Почетна / Колумне / Sine nobilitate или Србија без елите

Sine nobilitate или Србија без елите

Пише Драгомир Анђелковић

Постпетооктобарски развојни пут српског друштва: од политичког снобизма до политичког нихилизма. И како даље?

Израз сноб рођен је почетком 18. века у Енглеској. Тада је то, буквално, био назив за обућара шкотског порекла. Но, како је интензивније провејавао „дух“ модерне епохе, све више „обућара“ се у материјалном погледу уздизало. Њихова деца су тако доспевала и у елитне школе, раније намењене искључиво племству. Тамо је била пракса да се поред имена ученика наведе и титула. Отуда, уз оне који је нису имали, уписивано је – snob. То је била скраћеница од латинског израза – sine nobilitate (без племства).

 

О СНОБИЗМУ Какве везе речено има са нашом политичком збиљом? Један енглески писац прошлог века указује нам да има, када шире сагледамо ствари. Реч сноб је до почетка 19. века широко прихваћена на енглеском говорном подручју. Затим је тај израз брзо постао и „интернационалан“. Тако су прво називани скоројевићи, људи из народа који су се нагло обогатили и затим покушавали да уђу у редове „високог друштва“. У настојању да то постигну често су, претерујући до комичних размера, некритички подражавали оне са којима су хтели да буду у друштву.

Појам снобизам ускоро добија много шире размере. За то је заслужан В. М. Текери. Он се позабавио разним појавним облицима снобизма, пишући за некада популарни британски сатирични часопис „Панч“. На основу тог материјала настала је његова, до данашњих дана култна, „Књига о снобовима“. Текери је у њој извео закључак да се „огроман проценат снобова може наћи у сваком друштвеном слоју“.

Тако се искристалисала модерна дефиниција снобизма, према којој је сноб особа која се слепо поводи за модом и беспоговорно прихвата вредности сталежа од престижа (припадала им или не). То је човек који је „покондирен“ и обично на неки начин надмен према „нижима“ од себе, као што је сервилан према онима који су изнад њега.

 

ПОЛИТИЧКА МОДА  Ево нас и код српске политике. Из снобизма се људи облаче на „пожељан“ начин, возе неке моделе аутомобила, иду у клубове који су in, друже се са људима који су „на гласу“ а и те како испољавају и политичка убеђења! Наравно, када се нека врста опредељења наметне као „престижна“. Међутим, то што сноб „усваја“ нека политичка убеђења не значи да их стварно и разуме.

Код нас је 90-их „унутрашње“ и „спољашње“ тзв. европејство почело да постаје мода. При томе европејство не треба мешати са европеизацијом схваћеном као продуктивна модернизација. Радило се о сањању разних испразних „европских вредности“, колача без рада и сличног, те умишљању да је довољно клањати се Белој кући и волети НАТО да би се ушло у ред „култивисаних“. С друге стране није се радило о спремности да се прионе на посао и према доказано успешним страним моделима гради боља Србија. „Просвећен“ је био онај ко је мазохистички презирао, па неретко и пљувао све српско, док се усхићено, до провинцијалног комплекса, дивио страном, наравно западне провенијенције. Није, нажалост, тако доживљаван онај ко је истински стремио националном прогресу.

Када речено пренесемо на партијску раван, можемо да кажемо да је у немалом делу српског друштва пред 5. октобар и после њега, у моду ушло некритичко опредељивање за оне који су се позиционирали као носиоци „европејске бакље“. Велики део тзв. „лидера јавног мњења“ је, често и ангажован од стране Запада, фокусирано радио за  његове експоненте (или аутистичне следбенике) док се немали број „обичних“ грађана поводио за бајкама које су му причане. Снобизам је ту био у функцији наметања става: ако си „фин“ и „цивилизован“ онда си за „евроатлантски пут“ и оне који га заговарају.

 

[restrictedarea]

ТРАНЗИЦИОНА ПРОПАСТ  Тако смо, презирући себе и сопствене интересе, величајући друге а бауљајући у магли политичко-снобовских илузија – ишли странпутицом политичког нихилизма. Ирационално маштајући о европеизацији и неретко умишљајући да смо због тога „ноблес“, заправо смо допуштали оријентализацију Србије. Корупција и криминал расли су уместо да се смањују, док је реална производња падала уместо да скаче. Само је опстајала луда нада, док и њу није потпуно развејала глобална криза.

Заробљени у зони сумрака, не да смо изгубили тринаест година – што би била мања штета – већ су оне протекле у копању сопствене раке. Они политичари који су били прихваћени као оличење „просвећености“ не само што су непосредно пљачкали  нацију и још више то чинили индиректно, допуштајући домаћим тајкунима и страним корпорацијама да експлоатишу земљу – већ су је и директно растурали. Систем, какав год да је био, уместо да је унапређиван, потпуно је обесмишљен. Државне институције, од војске па надаље, претворене су у сенку онога што су раније биле.

Споља добијен задатак, као компензација за довођење на власт, очито је подразумевао деинсталирање свих елемената државне снаге, како се на Западу доживљавало, непокорне Србије. А да би се у таквим околностима што више окористили, односно за унутрашњополитичка надметања имали додатни ветар у леђа локалног порекла, наши „европејски“ политичари су све радили по мери тајкуна. У складу са њиховим укусом писани су закони, спровођена је приватизација, вођена монетарна политика.

Тако је Србија постала бизарни спој постмодерно окупиране и тајкунске државе, а не нападно најављивани „ефикасни сервис грађана“. Оно што смо раније имали, ма колико имало мана – ко год није потпуно аутистичан тешко може и да се усуди да то оспорава – и у социјално-економском погледу било је много боље од плодова транзиције. О државно-националном аспекту ствари да и не говоримо.

 

АВЕТИ ПРОШЛОСТИ Све речено знамо, али је важно да то стално имамо у виду. Јер још су на великој сцени идејни лидери оног дела наше јавности који називам политичко-снобистички (који некада сами то и нису, већ су само прагматични, врло свесни онога што раде, лобисти против интереса сопствене земље) који су промовисали разараче економије, институција, националног наслеђа. Убеђивали су нацију да су они зраци Европе који ће огрејати нашу напаћену земљу на „брдовитом Балкану“.

Тако су чинили све док није постало евидентно да смо стигли до банкрота. А тада су многи променили тактику и искочили из брода који су до јуче величали као нешто што је сан сваког сноба. Одједном су „жути“ па и елдепеовци постали лоши „Европејци“. Ипак, и даље се тврди да се радило о персоналним грашкама последњег а пораженог „цара“ и његовог вишеслојног окружења, док је сам пут, наводно, био добар.

Ти што су га агресивно пропагирали и даље су на утицајним позицијама, било да су се приближили новим властодршцима које су до јуче сматрали ретроградним, или су на неки начин критични према њима. Они нису прихваћени као „своји“ и поред „политички коректне“ еволуције, те су и даље предмет подсмеха, али се од њих очекује да буду резервно решење, бар у виду временског моста, док се у недрима сада опозиционих „европејских“ странака са педигреом не консолидује нека формално (али не и суштински) „нова“ политичка „елита“. А садашњи властодршци ако и даље буду пристајали на ту игру на коју су – можда из комплекса раније стигматизованог коме се нуди прилика да га „прихвате“ етаблирани снобови – донекле већ навучени, лоше им се пише.

 

КОРЕНИТИ РЕЗ Осакаћена Србија, у стању у какво је доведена, можда и не може да води драстично другачију политику у односу на спољње хегемонистичке факторе, али може да мења свој унутрашњи миље и тако ојача. Једино то је оправдање за садашњу колаборацију. Но, док се као друштвена „елита“ третирају они који то нису, те им се допушта да контролишу многе битне сфере, нема нам помака набоље. И не ради се ту о мом идеолошком ставу према нашој лажној постпетооктобарској „елити“, већ о објективно паразитском карактеру те снобовске касте.

Наши евроснобови су навикли да живе од празних прича. Једни су их причали а други прихватали, док су се сви заједно качили на државне јасле. Њима су пуњене – пошто су после разних сорошевских курсева промовисани у „експерте“ –   факултети, институти, медији, државне агенције, елитна јавна предузећа, средњи и виши слојеви администрације. Сада је то и те какав баласт око врата државе, а онда зазире да почне да се ослобађа терета баш прво од њега. Као да се они који је воде плаше гласног негодовања политичких снобова. Међутим, да они и не коштају, требало би их се ратосиљати.

Ради се о томе да је њихов принцип – којим прожимају све поре Србије – бежање од проблема. Отуда, и када не разарају експлицитно, јер немају за то могућности као раније, друштво контаминирају погубним навикама. Њих одражава мото: уклони се од било каквих обавеза и одговорности. Значи, у питању је модел „Потемкинових села“. Лепе кулисе иза којих се крије пустош. Пошто је то „елита“ која има статус „свете краве“ коју озбиљно не погађају реформска одрицања и из чијих редова се још и преузимају поједина кадровска појачања власти, ради се о сигурном основу за даљу пропаст.

 

СПАСОНОСНА СИНТЕЗА Термин нихилизам је изведен из латинске речи nihil, чије значење је ништа. У свакодневном говору нихилизам се схвата, у складу са тим, као „негација свих вредности“. У пракси је тако из године у годину све више бивало после 2000. године. Један систем смо рушили, а нови нисмо градили. Једино је бујао опортунистички коров којим се бавимо. Зато смо сада, и поред политичких промена које су прижељкиване као раскид са петооктобарским партијским естаблишментом, на корак од даљег понирања у провалију. Њу не можемо да избегнемо и почнемо да се извлачимо из понора у којем смо сада – чак и ако истрајемо у борби против корупције и других системских девијација – ако не кренемо суштински даље. Једно је спречити даље рушење а друго је отклонити, у околностима потпуне девастације, ништа мање погубан фактор инерције.

Србији нема спаса без озбиљног рада и изградње нових друштвених механизама. То је могуће само уз скидање са „трона“ паразитског слоја о коме је било речи. Свеобухватне економско-социјалне реформе, ако се стварно рачуна на њихов успех, треба почети од коренитих резова у вези са њим. Довољно је увести јасна правила игре и контролисати њихово спровођење и очас посла ће, на крајње легалним и легитимним темељима, неспособни, а претенциозни системски продукти политичког снобизма бити померени на маргине. Не треба се плашити њихове дреке јер је она мање опасна од тихог труљења које је са њима неминовно. А упоредо са тим, потребан нам је и усредсређен рад на формирању нове елите. И те како има у овој земљи способних људи који могу да буду њен део, само им треба створити простор и системски оквир.

Без обзира на превазиђену идеолошку стилизацију, некада смо имали професионализам који је стуб савремених светских елита. Он је урушаван заједно са системом и сада га треба оживети. Синтеза искуства кадрова старог кова који су знали шта је систем и немалог броја вредних људи и сада расутих по разним институцијама али паралисаних испарењима политичког снобизма и спутаних од стране кланова тог типа може да  буде одличан основ за опоравак. Но, ако изостане ослобођење од лажне „елите“ и изградње праве, Србија неће моћи да буде ни вазална држава која колико-толико штити своје националне и економско-социјалне интересе грађана, а камоли да у неком моменту крене путем еманципације. И са политичарима осредњег калибра, ако окренемо нови друштвени лист, моћи ћемо напред, а у противном и они који су, евентуално, респектабилних квалитета, сагореће у бесмислу.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *