Почетна / Репортаже / „ПЕЧАТ“ МИНУЛЕ ГОДИНЕ Преглед 2013. – Русија напред, остали стој

„ПЕЧАТ“ МИНУЛЕ ГОДИНЕ Преглед 2013. – Русија напред, остали стој

Приредио Миодраг Зарковић

Иако су изостала „хуманитарна бомбардовања“ и остали облици „праведних“ ратова „племенитог“ Запада, протекла година била је веома мучна: беспарица и заглупљивање су били све присутнији, очајничка чежња за правдом све приметнија и све немоћнија, а свет су напустили и великани попут Уга Чавеза и Нелсона Манделе; можда једино Русија, са председником који проживљава политичку и личну другу младост, у 2014. улази осокољена

Изузетно љута Америка

“Крајње је опасно охрабривати људе да сматрају себе изузетним, чиме год да је то подстакнуто. Постоје велике земље и мале земље, богате и сиромашне, оне са дугом демократском традицијом и оне које тек иду ка демократији. Њихове политике се такође разликују. Сви смо ми различити, али када тражимо благослов од Господа, не смемо да заборавимо да нас је Бог направио једнаким.” Овим речима је Владимир Путин, председник Русије, завршио свој ауторски чланак у “Њујорк Тајмсу”, објављен 11. септембра: био је то својеврстан одговор на нешто ранију изјаву Барака Обаме да су САД “изузетне” због политике коју воде. Цео чланак, а нарочито наведени закључак, изазвао је превасходно срдите, русофобичне реакције америчке јавности (које су ишле чак до претњи уредништву дневног листа, јер се усудило да објави колумну), као и многобројне отворене увреде на рачун самог Путина. Погодило их је то што им је Путин у лице рекао да лажу сами себе ако мисле да су нешто посебни и богом дани. У преводу: Американци, као и све претходне империје у слободном паду, нису спремни да разборито сагледају сопствена ограничења, али ни добронамерна упозорења, што је поуздан знак даљег пропадања.

Бриселски неспоразум

Србију је у 2013. највише обележио Бриселски споразум, постигнут у седишту Европске уније 19. априла, када су Ивица Дачић и Александар Вучић са Хашимом Тачијем, а уз посредство Кетрин Ештон, договорили нешто што није баш званично признавање Косова и Метохије као „независне Косове“, али јесте гурање четири непокорене општине са севера покрајине у правни систем управо те „независне Косове“ – што му, у суштини, дође једнако погубно као и пуко признавање. Начин на који је до договора дошло такође је био понижавајући по српску јавност, којој не само да нико није полагао рачуне због тога што власт ради све супротно од онога што је обећавала уочи последњих избора већ је нико није ни извештавао о току, појединостима, па ни крајњим закључцима бриселских „преговора“. Цех, наравно, највише плаћа народ из дотичне четири општине, који је у новембру масовно – више од деведесет одсто – бојкотовао локалне изборе проистекле из бриселског „споразума“ и тиме се јасно определио за останак у правном систему Србије, али је сада ипак суочен са наметањем резултата поменутих локалних „избора“ и даљим спровођењем „споразума“. Посебно је тужно то што су маја 2012. ове четири општине најгласније прославиле пад режима Бориса Тадића, да би у 2013. управо оне биле највеће жртве наставка косметске „политике“ коју је зацртао Тадић.

„Секирање“ у Лондону

Британског војника, 25-годишњег Лија Ригбија, усред Лондона и усред бела дана (22. маја) убила су два тамнопута младића, Мајкл Адеболаџо и Мајкл Адебовале, тако што су га најпре прегазили аутомобилом док је прелазио улицу, а потом су га искасапили ножем и сатаром. После тога су, не нападајући згрожене пролазнике, покрај мртвог тела сачекали да дође полиција, на коју су насрнули желећи да погину. Полиција их је само ранила, тако да су одведени у притвор а седам месеци касније су и осуђени због убиства. Злочин никада нису ни порицали. Напротив, одмах после убиства, док су чекали полицију, пролазницима који су их снимали телефонима рекли су да су насумично убили првог војника на кога су налетели, а не неког цивила, зато што се боре против окупационог присуства западних армада на Блиском истоку и у арапском свету уопште. Обојица су, иначе, рођени Британци нигеријског порекла, који су пре неколико година примили ислам. Британска јавност је, наравно, овај злочин осудила као терористички чин, али јој није пало на памет да се запита да ли је тероризам то што та њихова војска, којој је Ригби добровољно приступио, поробљава силне друге државе, тј. све оне земље које нису довољно снажне да спрече најезду Запада.

Зовем се Сноуден, Едвард Сноуден

Са милион и 700 хиљада тајних списа које је прикупио док је радио у Националној безбедносној агенцији, Американац Едвард Сноуден је маја месеца побегао, преко Хонг Конга, у Русију: једино је тамо био на безбедној удаљености од САД, које су га прогласиле државним непријатељем. Тридесетогодишњи Сноуден се Америци замерио када је те тајне списе, са све појединостима о томе како Америка и Британија шпијунирају политичке вође десетина других држава света (укључујући ту и многе вајне „савезнице“) почео да доставља гласилима, првенствено лондонском „Гардијaну“ и „Вашингтон посту“. Москва је месец и по држала Сноудена на аеродрому пре него што му је одобрила једногодишњи азил: тим одлагањем, које је празноглаве западне „аналитичаре“ навело да помисле како ће Сноудену бити ускраћено гостопримство у руској престоници, руске власти просто су приморале светске медије да извештавају о прогону једног истинољубивог човека од стране Америке (у том прогону, Вашингтон није презао ни од тога да војном претњом приземљи авион којим се боливијски председник Ево Моралес враћао из Москве, јер се посумњало да се у летелици крије и Сноуден). Гласила су наставила да објављују податке које им Сноуден доставља, а он сам је рекао да ово до сада објављено – што је већ изазвало разне скандале, нарочито у Немачкој, чија је канцеларка такође била под америчком присмотром – представља тек један одсто онога што је сакупио, и да најбоље тек следи.

Први пут на јутрење без Динкића

Кабинет Ивице Дачића и Александра Вучића тресао се током 2013. искључиво изнутра, тако да то што је средином лета из кабинета испао трећи учесник првобитног коалиционог договора, фамозни Млађан Динкић, не представља ни приближно онолико повољну вест колико звучи на прву лопту. Влада је, после седмица и седмица мучног нагађања, заиста била реконструисана, заједно са саветничким тимом у који је претерано помпезно убачено неколико дотрајалих политичко-економских „стручњака“ са Запада (сви су, дабоме, рекли да се бесплатно прихватају тога да „помогну“ Србији); али, до промене погубне економске политике, условљене оним суманутим европским интеграцијама, није дошло, пошто смо наместо Динкића добили Сашу Радуловића и Лазара Крстића, једнако заљубљене у „реформе“ и „транзицију“ по мери западних израбљивача. Због униформности већине гласила у Србији, реконструкција владе вероватно је била доминантна тема у години која се завршава, барем што се тиче оног дела јавности који је окренут ка најутицајнијим телевизијама и дневним листовима.

Бастион ауто-експлозија

Непосредно пред зору 18. јуна, амерички новинар Мајкл Хејстингс страдао је у саобраћајном удесу у Лос Анђелесу, када је његов ауто – нови „мерцедес купе“ – ударио у дрво и запалио се. После се испоставило да се, према казивању очевидаца, аутомобил у ствари прво запалио, а тек је после ударио у дрво. Па је онда испливао и снимак сигурносних камера, који је потврдио речи очевидаца. Па су се огласили и неки стручњаци, упознати са могућностима тајних служби, изјављујући да ЦИА одавно влада технологијом даљинског управљања туђим аутомобилима. Па се сазнало да је 33-годишњи Хејстингс данима пре погибије упозоравао пријатеље да је на трагу неке опасне приче којом ће бити раскринкана ЦИА и њене сумњиве делатности. Па је Хејстингсова удовица, која је на месту несреће најпре била рекла да ће јој платити они који су јој убили мужа, два месеца касније на телевизији променила став и, лутајућег погледа – неки су нагађали да је била дрогирана – рекла да ипак верује званичној верзији да је њен муж погинуо несрећним случајем. Па су се огласили и адвокати „Викиликса“, рекавши да их је неколико сати пре смрти Хејстингс контактирао, тражећи од њих правну помоћ у скандалу који ће ускоро да покрене… И све то у „бастиону демократије“, држави која никада не оклева када треба другима да држи лекције о „слободи новинарства“.

Гола истина

Мајли Сајрус није била баш сасвим нага када је изводила своју „музичку тачку“ 25. августа, на додели годишњих МТВ награда, али је зато, више него ико пре, оголила поразне „вредности“ масовне културе коју производи Америка: двадесетогодишња девојка се, попут надрогиране проститутке, увијала око сваког фалусу налик облика који јој је био доступан на бини, успут глумећи мастурбацију и оргазме, збуњујући тиме чак и публику навикнуту на разне скандале. Цела планета је тих дана брујала о Мајли, занемарујући важније теме као што је, на пример, Сирија, а по броју твитова – 360.000 по минуту – овај догађај оборио је све дотадашње рекорде.

Зa ћирилицу неспремни

Главна невоља „југосфере“ у 2013. години била је – ћирилица. На ово писмо су се најпре окомила гласила и „проевропска јавност“ у Србији, када је нова градска власт у Новом Саду почетком године била увела ћириличне екране у градске аутобусе. То је погрдно називано „ћирилизацијом Новог Сада“, те незаобилазним „повратком у деведесете“. Пола године касније, када су хрватске власти – тада већ увелико као део Европске уније, којој се Хрватска летос и званично прикључила – покушале да у Вуковару, граду са трећином српског становништва, поставе двојезичне јавне табле какве прописује хрватски устав, тамо су против ћириличних натписа почеле насилне демонстрације, у организацији нечега што се зове „Штаб за одбрану Вуковара“. Демонстрације не престају до дана данашњег, и то тако што разјарена маса све табле лупа чекићима и збацује чим се разиђе полиција, иначе веома трпељива према оваквим испадима србомржње. На ту експлозију усташтва се крајем године надовезао и хрватски репрезентативац у фудбалу, Јосип Џо Шимунић, када је, после победе над Исландом у Загребу, заједно са целим стадионом скандирао „За дом спремни“.

Паника запада спасила Сирију

Сада и Руси имају своје историјско „не“. Када је, почетком лета, изгледало да Сирија више не може да избегне напад западних насилника, Москва је – тихо, али одлучно и веома убедљиво – ставила до знања да у том случају неће седети скрштених руку. Спремност Русије да брани Дамаск и тамошњег председника Асада, произвела је праву панику у јавности Америке и њених савезница, првенствено Велике Британије која је, први пут после Хладног рата, донела одлуку да изостане из једне вашингтонске пустоловине, односно, да не учествује у могућем нападу на Сирију. Повлачење Британаца, као и каснији пристанак Америке да ипак преговара са Асадом уместо да га бомбардује, показало је све размере вишевековног страха Запада од Русије. Захваљујући том страху, легална власт Сирије успела је да се одбрани пред налетом „побуњеника“, тј. преобучених терориста (чак и из Ал-каиде) затрпаних војном помоћи из Америке и Западне Европе, а спремних чак и на то да прождиру људска срца извађена из лешева својих противника, како је показао један грозоморни видео-снимак из грађанског рата у Сирији.

Ђилас пао, остала ђиласовштина

После пуних 13 година, Демократска странка више не обавља власт у главном граду Србије, пошто је Драган Ђилас, први човек ДС-а, смењен са места градоначелника 24. септембра (технички гледано, та странка је једно време после тога наставила да учествује у руковођењу Београдом преко Татјане Пашић, која је била члан Привременог органа, али је и то престало њеном оставком 10. децембра). Чињеница је, међутим, да је од те смене прошло три месеца а да се у свакодневици Београђана ништа није променило. Не само да злогласни „Бус плус“ и даље паразитира на систему градског саобраћаја, већ и другосрбијански јуришници које је Ђилас још 2008. поставио по културним установама – и задржао их тамо, упркос томе што ЛДП, који их је делегирао, није ни ушао у Градску скупштину на изборима 2012. године – и даље несметано врше своју срамотну мисију, како је показала и суманута изложба „Богујевци“ од 18. децембра, коју је одобрио и поставио Културни центар Београда.

Србизација Украјине

На једној, ЕУ страни, чекају претње, уцене, задуживање, одумирање привреде и подређен положај. На другој, руској страни, налазе се позиви на сарадњу, отплата и опрост дугова, равноправно учешће у одлучивању, прилике за развој. Па ипак, упркос свему набројаном, јавност Украјине наставља да приморава своју владу да се приклони оној првој опцији, јер су, забога, од свега – па и од живота и напретка – важније некакве „европске вредности“. Од како је званични Кијев крајем новембра обуставио потписивање погубног Споразума о придруживању са Европском унијом, у украјинском главном граду не престају противразумски протести, названи „Евромајдан“, на којима десетине и стотине хиљада људи заслепљено захтева да се држава одлучи за далеко неповољнији избор (и у том несхватљивом захтеву наилази на нескривену подршку најутицајнијих гласила). Све то не само да превише подсећа на Србију већ и тужно сведочи о злој коби словенских народа, који почетком 21. века хрле управо у ропство из којег су их њихови преци једва спасили једно столеће раније.

Одлазак Ел Командантеа

Иако није био верник, Уго Чавез јесте иза себе оставио нешто што умногоме личи на натприродну, од Господа подржану вредност: Јужна Америка је данас далеко слободнија у односу на каубоје са севера него што је то била 1998. године, када је Ел Команданте први пут победио на председничким изборима у својој Венецуели и од ње почео да прави ослонац отпора вашингтонској самовољи и осионости, ослонац око којег се убрзо окупио остатак измученог континента. Немоћан једино пред канцером, Чавез је овај свет напустио прерано, 5. марта 2013, у својој 59. години. На вест о његовој смрти, национална жалост била је проглашена у Боливији (чији је председник Ево Моралес чак и заплакао пред камерама), Еквадору, Бразилу, Аргентини, Ирану, Белорусији, Чилеу, на Куби, Хаитију, у Доминиканској Републици, Уругвају, Никарагви, Суринаму… Наравно и у Венецуели, која је под Чавезом толико ојачала да је власт до данас задржао Чавезов наследник Николас Мадуро, упркос томе што су САД покушале да смрт Ел Командантеа искористе како би преотеле контролу над овом државом. Стога Чавезов смрт, у конкуренцији доста старијег – мада не мање честитог – Нелсона Манделе, ипак представља највећи појединачни губитак човечанства у години на измаку.

„Јужни ток“ коначно оживео

Међу реткима који на крају 2013. стоје неупоредиво боље него на њеном почетку јесте Кремљ, нарочито Владимир Путин, који је поново на челу руске државе, која, заузврат, делује јача него икада. Србију је то дотакло тек пред сам крај године, када су, 24. новембра, у Шајкашу најзад започети радови на изградњи „Јужног тока“, цевовода који ће снабдевати Европу гасом из Русије, а на којем је Србији намењен можда и кључни положај. Процењена економска корист од овог подухвата је без премца, а још већа добит огледа се у очекиваној политичкој и друштвеној стабилности, за какву се предвиђа да ће стићи са појачаним руским утицајем. Не треба, међутим, наивно очекивати да ће Запад тек тако стајати по страни док се остварује њихова ноћна мора, а то је здрава сарадња Русије и Србије: у наредној години ваља очекивати појачане нападе на овај политичко-пословни подухват.

2 коментара

  1. Posle izjave g.Vučića da se možemo nadati članstvu u EZ oko 2o2o god.
    Ako prihvatimo ovo i ono,možda ćemo se u međuvremenu radovati dodeli
    Nobelove nagrade kako bi lakše podneli gubitak Kosova i Metohije.
    Sigurno je samo da ćemo dobiti širok osmeh grofice Ešton,a i to je nešto eej grficin osmeh bogati!Iako zapad čini samo zlo po celoj planeti šireći samo mržnju,smrt,beščašće mi mu sami hrlimo u zagrljaj
    da bi uživali u njihovom otrovnom zadahu.Da li moramo iščekivati
    njihovu milost,a zašto bi to radili? Zar zbog grficinog osmeha ili
    Nobela,ajte molim vas!Imamo mi način da se odbranimo od njihovih
    razjapljenih čeljusti punih otrovnih zuba samo treba da se uzdamo u pamet,da racionalno razmišljamo i odlučujemo.Ima u ovoj Srbiji
    pravih i poštenih ljudi,ima Srba vernih Srbiji,nažalost nisu u vlasti,o ničemu ne odlučuju,očekujem i nadam se da će se pojaviti
    na vreme,da nas povedu u sigurnost življenja,da nas povedu ka
    svetlosti tamo odakle dolazi svetlost i odakle sunce izlazi.milan




    0



    0
  2. Ima jedna priča čudna,da lepota rugobu rađa.
    Ta grdna je kao đavo,pogled joj je tako zao
    Lepotica majka beše,dembeli joj sve oteše.
    Sve gradove i sva sela,polja,šume i vrleti,
    zdravi izvor,pitke vode,
    sve potoke i sve reke,postideše slavne pretke.
    Dembeli se namnožiše,međusobom pogložiše.
    Ko zasluga ima više,kada majku sakatiše.
    Tu je dična Amerika,verna slika bezbožnika,
    da naslika novog lika,Nobelovca-najamnika.
    Ima li išta lepše i dičnije,od amero-evropske familije?
    Kako je humana,ta ushićujuća demokratija,
    sve otima sve ubija.
    Ucenama i pretnjama,dembeli se povinuju,
    glad naroda,glas očaja i ne vide i,ne čuju!-Luna.




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *