Почетна / Култура / Промена ликовног кода

Промена ликовног кода

Пише Дејан Ђорић

Тренутно најзанимљивија изложба у земљи је „Фото/супер/хиперреализам у Војводини“ у Савременој галерији Зрењанин… Могуће је да она наговештава промену парадигме, велики заокрет на ликовној сцени, прелом који је уобичајен за (пост)модернизам

Када је много тога обезвређено у савременој уметности силом негативног деловања уметника и критичара, не остаје ништа друго осим повратка на стваралачке изворе. Одједном, до јуче омаловажавано сликарство постаје актуелно, па се екстремни браниоци авангарде окрећу фигурацији. Замор нове уметности и нових медија је толики да не преостаје ништа друго до повратка уназад јер је будућност безизгледна. Тренутно најзанимљивија изложба у земљи је „Фото/супер/хиперреализам у Војводини“ у Савременој галерији Зрењанин. Аутор текста у каталогу као и концепције изложбе је новосадски критичар Сава Степанов. Могуће је да она наговештава промену парадигме, велики заокрет на ликовној сцени, прелом који је уобичајен за (пост)модернизам, или барем ново, слободније виђење српске модерне, лишено искључивости.

Институција Стојков У новијој историји уметности више пута се догодио повратак слици а Степанов је погодна личност за слична промишљања јер је једини критичар, на идеолошки строго подељеној српској ликовној сцени, посвећен експерименталној колико и традиционалној уметности. Владислав Шћепановић, нови директор Музеја савремене уметности у Београду, такође слути могућност промене ликовног кода, па жели да приреди велику изложбу југословенског хиперреализма. Реч је о једној од историјских авангарди двадесетог века, у изворном смислу наставку или радикализацији идеја и ликовних решења поп-арта, али и спони са концептуализмом. Треба разликовати пионире хиперреализма од многобројних настављача који су комерцијализовали ту некад авангардну појаву, нарушили нарацијом па чак и фантастичном иконографијом њену идејност или је прилагодили националној, локалној традицији, у виду српског завичајног реализма.

[restrictedarea]

Један од првих и најважнијих хиперреалиста не само у Војводини и Србији већ на простору Југославије је Драган Стојков (Сомбор, 1951). Школован у Венецији, на Академији лепих уметности, од почетка у центру савремених збивања, рано је побудио пажњу Уда Култермана, једног од најважнијих савремених историчара уметности. Култерман је, уз Линду Чејз, писац првих битних књига о хиперреалном правцу („Радикални реализам“ из 1972.) а разлог што се Стојков није више повезао са прослављеним немачким стручњаком за савремено сликарство, архитектуру, теорију и историографију јесте у катастрофалном незнању једног од некада водећих заступника фигурације. Уместо да му се посредством Култермана отворе врата светских галерија, послушао је Драгослава Ђорђевића, кустоса Музеја савремене уметности у Београду, заслужног за увођење Драгана Мојовића, Божидара Дамјановског, Александра Цветковића и других на ликовну сцену. Ђорђевић га је убедио да је Култерман безначајни немачки професорчић! Свеједно, сомборски сликар са атељеима и у Венецији и у Београду остварио је запажену каријеру, о чему сведочи необичан податак. О делу овог уметника објављено је деветнаест монографија на српском, француском, италијанском и енглеском језику, па је он једини домаћи сликар чији је рад на тај начин документован. Више од тога, о њему су писали најобразованији историчари уметности, професори и зналци, од Дејана Медаковића, Драгослава Срејовића, Милорада Павића, Николе Кусовца и Миодрага Јовановића до Срете Бошњака, Саве Степанова, Беле Дуранција, Зорана Маркуша, Александра Ђурића и Драшка Ређепа. Стојков је постао својеврсна институција, нека врста радионице у којој, као код значајних западних уметника, ради тим људи, а круна издаваштва посвећеног овом сликару је велика, луксузна монографија, поводом четрдесет година уметниковог рада, пре коју недељу објављена и представљена у Народном музеју у Београду. Књигу „Сликар равнотеже“ употпуњују студије проф. Миодрага Јовановића, Саве Степанова и шири избор текстова о уметнику. Издавач је најзначајнија војвођанска приватна галерија „Бел арт“, коју дуго година промишљено води власница Весна Латиновић. Та галерија по правилу представља битне изложбе и публикације.

У погледу изворних ликовних и метафизичких полазишта, треба приметити да је Драган Стојков постепено напустио првобитна решења у духу тврдог, правоверног хиперреализма, ослободио је фотореалистичку појавност њој одговарајуће крутости и везаности за фотопредлошке премда је и сада његов рад условљен фотографијом као полазиштем. У његовој фото-сфери првенство немају више само идејно строго засноване слике као вид превредновања фотографског узорка, већ до изражаја долазе и поетске моћи сликарства. Стојков се временом све више ослањао на историју као извориште, у чему је вероватно од утицаја била група великих историчара уметности и археолога којој се приближио, касније проширивши зону ликовног деловања и на књижевност. Уз помоћ бројних зналаца српске литературе, остварио је више монографија у којима представља своје сликарство као продужетак прозе или поезије; недавно је изашла књига посвећена Иву Андрићу и његовом делу поетске прозе „Ex ponto“. Реч је о раном Андрићевом делу, књизи стихова у прози из 1918. године, виду разговора са душом који познаје и староегипатска литература, књижевности која припада исто толико и философији. Широко ликовно деловање овог сликара не би било могуће без ослонца у изванредној техници и ликовној појавности првих његових слика, насталих у Венецији. Ни та класична остварења српског хиперреализма, међутим, нису била хладна и бездушна као код Англосаксонаца, и у њима је долазио до изражаја известан штимунг типично балканске топлине. Уместо строге аналитичности, подразумевала су висок степен осећајности, као вид поетизације призора. Стојкова су увек занимале људскост и хармонија и зато је наслов ове књиге одговарајући, реч је заиста о ствараоцу приватно и сликарски уравнотеженом, што данас постаје изузетак.

ПОСЛЕ ИЗУМА ФОТОГРАФИЈЕ У нашој средини хиперреализам је најчешће омаловажаван као нека врста баналног пресликавања фотографија а уметници који се њиме баве потцењивани, док је у свету потпуно обратан пријем те уметности. Добро би било представнике таквог погледа на уметност суочити са изложбом у Савременој галерији у Зрењанину или упутити на монографију Драгана Стојкова. Видело би се да фото или суперреализам (има више синонимних назива) представља ликовно изазовну уметност која истиче вечну проблематику погледа или гледања и односи се на стару упитаност уметника – шта после изума фотографије? За Милана Милетића, сликара коме је близак хиперреализам али не припада овом правцу, такав вид стварања је израз модерног реализма, осавремењивања велике реалистичке уметности која постоји још од антике и која у сваком времену проналази пут до високе појавности. На примедбе које се упућују фотореалистима и њиховом раду са фотографијама и епидијаскопом треба одговорити практично – већина критички расположених уметника не би уопште била у стању да, суочена са предлошцима те врсте, оствари било какву слику, а камоли ону знатних ликовних вредности. Многи који су покушали да сликају на начин суперреалиста одустајали су после једне-две слике, свесни да никада неће моћи да изграде опус. Да би неко био хиперреалиста, мора најпре знати да слика и од тог аксиома полази та, као и свака друга права уметност.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *