Ратне игре на Пацифику

Пише Владанка Раковић

Већ усијана тензија између Кине и Јапана око спорног архипелага попримила је ових дана шире димензије и јасно оцртала односе великих сила и њихових савезника у позиционирању војних снага на овом делу Пацифика

Убрзо након што је Јапан саопштење кинеског министарства одбране (23. 11. 2013.) у вези са обавезом идентификације летова изнад кинеске „идентификационе зоне“ (зона противваздушне одбране) у Источном кинеском мору прогласио „невалидним“ и унилатералним потезом Кине, придружили су му се и савезници. О обавезу идентификације прве су се оглушиле Сједињене Америчке Државе. Два ненаоружана америчка бомбардера Б-52 полетела су са америчке војне базе Андерсен у Гауму, надлетела два од осам острва око којих се споре Јапан и Кина, а која су се нашла у новопроглашеној зони кинеске противваздушне одбране, и вратила се у базу. Пентагон је саопштио да је овај лет део претходно планиране војне вежбе обуке. Два дана након тога, зону су (такође ненајављено) прелетели авиони Јапана и Јужне Кореје. Из Токија је саопштено да су летови били рутински, у циљу надгледања овог дела Пацифика. Осим спорних острва, у новопроглашену кинеску идентификациону зону спадају и делови територија на које, осим Јапана, право полажу Јужна Кореја и Тајван, а зона дубоко задире и у јапанску зону противваздушне одбране, коју не признају ни Кина ни Русија.

Кина је пратила процес надлетања америчких и јапанских летелица а потом послала борбене авионе да истраже ове летове, али није предузела најављене „одбрамбене мере“. Проглашавање зоне противваздушне одбране у Источном кинеском мору образложила је као „оправдан и потпуно легитиман (…) потез јачања кинеске самоодбране који је у складу са међународним правом и којим се не циља ни на једну посебну државу“. Остале заинтересоване стране су образложење доживеле као провокацију. Пре свега САД, које су кинески потез назвале покушајем „дестабилизације региона“ којим Кина жели да промени status quo, односно постојећу равнотежу војних снага у азијско-пацифичком региону, у којој доминира управо америчка морнарица. На провокацију су узвратиле потезом који јe јасно поручио да се Америка не слаже са кинеском одлуком. Већ усијана тензија између Кине и Јапана око спорног архипелага попримила је шире димензије и јасно оцртала односе великих сила и њихових савезника у позиционирању војних снага на овом делу Пацифика.

[restrictedarea]

ГОДИНА ЗАОШТРАВАЊА Сукоб око архипелага у Источном кинеском мору, који чини пет острва и три гребена, који Кинези називају Дјаоју, а Јапанци Сенкаку, а који осим њих својата и Тајван, датира одавно. Спор се континуирано заоштрава од септембра прошле године, од када је Јапан, упркос строгом противљењу кинеских суседа, национализовао, односно купио острва која су до тада била у поседу једног јапанског бизнисмена. Од тада Јапан „трпи“ повремена патролирања кинеских бродова око острва. Наизглед безначајна острва, која заузимају свега седам квадратних километара, имају битан геостратешки положај за државе које на њих полажу право, као и за њихове савезнике. Сматра се да су у близини острва налазишта нафте и гаса, што представља додатну мотивацију за све заинтересоване стране. За Кину, ситуација је јасна – овај архипелаг одвајкада припада кинеској територији. Од новијег доба налази се под административном управом Тајвана, који за Кину представља (макар декларативно) једну од њених провинција (claimed province). Након Другог светског рата, Уговором из Сан Франциска од 1951. године, Тајван, који је од краја Првог кинеско-јапанског рата 1895. године био под јапанском управом, враћен је Кини, а тиме су аутоматски враћена и острва. Јапан пак тврди да су острва легитимни део јапанске територије управо од 1895. године и да, за разлику од Тајвана, нису била „покривена“ Уговором из Сан Франциска. Од краја Другог светског рата до 1971. године острва су била под управом САД-а и потом су враћена Јапану. Уље на ватру опречним гледиштима додаје и историјски анимозитет између Кинеза и Јапанаца и нерешени рачуни из модерне историје који су наново ескалирали у овом спору. Кина посебно пребацује Јапану непотпуно признавање ратних злочина почињених на кинеској територији за време инвазије на Манџурију и Другог кинеско-јапанског рата (посебно злочин познат под називом „масакр у Нанђингу“). Иако су обе државе радиле на ублажавању негативности и на изградњи бољих економских односа, приметна је растућа нетрпељивост са обе стране, која је у најновијем сукобу видно ескалирала.

САД су на неки начин одавно присутне у овом спору. Посебни уговори о безбедности обавезују америчке снаге да бране јужнокореанску и јапанску територију, у коју, по њиховом виђењу, спадају и спорна острва. Директно мешање САД-а у актуелан кинеско-јапански сукоб око архипелага, који је прерастао у утакмицу међусобног (не)признавања противваздушних зона држава које излазе на Источно кинеско море (Јужна Кореја је такође најавила проширивање своје зоне) није изненађујући. Од краја Другог светског рата до данас, САД је постала доминантна војна сила на овом делу Пацифика, која има своје војне базе на Окинави (спорна острва су управо под управом окинавске префектуре) у Јужној Кореји и на Гуаму. Обамина администрација је као приоритет најавила управо снажније окретање Азији, где се осим старих партнера траже и нови. САД намерава да задржи супериорни статус, а једина држава која може да помути америчку доминацију у региону је управо Кина, која је овим потезом то јасно најавила. Када се узме у обзир економско, па тиме и постепено али одлучно, политичко и војно уздизање Кине у светску силу, ривалство ове две силе у региону Пацифика је нешто што је могло да се очекује.

 ХРАБАР ПОТЕЗ НОВОГ ПРЕДСЕДНИКА Кина већ извесно време ради на модернизацији ратног ваздухопловства и система војне одбране. У септембру прошле године морнарица је обогаћена и првим кинеским носачем авиона „Лијаонинг“, а најављено је јачање ратне морнарице. Поједини аналитичари проглашење зоне противваздушне одбране држе као храбар потез новог кинеског председника Си Ћинпинга за кога се сматра да води одлучнију спољну политику од свог претходника. Политика Кине (како спољна тако и унутрашња) међутим представља плод тимског рада, надовезивања на резултате и дугорочног размишљања. Кинеско руководство је одлучило да је време за овакав потез, који пре свега има за циљ да испита терен, ослушне реакције и „утврди пазар“, а истовремено и да недвосмислено укаже на дугорочну и оправдану амбицију Пекинга, на појачану присутност Кине у региону Пацифика. Сасвим је извесно да ће се Пекинг оглушити о захтев Јапана за повлачење одлуке о зони протвваздушне одбране, али звецкање оружја и озбиљнији сукоби са суседима и њиховим савезницима свакако нису у плану. Кина је и даље снажно фокусирана на развој и одржање економског раста, који је предуслов за улагања у даљу модернизацију војске. За несметан економски раст је, између осталог, неопходна стабилна економска сарадња са суседима и са њиховим великим савезником – САД-ом. Јапан, Јужна Кореја и Тајван су са земљама АСЕАН-а, након САД-а и ЕУ, највећи трговински партнери Кине. Као што је недавно нагласио кинески председник, Кина наставља да се развија по наслеђеном концепту „мирног развоја“ , али истовремено не одустаје од „легитимних права“ – од којих су спорна острва једна од многих. С друге стране, Кина је свесна да ће се њена снага у региону Пацифика мерити и савезништвима, а у овоме аспекту несразмерно предњачи америчко источноазијско савезништво. Због величине и растуће моћи у светским пословима, Кина представља потенцијалну претњу територијално и популационо несразмерно мањим суседима, који ће, када је ребалансирање великих сила у питању, бити принуђени да заузму страну.

Две највеће силе у овом делу света, Кина и САД, иако на супротним позицијама када су у питању актуелне несугласице, неизбежно су упућене једна на другу. Због јаке економске међузависности и унутрашњих проблема са којима су обе државе тренутно суочене, неће се дозволити да дође до ескалације сукоба, нити ће САД дати „зелено светло“ својим партнерима за такав потез. Већ дан пред најављену посету америчког потпредседника Џона Бајдена Азији, дошло је до спуштања лопте, и то са америчке стране, која је, иако „дубоко забринута“, позвала своје авио-компаније да Пекингу најаве прелетање кинеске новопроглашене зоне противваздушне одбране. Такву препоруку од влада су већ добиле и аустралијске и сингапурске авио-компаније. Један од разлога би могао бити и страх од евентуалних случајних инцидената услед учесталих прелетања у Источном кинеском мору. Уследило је саопштење портпарола кинеског министарства спољних послова који је изјавио да је Кина „комуницирала са земљама на које је утицало проглашење кинеске зоне противваздушне одбране, поздравила америчку препоруку као „конструктиван став“ и упозорила Јапан да отвори врата преговорима како би се спречило даље погоршање кинеско-јапанских односа“.

Како ће се острвски спор разрешити и како ће се у скоријој будућности развијати кинеско-јапански односи, зависиће у великој мери и од дијалога измећу Кине и јапанског савезника, САД-а. Претпоставља се да ће се и Кина и САД трудити да појачају војну сарадњу и прошире дијалог, који ће бити главно оружје у наставку битке за позиционирање на Пацифику. У том смислу тренутне, вербално-ратне игре у региону Источног кинеског мора можда представљају увод у утакмицу надметања и/или сарадње која ће се одвијати између Кине и САД-а, а коју већ многи очекују као „утакмицу 21. века.“

[/restrictedarea]