Радници „на лизинг“

Пише Саша Францисти  

У новембру прошле године, еснафски „клан“ под реалтивно неупадљивим именом „Унија послодаваца Србије“ изашао је пред јавност са сопственим виђењем већ куђеног „Закона о раду“. Предлог сам по себи није подигао превелику прашину, јер у мору апсурда који преплављују Србију једна будалаштина не значи много. Тако је, међутим, било само док министар није рекао другачије

Домаћа јавност једва да је дошла мало до даха после контроверзних и контрадикторних изјава, најава и захтева из министарстава финансија, енергетике и пољопривреде, кад јој је нови ударац у плексус задала и нова нада српске привреде, министар привреде Саша Радуловић, и то најавом измена Закона о раду. Срчано, и без имало снебивања и стида, промотор нових трендова у оживљавању посрнуле индустрије, бацио је радништву у лице документ, који ће, по њему, поставити привреду на здраве основе и повећати запошављање и стандард радника у Србији. Сад, ко поверује, нека поверује. Да је министар сам писао овај текст, могао би да се извуче на привремену деконцентрисаност, или на „мирођију“ Динкића, али пуким преузимањем захтева „Уније послодаваца Србије“ (која би се у најскорије време лако могла преименовати у „Унију робовласника Србије“) Радуловић је развејао све сумње о добронамерности и личном интегритету. Он се, наиме, овим декларисао као заступник, не народа који га је, претпоставља се, посредно и бирао, већ искључиво бездушног и сатирућег капитализма.

Да ли је „у Сибиру боље“?

Шта је то министар Радуловић у име „Уније робовласника Србије“ предложио онима од чијег рада зависи његова егзистенција, радно место и плата? Довољан је један поглед у предложене измене Закона о раду, које обухватају 44 тачке, па да радници Србије почну да гледају на емигрирање у Сибир као на врло прихватљиву опцију. Ево појединих епохалних решења Уније којима се личност радника срозава до самог дна:
„…Рад на одређено време – бришу се услови под којима се може уговорити рад на одређено време и продужава се максимално трајање таквог уговора на 36 месеци. Такође, трајање прекида које се не сматра прекидом рада смањује се са 30 на 15 дана.“ Министар Радуловић је ту показао непопустљиву природу и у свој предлог унео границу од 24 месеца. Сад, то што се такав уговор може обнављати унедоглед и што радник може догурати до пензије без иједног дана редовног радног односа, и није тако важно.
„…Прековремени рад – уводи се одредба да се прековремени рад уводи одлуком послодавца, одредба да запослени може радити и дуже од 40 сати недељно, уз његову писану сагласност, у складу са Директивом Европског парламента и Савета 2003/88EC…“ Ова ставка отвара могућност да радник „добровољно“ пристане и на радно време од 80 сати недељно.
„…Зарада – мењају се елементи из којих се састоји зарада, тако што се брише допринос запосленог пословном успеху послодавца и на тај начин би се награде и бонуси изузели од опорезивања…“ – И ова ставка је врло прихватљива, па морају послодавци мало да мисле и на себе. Зашто би плаћали порез на крваво зарађену награду?
„…Отпремнина – уводи се одредба да се максималан износ отпремнине рачуна по годинама радног стажа проведених код послодавца…“ – Љупко решење клана послодаваца да избегну плаћање отпремнине раднику а које је повезано са следећим предлогом што потпуно обезвређује сваки смисао не само радничких права већ задире у саме основе људских права.
„…Упућивање на рад код другог послодавца – брише се одредба по којој се запосленом не могу утврдити мања права од оних која је имао код послодавца што га је упутио на рад; додаје се одредба да послодавац код којег је запослени упућен на рад може да распореди запосленог, уз писану сагласност, на радно место у складу са својом систематизацијом радних места; додаје се одредба да по истеку рока на који је упућен на рад код другог послодавца запослени има право да се врати на рад код послодавца који га је упутио, осим у случају отказа уговора о раду од стране запосленог, послодавца или споразумног прекида радног односа…“ Овај предлог је само маска која омогућава легализацију готово робовског положаја радника. Извесни послодавац би на тај начин могао свог радника, на пример нуклеарног физичара, да позајми пријатељу послодавцу код којег би нуклеарни физичар попунио место чистача фабричког круга.

[restrictedarea]

ТАЧКА НА ПРАВА

Законски предвиђена „Агенција за запошљавање“ је завршница и тачка на било каква права радника. Иако се та агенција протура као нешто што ће помагати радницима, јасно је да би се на српском тржишту рада устоличио робовласнички принцип. Према речима Жељка Веселиновића, председника Удружених синдиката Србије „Слога“, који је са представницима Конфедерације слободних синдиката, Асоцијације слободних и независних синдиката и Индустријског синдиката Србије основао Синдикални фронт, ако закон буде усвојен, била би озваничена форма запошљавања „на лизинг“. Радници се у том случају, као аутомобили, изнајмљују уз одређену надокнаду. Формално су запослени у агенцији која их уступа на одређено време. За њихов рад надокнаду добија агенција, а од тог новца се тек део исплаћује раднику.
Предлози законских решења једнако су неприхватљиви и свим осталим синдикатима у Србији и сви су се већ повукли из преговора са Министарством, јер министар Радуловић упорно брани инфантилну тезу да ће лакше отпуштање омогућити и лакше запошављање. Осим тога, предлогом закона о раду, поред умањења до сада остварених права радника, директно се утиче и на висину примања радника. Свакако не на горе, већ на доле.
На овај понижавајући третман радници Србије ипак нису остали неми. У уторак, неколико хиљада чланова Српског синдикалног фронта изашло је на улице Београда захтевајући повлачење предложених измена Закона о раду. Протестна поворка прошла је и поред Дома скупштине. Нико из владе није ни провирио напоље, али јесте Жарко Кораћ који се тада, у складу са прикладним обичајима своје странке, солидарисао са радницима.
У случају да влада подржи предлог министра Радуловића, синдикати су најавили генерални штрајк. Па ко истраје.

[/restrictedarea]

Један коментар

  1. Радничка класа у Србији је престала да постоји доласком момуниста
    на власт. Радничкој класи наметнуто је САМО УПРАВЉАЊЕ које је отупило уништило радничко право ШТРАЈКА. Неможеш штрајковати против себе односно своје “ПРИВРЕДНЕ ОРГАНИЗАЦИЈЕ” рападом оног
    система неких вредности настаје систем уништавања свега што је створено у времену социјализма. Том распаду допринели су полу пролетери који су имали на селима имања и гушили су праву пролетерску класу која је живела искључиво од рада у предузећима.
    Ново стање радничке класе у свету је такође очајно јер ЛИБЕРАЛНИ КАПИТАЛИЗАМ нетрпи организовану радничку класу. Лидери радничке класе нису израсли у борби за радничка права на улици.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *