Почетна / Друштво / Порука из Украјине

Порука из Украјине

Пише Никола Врзић

Док нам на улицама Кијева и страницама штампе која излази на српском језику, Европска унија, „највећи мировни пројекат у историји“ (председник Европске комисије Жозе Мануел Барозо) показује своје право лице, нехотице нам показује и да процес приступања ЕУ није онолико добровољан колико су нас уверавали. О томе сада може да посведочи и Драгица Николић, супруга председника Србије

Када смо пре баксузних 13 година незадрживо кренули да хрлимо у Европску унију (да бисмо већ стигли до датума који смо добили али још не знамо који је то датум, но то је нека друга тема) мислили смо да ми то тамо хрлимо зато што сами тако хоћемо. При чему, да, Европска унија хоће да нас прими – на то се тобоже и обавезала Солунском декларацијом од 21. јуна 2003, иако је тада само навела да „понавља своју несумњиву подршку европској перспективи земаља Западног Балкана“, шта год то тачно значило – али да би нас у тој неодређеној перспективи једног лепог дана и примила, на нама је да испунимо услове које ЕУ пред нас постави. И ма колико често нам се ти услови чинили суровим, или бесмисленим, или директно штетним по Србију и њене интересе, као што и јесу, њихово је испуњавање имало смисла баш због те мучне али необориве чињенице да сами тако хоћемо.

А онда се догодила Украјина.

Филеова порука Када су украјинске власти, 20. новембра, изненада донеле изненађујућу одлуку да не потпишу Споразум о придруживању са Европском унијом – само неколико дана уочи самита Источног партнерства у Вилњусу, на коме је церемонија подвођења Украјине Европској унији требало да се обави – ЕУ комесар за проширење Штефан Филе саопштио је да у Украјину неће отпутовати како је намеравао, иако је већ било припремљено, и нечијом очигледном омашком пре времена објављено, саопштење о комесаровој успешној и надасве пријатељској посети Кијеву. У овом се саопштењу истиче да је ЕУ „одлучна“ да потпише споразум са Украјином, наравно, „ако буде одлучне акције и опипљивог напретка“ украјинске стране у испуњавању услова ЕУропске стране. Па су у саопштењу написаном 20. новембра Украјинци чак и похваљени због тога што су 21. новембра усвојили законе које 21. новембра ипак нису усвојили, но није поента ове приче (добро, можда помало и јесте) да се подсмехнемо овој бриселској бирократској глупости.

Него је поента у ономе што је уследило након изнуђене Филеове одлуке да у Кијев ипак не путује. „Управо сам о новој ситуацији разговарао са лидерима проевропске опозиције, Кличком, Јацењуком, Тјахњибоком“, објавио је Филе 21. новембра на свом Твитер налогу. „Сарадња са опозиционим партијама мора да се ојача“, прецизирано је у саопштењу из његовог кабинета. И, неким чудом, исте вечери крећу демонстрације којима се придружују Кличко и другови, захтевајући да власти промене своју одлуку, или да се промене власти које ту одлуку, која се Бриселу не допада, да промене неће…

Очигледну везу између незадовољне ЕУ и демонстрација незадовољних Украјинаца још је очигледнијом учинио председник Русије Владимир Путин: „Када смо чули да је Кијев обуставио,не прекинуо већ обуставио потписивање споразума са Европском унијом, Унија је запретила Украјини одржавањем масовних протеста. То и јесте притисак, то и јесте уцена.“ А ако је неко и помислио, а сигурно јесте, да то руски председник претерује или пак прикрива сопствени притисак на Украјину,ено и реакције из Европске уније која је потврдила Путинове оптужбе. Премијер Словачке Роберт Фицо, наиме, изражавајући разумевање за одлуку украјинског председника Виктора Јануковича, „апеловао је на Европу да не врши притисак на Кијев“ јер „религија не прописује чланство у ЕУ. Свака земља треба да одлучи добровољно да ли ће ући у њу или не… Пустимо свакога да слободно и суверено одлучи да ли нешто хоће или не. Жао ми је што је та одлука (Украјине) била пропраћена насиљем, демонстрацијама и даљим раздором…“

Није овом својом реакцијом Фицо само потврдио Путинове оптужбе. Него је, истичући добровољност слободне и суверене одлуке о (не)приступању Европској унији, указао и на суштину читавог проблема. Чиме долазимо и до основне украјинске поруке Србији: процес приступања Европској унији није добровољан процес. Уосталом, да процес јесте добровољан, па не би Европска унија подстицала демонстрације зарад замењивања власти која неће да потпише споразум, влашћу која би тај споразум потписала. У Европску унију дакле не идемо зато што хоћемо, него зато што морамо; ко покуша да неће, платиће цену коју данас плаћа дестабилизована Украјина. Што испуњавање ЕУслова за оно што заправо они хоће а ми морамо, убеђени да је обрнуто, само чини још мучнијом работом.

 

[restrictedarea]

Дечица у Лас Вегасу А сада Вук Драшковић, муж Данице Драшковић, забринуто упозорава да је „Србија у великој опасности да постане Украјина“, изричући најстрашнију могућу оптужбу на рачун актуелног председника Србије Томислава Николића: „Што се тиче председника Николића, он даје сигнале и лево и десно, али нема његовог чврстог проевропског опредељења.“

Истовремено, залажући се „за оно што је скупље од било које и било чије функције. За Србију на Западу, а не црну рупу на Балкану.“, и изражавајући наду „да ће проевропске снаге убрзо разумети да је управо чланство у НАТО сигурна брана од могуће украјинизације Србије“, Драшковић изјављује и да „политици странке Александра Вучића не могу и не желим да будем опозиција, јер не могу да, у име опозиционог беџа, будем против темељних циљева странке коју водим, против свих жртава и у људским животима које је СПО поднео у бици за европску Србију, за Србију на Западу“. Драшковићев списак потајних жеља и скривених намера интересантан је пак због Млађана Динкића. Зато што и Динкић покушава да направи исту разлику између Александра Вучића, који је „човек велике визије, добрих идеја, прагматичан“, и Томислава Николића који је „у истој згради купио много већи стан (од њега, Динкића) а он је све то време био у опозицији (из чега, ваљда, произлази да је власт оно што у Србији доноси новац и станове). Мислим да би било добро да полиција и Пореска управа унакрсно испитају моју имовину и имовину Саше Радуловића, Томе Николића, Ивице Дачића и Веље Илића, па да видимо ко је шта и како зарадио… То би било лековито за Србију, па да види народ с ким има посла. Знам да сви имају већу имовину од мене… Знам у каквом стану живи Тома Николић јер сам био код њега, као и он код мене.“

Који је циљ ових покушаја, а нису једини, да се направи разлика између Вучића и Николића? Циљ је, а није једини, да се направи расцеп између једног и другог, чиме би првом одузели ослонац који има у ономе који није тако „чврстог проевропског опредељења“, и тиме га, првог, учинили зависнијим од ослонца који му сами пружају, наравно, све док заступа политику која им је и самима толико мила а уз то и исплатива. Наравно, питају се о свом односу пре свега Вучић и Николић, а не Динкић и Драшковић.

Али не завршавају се ови напади на Николића нападима Драшковића и Динкића. Нашао се актуелни председник Србије истовремено и на удару штампаних ствари које излазе на српском језику, каквог није било још откад је био само председнички кандидат, а ни тада га није било оваквог.

„Преко Драгице до дипломатије: Успон личног асистента прве даме Србије“, оптужује „Блиц“ 19. новембра, откривајући да је „Ива Жикић, лична асистенткиња прве даме Драгице Николић, примљена на Дипломатску академију у септембру“: „На њеној визиткарти стоји да је лична асистенткиња и саветник за медије Драгице Николић, а иако је тешко наћи везу између тог посла и дипломатије, Жикићевој очигледно добро иде.“ Затим, 24. новембра, „Драгица Николић у Лос Анђелесу: Ко жели да види прву даму – 20 долара“, стоји у наслову, да би се тек негде доле у тексту испоставило да је реч о хуманитарном банкету на коме се улазнице плаћају не да би се видела прва дама, како тврди наслов, већ да би се сакупио новац за породилишта у Србији. Па 2. децембра: испод наднаслова „Вива Лас Вегас“ следи наслов „Драгица Николић изневерила дечицу српских исељеника“, и текст у коме се открива да су „посетиоци гала вечере у сали Цркве Светог Симеона Мироточивог у Лас Вегасу два и по сата чекали на најављену прву даму Србије, Драгицу Николић“, уз оптужбу да су је чекали зато што „прва дама жели да дође у салу последња, када дође више људи“.

Да Драгица Николић и одбрана дечице која су се начекала нису прави циљ ових напада, показују и истовремени напади на Николићевог саветника Оливера Антића, који је праведнички гнев „Блица“ изазвао (иначе, до зла бога неопрезним, али није то сада тема) састанком с бившим шефом ДБ-а Радетом Марковићем који је молио за помиловање јер то право – на молбу – има баш као што они које је молио имају право и да је одбију, али је „Блицовим“ бриљантним истраживачким радом откривена и много гора Антићева мрачна тајна: „Мрачна биографија председниковог саветника: Антић носио штафету, па добио посао на факултету“. Док је министар рударства Милан Бачевић, који важи за министра који је Томиславу Николићу ближи од, рецимо, министарке енергетике Зоране Михајловић, на „Блицову“ насловну страну доспео уз питање „да ли је он нормалан“… На све то, Радио Б92 у Јутарњем програму емитује (измонтирану) сатиричну вест да је „Влада Србије разрешила Томислава Николића који је бившем владики Василију Качавенди подводио дечаке“.

Топли медијски зец за председника и његово окружење?  Без икакве сумње. Као што је несумњиво и да слободни медији у слободном друштву имају право да слободно критикују државне функционере. Али тачка не може да се стави на овом месту, зато што мора да се постави и питање да ли су ови напади израз слободне воље и уређивачке политике слободних медија, или им је пак однекуд стигао налог да Николића нападну без задршке? Ако јесте, одакле, и зашто? Питање је утолико оправданије што овако интензивних и учесталих напада на Николића, откако је изабран за председника, није било. Зашто није било? Зато што им Николић досад – нажалост, додајемо – својом политиком повода за такве нападе није давао, па отуда ни јача половина брачног пара Драшковић досад није примећивала да му проевропско опредељење и држање нису сасвим чврсти.

Али онда је Томислав Николић натерао Владу Србије да испуни договорено, и коначно створи услове за почетак радова на „Јужном току“ у Србији. И напади на Николића одједном су отпочели. Паметноме доста?

Узгред буди речено, макар због сопствене менталне хигијене не можемо а да не споменемо лицемерје коме смо поново, и немилице, изложени. Када је испуњавао обавезе које је претходна влада преузела у погледу предаје Косова и Метохије, Николић је од наших медија у туђим рукама добијао само похвале; а када је испунио претходно преузету обавезу у погледу „Јужног тока“, добио је Драгицу на насловним странама „Блица“, изневерену дечицу и тарифу од 20 долара.

И замислите шта би га, тек, сачекало када би заиста покушао да уради оно што је урадио његов колега из Украјине Виктор Јанукович, у настојању да за своју земљу обезбеди повољнију рачуницу од оне на коју рачуна Европска унија? Војислав Коштуница је то, уосталом, већ искусио на сопственој кожи. Што ће рећи да се добар имиџ у контролисаној јавности, али и мир на улицама, у опасној близини интереса Европске уније стичу само када се тим интересима удовољава. Да ли је то и довољан разлог да тим интересима наставимо да удовољавамо? Украјина је то, рачунајући уочи Вилњуса, израчунала уместо нас: није.

[/restrictedarea]

3 коментара

  1. Нисмо ми невини што се дешава у Украјини, шта траже отпораши у Кијеву ко их плаћа то није добро за наше односе са Русијом и Украјином. Запад стално јуриша на Исток на Русију и њена природна
    богатства ми нисмо потребни тој западној освајачкој политици наше
    је место са ИСТОЧНО ПРАВОСЛАВНИМ НАРОДИМА јер припадамо тој култури и вери. Одатле смо поникли ту треба и да стојимо раме уз
    раме са исто верним и национално блиским ИСТИМ.




    0



    0
    • Apsolutno si Radoslave u pravu,kristalno jasno je rečeno,
      nama je mesto među pravoslavnim narodima,glasao bi za
      takvo rešenje sa obe ruke.Posle Kosovske bitke sa Turcima
      stigla je vest u Francusku da je pobedila srpska vojska,
      crkvena zvona u čast pobede spske vojske su zvonila u
      Parizu,iako to nije bila istina naime ni Turci nisu odneli
      pobedu,nadjačali su srbe tek nekih sedamdeset god.kasnije
      padom Smedereva.Tom bitkom (kosovskim bojem)i s tim vremenskim razmakom spasili smo zapad.I kasnije smo ih
      zadužili,puno puta,uvek su nas izdali,izvrdali,omalovažavali
      da bi nas podčinili svojoj volji i koristi,pa tako i sada.
      Oteli su nam Kosovo i Metohiju,otimaju Vojvodinu,Rašku a mi
      hrlimo u njihov zagrljaj.Nisu nam preko potrebni,naše mesto
      je među pravoslavnim narodima.Upamet se uzdajte Srbi.Milan.




      0



      0
  2. Sto to ne urade kod Kineza??




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *