Почетна / Други пишу / Сага о купусу

Сага о купусу

Кажу да инфлација у Србији у последњих десетак година никада није била нижа него што је данас, стандард нам вероватно и због тога расте, иако стандард никада тако добро не расте као што добро пада. Али у ове зимске дане бојим се да смо добили инфлацију нових валута. Јер, осим динара у свакодневном животу појавио се и купус.

Наиме, Министарство финансија, Управа за трезор издала је оштро саопштење да је један службеник, саветник за јавна плаћања Филијале Нови Сад, нарушио углед Министарства финансија јер је службеним аутомобилом превозио купус. Неко је аутомобил крцат главицама купуса, на чијим је вратима био натпис Министарство финансија, Управа за трезор, снимио и фотографије су освануле у нашој штампи.

Сироти службеник је провучен кроз медијско блато, Управа за трезор је, према сопственом саопштењу, заузела „проактиван став према питањима потенцијалне злоупотребе државних средстава и имовине“, удаљила саветника са посла и покренула дисциплински поступак. Због двадесетак главица купуса. У ове зимске дане. Шта је, ког ђавола, до сада чекао са кисељењем купуса?

Мајстори смо ми за медијске игре „држите вука, а лисица”… Пре неколико месеци објављено је да у Србији постоји око 50.000 службених аутомобила, затим смо се згражали што неки имају ротације без икакве потребе, па је вероватно број „ексклузиваца” са ротацијама тај број смањен. За колико, нисам видео је ли и објављено.

Али о смањивању броја службених аутомобила нико ништа да прозбори. Службеник Управе за трезор превозио је купус, други и даље службеним аутомобилима превозе децу, таште, ширу и даљу родбину. Са ротацијама и без ротација. Је ли број од 50.000 службених аутомобила у Србији смањен? И зашто о томе нико више не извештава?

Одмах после завршетка аргентинско-британског рата за Фокланде 1982. године имао сам интервју са британским адмиралом сер Џоном Вудвордом, командантом свих британских снага у том рату. Његова је команда била у бази Нортвуд, 80 километара источно од Лондона. Када сам у британском Форин офису у Лондону, који је и организовао тај интервју, замолио да ми дају њихов службени ауто да се пребацим до Нортвуда, бело су ме погледали.

„Господине, Форин офис има само три службена аутомобила.” Онда сам ја њих бело погледао. Министарство спољних послова империје у којој све донедавно никада није залазило сунце, од Хонгконга до Гибралтара, 1982. године имало је само три службена аутомобила. Узео сам такси.

Пет година касније затекао сам се у Ослу у Министарству одбране Норвешке. Правио сам интервју са тадашњим министром одбране Харолдом Холстом. Интервју се одужио, а како је Министарство одбране доста далеко од аеродрома, видео сам да нећу стићи на авион за Копенхаген и после на ЈАТ-ов за Загреб.

Док је министар за време интервјуа нешто гледао у своје папире, дискретно сам његовог шефа кабинета приупитао да ли ми могу обезбедити превоз до аеродрома. Он ми је још дискретније и са смешком одговорио да министар одбране на посао не долази аутомобилом, већ аутобусом са осталим службеницима Министарства одбране.

У Норвешкој која има највиши стандард становништва у Европи и која годишње копа десетине милиона тона нафте у Северном мору. Онда сам ја позвао амбасаду СФР Југославије и амбасадор је хитно послао, наравно, службени аутомобил. И данас сам му на том племенитом гесту захвалан. Као и држави СФРЈ.

Да ли сте у ове зимске дане гледали службене аутомобиле како, док мотори непрестано раде, загрејани стоје и сатима чекају министре да заврше важне састанке и одмах улете у загрејана седишта? Баците поглед на те призоре и упоредите их с физиономијама лица грађана у трамвајима, у аутобусима.

Мотори око 50.000 службених аутомобила у ове зимске дане раде ли раде да се „ексклузивци”, не дај боже, не би прехладили. А сироти саветник Управе за трезор само је превозио главице купуса. Не и златне полуге из трезора. И проглашен је, скоро, за државног непријатеља број један, па је због тога уследио и „проактиван” став његове фирме. Не знам какав је „проактиван” став државе поводом 50.000 службених аутомобила. Вероватно је, колико се може видети, још увек „пропасиван”.

Сага о купусу као да показује колико се стварна моћ и проблеми у Србији налазе на једном месту, а политичко царство на другом. Морамо да схватимо, сада када смо ето добили тај фамозни датум почетка преговора с ЕУ, да Европа није ни у Бриселу ни у Стразбуру, она није ни у комисијама ни у парламенту. Она је много конкретнији свакодневни феномен, пре свега у заједничким и јединственим вредностима. Наравно, тамо где је то могуће.

А доброг купуса има и у Бијељини, не само у Футогу…

Политикa, Мирослав Лазански

Један коментар

  1. Verovatno da nije tih 50000 sluzbenih automobila sacuvali bi smo KIM. Nije mi jaqsno dal je Dinkic imao uredno izdatu dozvolu za automatsko uruzje kada je 5 0ktobra upao u Narodnu banku????Ovaj jadnik je verovatno imao putni nalog za razliku od njega.




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *