данас видимо да није тако. Сада западни лобисти изналазе друге аргументе, као онај да седиште заједничког предузећа није у Србији, него у Швајцарској, у чему има истине, али има и разлога. Мислим да Русија више верује Хрватској него Србији и њеним политичарима. И у самој Влади постоје спорови, она је колебљива…

ЕУ рачуна на Украјину због НАТО, али и на њу, као највећу житницу. Каква су очекивања ЕУ од Србије?

Србија је ЕУ интересантна само због затварања једног простора. Зашто би ЕУ оставила једну празнину у комплетном утицају и ширењу према Истоку. Коначно, њихова спољна политика израз је интереса великих земаља, јер све спољнополитичке акције ЕУ можемо посматрати кроз интересе Немачке, Француске и Британије.

Да ли Евроазијска унија, као конфликтни пандан ЕУ, представља шансу за Србију?

На сцени данас имамо мултиполарни свет у коме Србија добија могућност да се окреће опортуно, што је њено легитимно право, према шансама и приликама. Почетком 2000. чинило се да је ЕУ стратешка прилика за Србију, а након шест, седам година се видело да није. ЕУ је препознатљива структура са чврстим међусобним економским везама, са заједничким институцијама и важећим правилима понашања. Евроазија није још увек препознатљива. Србија не би требало да се оријентише према великим конгломератима, већ да у безбедносном погледу сачува своју неутралност, да тргује тамо где је јефтиније на тржишту  и то оном које је сагласно нашим привредним структурама, као и да добија инвестиције. ЕУ не може више да финансира у Србију. Приватни капитал, као најздравија инвестиција, није заинтересован за нас. И наша влада, иако идеолошки заљубљена у ЕУ, инвестиције црпи из Русије, Далеког истока, Кине.

Напор америчког експанзионизма мотивисан је геостратешким питањима која су још увек у позадини приче о ЕУ. С друге стране, Русија има своје геополитичке циљеве…  Да ли постоји могућност да Украјина постане позорница неког новог хладног рата?

Запад је уложио велика средства, почев од „наранџасте“ револуције до корумпирања структура у претходној влади. Он у Украјини препознаје освајање простора и енергетских ресурса и док год буде имао јаку подршку у самом народу Украјине, као и механизам привлачења и уцењивања, неће одустати од своје борбе. За Русију, с друге стране, Украјина је показатељ да она и те како води рачуна о одбрани и оријентацији своје блиске околине… Аргумент Русије садржан је у средствима „меке“ моћи, и она сада туче Запад њеним сопственим оруђем. У свету се све мења, па и улога Запада као хегемона.

Ипак, не видим могућност озбиљнијег конфликта са Русијом.

Амерички јастребови дефанзивне одлуке своје владе настале под притиском Русије, доживљавају као шамар.

Јастребови навикли на америчко Бушово лидерство то свакако доживљавају као шамар, али у суштини реч је о промени снага. Украјина је на попришту различитих интереса и снага које ће управо на овој територији одмеравати своје моћи и тешко да може да нађе консензус за миран живот.

Да ли би подршка влади од стране 17 милиона етничких Руса који живе на територији Украјине, могла бити увод у грађански рат?

У Украјини живи 17 милиона Руса, али исто толико и Украјинаца који припадају РПЦ, а то су људи који теже константно добрим односима са Русијом. Други део који инклинира Западу, чини шест, седам милиона унијата, и остатак који чине европејци данашњег кова који очекују да ће Запад пустити златну кишу на Украјину. Постоји капацитет раздора, али сама чињеница да је реч о јакој земљи која има нуклеарни потенцијал негде подразумева вољу свих да се страсти смире, а не расплињују. Ни Москва, ни Кијев, ни Вашингтон неће затезати уже до пуцања.

Да ли свака сличност између српског и украјинског пута у ЕУ „пада“ пред чињеницом да је Украјина за преговарача у Бриселу делегирала представника Русије?

Русија пажљиво гради своју спољну политику и спољнополитичку стратегију и Србију посматра као традиционалног пријатеља, али када и колико може. Наше искуство говори у прилог томе да су нам око Косова Руси максимално помогли. У лето 2007. Путин је лично стао иза Србије и покушаји да се Ахтисаријев план прошверцује у Савету безбедности нису успели. У том тренутку Русија је била спремна да доведе у питање своје односе са Америком да би помогла Србији. Када је дошла нова влада, они у њој нису нашли партнере, и то је тренутак када се Русија враћа политици постепеног ширења утицаја. Њих сада занима простор бившег СССР минус три балтичке државе. Ми не можемо очекивати пуну помоћ као што то може Украјина. Сам „Јужни ток“ није део те приче, већ део плана енергетског продирања у срце Европе.

[/restrictedarea]