Профит приватни, а штета државна

Пише Проф. др Драган Милков

По налогу Европске уније у нови српски управни поступак су унете такве дефиниције које немају никаквих додирних тачака са реалношћу, а одударају од свих иначе постојећих појмова из важећих прописа

Када нешто добро функционише 83 године, када имате пропис на који пракса никада није указивала да је проблематичан, а онда се тај пропис изненада уклања из правног поретка да би био замењен новим, неупоредиво лошијим, онда се човек пита шта иза тога стоји?  Почевши од 1930. године, код нас се примењује Закон о општем управном поступку за који скоро сви практичари истичу да представља један од наших најбољих процесних прописа. Током времена овај, већ у настанку добар пропис, само је прилагођаван и побољшаван, тако да му нису биле потребне никакве суштинске промене. Већ смо износили све стручне разлоге против Нацрта новог Закона о општем управном поступку, а у прилог постојећем, добром и провереном закону, али нисмо имали сазнања о могућим другим мотивима да се донесе потпуно нов закон у овој области.

 

ЕУ производ Са почетком приступања Европској унији земље кандидати одједном постају интересантне једном соју људи који на њих гледа као на погодне купце њихових „производа“. Разноразни мешетари у свим областима нуде своје добре услуге у жељи да земљама кандидатима „помогну“, а још више да себи прибаве материјалну корист. При томе, поштујући старе балканске обичаје, ако треба некога убедити да купи и оно што му није потребно, продавци знају како се то ради. Битно је да сви буду задовољни. Ова правила не морају важити у потпуности када је у питању законодавна делатност, али и у тој области се јављају „експерти“ који нуде своје добре услуге земљама што саме немају довољно памети да себи напишу прописе. Ако нека земља заиста није кадра да сама напише пропис који јој је неопходан, можда се овакав поступак још може и прихватити. Међутим, Србија већ има бољи пропис од оног који се нуди, а ако би баш требало, а не треба, могла би и сама да напише нови. Можда нам фали новаца, али памети нам не недостаје.

Србија не мора саму себе да понижава. Довољно јој то чине други. Ако заостајемо у модерној технологији, индустрији и сл, то није случај са правним наукама. Можда не би било лоше да нам странци донесу нову технологију, да нас науче како се организује ефикасна привреда, подиже продуктивност… Но, таква помоћ нам није потребна у области права. Србија је дала једног Слободана Јовановића, Ђорђа Тасића, Тому Живановића, Јована Ђорђевића, Радомира Лукића, Ратка Марковића… Србија нема никакву потребу да купује инстант решења од трговачких путника када је у стању да сама сачини много бољи текст, а иначе га већ има. Треба чувати национално достојанство. Оно је најскупље. Србија и данас има бар десетак професора универзитета који су много стручнији за управни поступак од аутора пакет аранжмана. Међу њима је и више аутора запажених уџбеника из управног права, као и коментара Закона о општем управном поступку. Србија има још више искусних и способних стручњака из праксе, који познају ову материју и знају све евентуалне слабости и врлине нашег управног поступка неупоредиво боље од страних аутора. Исто тако, Србија има врсне судије који су годинама решавали управне спорове и стекли драгоцено искуство, које немају страни трговачки путници. Уместо тога, Србији треба да пишу један од најважнијих процесних закона људи који ни представу немају о стању у државној управи Србије! Све и да су најстручнији на свету, а о томе нема ни говора, потпуно извесно је да ниједан од њих не зна ни како је државна управа Србије организована, а камоли који су проблеми у вези са вођењем управног поступка.

У правној науци, а то посебно важи за правно нормирање, важи правило да се промени прописа приступа онда када се за тим јави објективна потреба. Примена прописа се прати, анализира, уочавају се евентуалне слабости, а након тога се интервенише са циљем да се пропис побољша. Када је пропис добар, а о томе међу практичарима постоји неподељено мишљење, онда га не треба уклањати из правног поретка. Могуће је вршити неке мање измене и допуне, просто ради модернизације, али то не значи промену суштине.

 

[restrictedarea]

Хрватски пример Једна мала група људи, међу којима су неки немачки и хрватски аутори, сачинила је модел управног поступка који је изнела на тржиште и понудила га Хрватској, Србији, Црној Гори и Македонији. Кажу неки, који су видели македонски текст, да се у њему спомиње Молдавија?! Као да су продавци заборавили да прилагоде текст купцу, па оставили назив друге државе? У суштини је реч о истом тексту, који земље купци могу мало да прилагоде  по својим жељама, али без промене концепта. Суштина је у томе да се донесе нов закон о управном поступку, а не да се врше измене и допуне постојећег. Зашто? Можда се цели смисао може осветлити на примеру Хрватске.

Овај модел је најпре примењен у Хрватској. По њему, Хрватска је 2011. године усвојила свој нови Закон о општем управном поступку. Шта се онда десило? Одмах након тога обезбеђена су позамашна средства намењена „имплементацији“ новог закона. Наиме, ЕУ је одвојила финансијска средства за пројекат под насловом „Подршка примени Закона о општем управном поступку“ са буџетом од 1,6 милиона евра! Средства су одвојена тек након што је Хрватска усвојила нови ЗУП, а намењена су његовој примени. Пројекат је трајао од новембра 2011. до новембра 2013. године.

Да ли то онда уноси мало више светла у објашњење зашто је битно усвојити нови ЗУП, а не модернизовати постојећи? Да ли то онда уноси мало више светла у објашњење зашто се по Нацрту новог српског Закона оставља 18 месеци од усвајања до примене закона? Ако се мења постојећи Закон, онда он може одмах да се примењује и нема новаца за подршку примени новог прописа! Наравно, за примену компликованог новог закона потребно је бар 18 месеци, а у том периоду ће већ одабрани тимови радити по семинарима и објашњавати суштину новог прописа (ко успе да схвати, причаће!). Претпостављам да то неће бити бесплатно. Није нам познато да ли ће ЕУ и Србији одвојити 1,6 милиона евра за „имплементацију“ новог закона. Није нам познато ни да ли Унија има пара на бацање, јер та средства уопште не би била потребна да се не доноси нови закон. Када би се постојећи закон само мало модернизовао, за то би било потребно нула евра! За „имплементацију“ би такође требало нула евра, а не би била потребна ни обука! Када се не би доносио нов, компликован, неразумљив и у многим деловима непримењив закон, све ове паре би могле да се употребе у боље сврхе. Није на нама да штедимо паре Европској унији. Можда они имају пара и за разбацивање. Но, државу Србију ће ово сигурно много коштати. С једне стране, коштаће хаос и застоји у пракси. С друге стране, по правилима ЕУ и држава домаћин мора да обезбеди средства за „имплементацију“. Хрватска је била дужна да обезбеди 10 одсто од потребног износа. Неко ће рећи да то није много, али ми мислимо да је много више од нуле. А нула би нам била довољна да непотребно не доносимо нов закон. Ко ће од тога имати користи? Наравно, само они који се буду бавили „имплементацијом“!

Новокомпонована решења

Да ствар буде још гора, иако је већ сама по себи веома лоша, постарао се чувени српски дух. Ништа није толико лоше да Србин не може још да поквари. То се и овде десило. Вештачко инстант решење, које никакве везе нема са српском државном управом, креативно је покварено новокомпонованим дефиницијама једног српског аутора. За разлику од свега што српска државна управа ради годинама, у нови српски управни поступак су унете такве дефиниције које немају никаквих додирних тачака са реалношћу, а одударају од свих иначе постојећих појмова из важећих прописа. Можда ће након новог управног поступка уследити усклађивање читавог низа постојећих прописа са новокомпонованим решењима, што ће донети нове активности, рад тимова и експерата, па после обука? А тек „имплементација“! А све то не би морало! Зар Србија нема паметнијег посла?

Аутор овог текста је тражио и од надлежних да му покажу документ Европске уније у којем се констатује да наш управни поступак не ваља, и да га треба заменити новим управним поступком. Но, тада би то Унија морала да тражи и од Аустрије, Словеније, Словачке, Чешке… Такав документ, међутим, не постоји. Неће никада ни постојати, јер Србија има добар и проверен Закон, настао на аустријској традицији управног поступка. Први наш Закон о општем управном поступку је писао један од највећих аутора управног права са јужнословенских простора, покојни академик Иво Крбек, полазећи од аустријског модела. Зато је постојећи закон добар. Зато постојећи закон не треба уклањати!

Можда је аутор овог текста на потпуно погрешном путу? Можда неко само жели да унапреди рад државне управе кроз уназађивање управног поступка? Нека нова дијалектика супротности: побољшавање прописа кроз њихово упропашћивање! Можда Србију уопште не чекају паре које су издвојене за Хрватску? Време ће све показати. Но, оно што је сигурно и није плод ауторове маште, а што нико стручан не може да негира: постојећи Закон о општем управном поступку је одличан и, осим мањих измена, нису му потребне никакве суштинске промене. Има само једну озбиљну ману: није му потребна „имплементација“!

(аутор је шеф Катедре за јавно право Правног факултета Универзитета у Новом Саду)

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *