Силовање у социолингвистичкој башти

Покушај језичког инжењеринга у Рашкој области

Пише Миливоје Павловић

Шта стоји иза покушаја да се у Рашкој области у школску употребу уведе непостојећи босански језик, с решењима која лингвисти у Србији и Републици Српској нису прихватили и која ометају ионако сложену интеркултурну и међунационалну комуникацију

Балкански простор је велика и изазовна социолингвистичка башта, а тек Србија! Из угла лингвистике, могло би се рећи да живимо у богатој језичкој кући. Толико разуђеној да нисмо сигурни хоће ли наша деца, а поготову унуци, моћи да се споразумевају језиком којим ми данас комуницирамо.

У лингвистичким пројекцијама стоји да половину од око шест хиљада постојећих језика чине језици који се не преносе потомцима те су они (језици) осуђени на умирање с последњим старцима који их говоре. Наш угледни лингвиста Ранко Бугарски пише, у књизи „Лица језика“, да се само око хиљаду језика – дакле, шестина наведеног броја – може сматрати безбедним на дужи рок, захваљујући поседовању довољног броја говорника и одговарајуће институционалне заштите.

Док у свету многи језици изумиру, спајају се или губе идентитет приближавањем енглеском, у нашој социолингвистичкој лабораторији број језика се повећава. У Србији многи самим рођењем постају полиглоте.

УПОТРЕБА ПРИДЕВА Како изгледа нова лингвистичка реалност у нас, видели смо из извештаја о почетку и току нове школске године у појединим општинама Западне Србије.

Новинар јавног телевизијског сервиса, у ударном Дневнику у пола осам, радосно јавља из Новог Пазара да је почела настава на босанском језику у основним школама, преносећи изјаву младе мајке двоје деце која у микрофон каже: „Ми смо Бошњаци, у кући говоримо српски, али ће наша деца сада учити на босанском…“

Недуго потом у два београдска дневна листа објављени су под сличним, подједнако индикативним насловом, прилози о томе да у двема новопазарским гимназијама бошњачка деца намерно ћуте на часовима српског језика, у знак протеста што још није почела настава на босанском језику на средњошколском нивоу. Наводи се да је овакав вид протеста иницирало Бошњачко национално веће; против директора двеју гимназија поднето је више десетина кривичних пријава, а једну је, јављају извештачи, упутио и државни секретар у Министарству просвете – „као родитељ, а не као државни функционер“, како се наводи.

[restrictedarea]

Ови површни новинарски прилози завршавају се без постављања питања о томе из којих ће књига деца учити на новом језику, какве су квалификације наставника који ће предавати на том језику, како ће сутра свршени средњошколци употребити дипломе с оценама из неверификованих предмета, шта је књижевна подлога том новом језику и да ли овакве промене лингвистичке реалности унапређују комуникативну – међу бројнима најважнију функцију језика. Новинари још мање разбијају главу разјашњавањем сосировске опозиције између колективног језика и индивидуалног говора на примерима из конкретног амбијента, нити слуте могућу драму људског споразумевања (између деце и родитеља, између Срба и Бошњака, између Срба из Србије и Срба из Републике Српске); невладине организације и заштитници права грађана такође превиђају ову прилично масовну производњу нетолеранције, не питају се за последице сегрегације деце под плаштом заштите њихових мањинских права, не маре за статус и стабилност службеног језика (чак и кад су високи дужносници Министарства просвете) нити за акте који су у пуној супротности с Европском повељом о регионалним и мањинским језицима према којој мања варијантна обележја нису довољна за добијање статуса мањинског језика. Све је поједностављено до вулгарности, остаје се на самој површини теме и ту незгодним питањима о друштвеној стратификацији језика нема места. Претпостављамо да од дописникâ није ни тражено да дубински осветле проблем, кад се већ њиме не баве академије, удружења књижевника, струковне организације наставника језика. Па зар највиша научна установа није – поводом косовског проблема – јавно рекла да не жели да се бави дневнополитичким питањима? Ако се академици већ не баве Косовом, зашто би се занимали језиком на коме се изводи настава у Пријепољу или Сјеници!

Да ли је следећа фаза измештање Скендера Куленовића, Меше Селимовића или Емира Кустурице из корпуса српске културе и ретроактивно конституисање књижевности на босанском језику? Какве су последице ове иновације у правосуђу, где би се сви текући поступци морали водити из почетка и пресуде писати изнова? Где наћи толико нових судија, адвоката и преводилаца? У правосуђу језик битно утиче на квалификацију бића кривичног дела. У Енглеској је један човек буквално „обешен о запету“, јер су судије виделе овај знак интерпункције тамо где адвокати нису желели да га виде…

Готово у исто време, новине преносе изјаву представника Бошњачког националног већа како ће се увођењем у наставу босанског језика створити простор за запошљавање око две стотине нових наставника…

Подржавајући с разлогом сваки пројекат који доводи до новог запошљавања, новинари ни овде не обраћају пажњу на разлику између придева и именице (Бошњаци – босански) нити виде политичке или друге побуде због којих је име новопризнатог народа у раскораку с називом језика који се покушава инсталирати.

ПАРАЛИНГВИСТИЧКО ЗАПОШЉАВАЊЕ Досетка о запошљавању је занимљива и верујем да ће је здушно прихватити у Мачви, на Златибору, у Лесковцу или Топлици, завичају новог министра просвете. Из угла науке о језику, а посебно њене гране социолингвистике, назив босански језик исто је толико оправдан колико и херцеговачки, војвођански, шумадијски, лесковачки или топлички језик. Као што је придев или атрибут босански у вези с хидронимом (назив водотока) Босна, односно етником (назив становника области или села) Босанац, придев топлички би се могао везати за Топлицу и Топличане, такође у складу с принципима творбе речи у српском језичком стандарду. Оба придева могу стајати уз именице, а понеко се и презива Босанац, Бошњак или Топличанин; нема, међутим, лингвистичких разлога да се језик муслимана у Рашкој области назива босанским, нити има озбиљног лингвисте који би се сложио с идејама да се локалним и регионалним језичким варијететима тако олако прибавља статус „државног“ језика.

ПОЛИТИЧКА КОНСТРУКЦИЈА Босански језик је политичка конструкција а не лингвистичка чињеница, с намерама које су идеолошки неприкривене и последицама које су у највећој мери сагледиве. Његово брзопотезно увођење у наставу у школама Србије непотребно прелива преко Дрине проблем који није решен ни у Босни и Херцеговини, где је и настао. Уз пуно уважавање околности због којих муслимани имају тешкоћа у самоидентификацији (трећи пут у пола столећа мењају своје име – од муслимана преко Муслимана до Бошњака) и уз свест да је језик важно, видљиво обележје етницитета, не могу се оправдати резови који блокирају општу улогу језика као темељног комуникацијског средства и оспоравају етнички и национални идентитет и целовитост српске културе.

Пуних четрнаест деценија је прошло од кад је Бењамин Калај, аустријски окупатор мађарског порекла, покушао да створи синтетичку „босанску нацију“ и „босански језик“ и да повест Босне и Херцеговине представи као историју једног митског народа издвојеног од суседних Срба и Хрвата, који су уљези, пошто нису „аутохтони“ (има о томе у књигама академика Екмечића, који ову тему није сматрао дневнополитичком). Једном пропао, тај експеримент је настављен после разбијања Југославије и стварања независне БиХ. Водећи лингвисти из Србије и Републике Српске (Хрвати из БиХ и Хрватске, такође) прозрели су намере и нису прихватили оживљавање Калајевих етноцентричних стереотипа о језику, посебно амбицију да се називом „босански језик“ покрије цела територија БиХ. Срби и Хрвати у БиХ третирају нови језички идиом само као територијалну и завичајну ознаку и наставили су да следе (у приватном животу, школству и јавном саобраћају) матичне језичке норме из Србије односно Хрватске. Сада важећи Устав БиХ (тзв. дејтонски Устав) не садржи одредбе о језику, што сведочи о сложености не само лингвистичке већ и политичке реалности у тој земљи. Устав Републике Српске службеним језиком проглашава српски језик ијекавског и екавског изговора, а амандманом који је накнадно донео високи представник Волфганг Петрич предвиђено је да су службени „и језик бошњачког народа и језик хрватског народа“, избегавши да језик Бошњака назове босанским и учини га, на Калајевом трагу, „земаљским“.

Док траје социолингвистички „Рашомон“ у Босни и Херцеговини, неки сарајевски лингвисти покушавају да кодификују нови језик инсистирајући упорно на разликама и наглашавајући исламске и турске компоненте културног наслеђа. То се посебно види у медијима под контролом муслиманских власти, где се уводе слова, фонеме и позајмљенице из турског и арапског тамо где им по етимологији није место. О томе има више детаља у једној од првих одлука Одбора за стандардизацију српског језика, у коме седе најугледнији лингвисти с ових простора.

На делу су ретроградни подухвати за које се може рећи да су у дубокој завади с основним начелима лингвистике као најважније науке о човеку. Зашто би се те злоупотребе и изневеравања науке – кад већ нису прошле у БиХ – преносиле у Србију, у Рашку област као колевку њене државности и духовности?

Пре више од три деценије, писац и професор Сретен Марић писао је, другим поводом, о томе како су правилно употребљене речи услов здравља нације, можда и њеног опстанка. Цитирајући неког старог мудраца, Марић је написао да је гора ствар силовати реч него жену. „Силоване речи рађају чудовишта“, написао је овај академик онда кад се академија није либила да уђе и у питања која су, наизглед, дневнополитичка. И такав, силовани језик мање се разликује од српског стандарда него језик Британаца у односу на онај којим говоре Американци, Канађани, Новозеланђани…

Савремена пак социолингвистика, у којој су, сем професора Бугарског, немерљиве доприносе дали бројни други научници (М. и П. Ивић, Клајн, Шипка, Брборић, Пипер, Радовановић, Р. Стијовић, Реметић, Танасић, Танасковић итд.) каже да се стварне језичке разлике могу продубљивати или смањивати, зависно од потреба или намера. А да лингвистички инжењеринг који је повод овом тексту није идеолошки неутралан, сведочи и намера да се непостојећи босански језик употребљава, осим у Рашкој области, и у Драгашу (Гора), Косовској Митровици и Краљеву, па, сутра, можда и у Крагујевцу и Београду.

СВИ У ОСНОВНУ ШКОЛУ! У Србији је српски језик уставна категорија, права мањина да негују своје етнонационалне специфичности такође. Проблем стога треба вратити са политичког на лингвистички терен и осветлити га и са ширих педагошких, психолошких, политичких па и економских аспеката. Да ли ћемо становништво Рашке области колективно послати у школу да изнова учи матерњи језик и да ли језичке промене које се натурају праве непотребан јаз између Србије и Републике Српске – само су нека од питања. У разјашњавању бројних контрадикција између неспорних права и белоданих апетита да се језичке реалије политизују треба, уз пуну консултацију науке, изабрати само она решења која олаким увођењем језичких придошлица не продубљују разлике и не потиру баш све добре стране коришћења заједничких средстава комуникације.

Просветне власти додатно су дужне да воде рачуна о укупној међузависности свих комуникацијских и интеракцијских средстава и компоненти, не отварајући широм врата језицима који се лажно представљају и активистима с намерама које су нескривено политикантске.

О сложености и релативности лингвистичких новотарија које се „на овим просторима“ употребљавају, нека посведочи истинита анегдота коју је испричао донедавни холандски амбасадор у Београду:

Пошто се претходно потрудио да добро научи српскохрватски, амбасадор се, приликом посете Сарајеву, рецепционарки у хотелу обратио „на свом најбољем српском“. Она је на то узвратила: „Ау, што лијепо говорите босански!“

[/restrictedarea]