Одлив мозгова

Милорад Вучелић, главни уредник

Неискреност или дубоко неразумевање. Нема ништа треће када је реч је о нашем преговарачком процесу за приступање ЕУ.

Ако Дачићу и друговима којим случајем измакне Нобелова награда… узрок томе биће два поменута разлога. Не треба пуно трагати за доказима. Већ годинама, а поготово у последње време, у политичком и медијском животу се на сва уста кука због „одлива мозгова“ како се поетично назива одлазак младих и образованих Срба на Запад. Нико томе да стане на пут и каже да се не ради ни о каквом „одливу“ већ да то млади и школовани одлазе код својих рођених рођака, у нашу велику европску породицу. Од када се то одлазак код стричева и ујака и најближе родбине и својте третира као некакав одлив мозга! Па нису они, не дај Боже, отишли у Косовску Митровицу или Бањaлуку. Зар нисмо сви ми у нашој ЕУ кући?

Друго, наши људи у западним земљама својим ће нас утицајем подржати да учврстимо наше фамилијарне везе унутар ЕУ. Они ће такође лобирати да нас тамо лакше приме у заједнички породични дом. Па, због чега уосталом ми хоћемо да уђемо и у НАТО? Пре свега зато да би помогли Русима у случају да овај агресивни војни пакт реши да изврши инвазију на њих. Ми ћемо онда, будући да се ту све одлуке доносе консензусом, ставити вето и спасити Русију, како је то скоро објаснио један наш велики политички лидер без странке. А и шта ће му странка, ко има НАТО не треба му ништа друго.

И не само то. ЕУ нам чини велику услугу јер прихвата и запошљава људе који су се одшколовали у Србији, у овом нашем нереформисаном и заосталом школству. Каква су они знања овде могли стећи? Никаква. А на Западу их примају на посао и омогућавају им лепу каријеру. Другим речима, ми страним државама и компанијама уваљујемо наше нестручне кадрове, а чим реформама дотучемо наш систем образовања, онда ћемо код нас запошљавати такве  кадрове.

[restrictedarea]

Са нашим људима са факултетском дипломом ми већ годинама попуњавамо толико радних места земљама у ЕУ да они сада могу на министарска места да постављају и несвршене студенте. Тако је у новој аустријској влади на место министра спољних послова изабран несвршени студент права, 27-годишњи Себастијан Курц. И нико му не замера што је давно дигао руке од факултета, него што је зализан, што има повеће уши и што је клемпав.

Више је него сумњиво и чак за нашу ЕУ будућност опасно то што се у Србији упорно понавља реч „избори“. То је баш неевропски. Какви црни избори. Изабран је свако ко завршава косовску агенду и врши реформе. Ко уопште бира Европску комисију и комесаре? Нико. Они се самобирају и ротирају. Коме они одговарају, када не одговарају Европском парламенту? Ником. Монарси су  били одговорни  Богу, а ови баш никоме. И сада се у Србији говори о потреби избора и то се људима чини нормалним. Као да не видимо колико је чак и Немцима требало да после избора направе владу. Уместо избора, неопходно  би било  само Чеду Јовановића, судећи по његовим речима, ставити на чело Политичког савета СНС-а. Лидер ЛДП-а, наиме, тврди да и Николић, и Дачић, и Вучић, па и Ђилас и Тадић, а нико од поменутих то не демантује, спроводе његов програм, онај програм који откада је света и века, он заступа. Химна овог новог ЕУ окупљања биће песма Даре Бубамаре: „Сви су ту као некада, чује се песма старих другова“.

Јовановић поседује и огромну великодушност коју показује када каже да „не треба бежати од оних који су својом политиком пришли ЛДП-у“. И што би сада ризиковали да на изборима ова странка не уђе у парламент па да Србија остане без програма.

Делујемо некако млако и када је у питању „Јужни ток“. Неки мисле да је довољно што се потпуно лишавамо сваког суверенитета када тврдимо да ћемо ми, без обзира на међународне уговоре, своју државу, институције и законе, уважавати све што се ЕУ и Русија договоре. Градили-не градили „Јужни ток“, нама је свеједно. Мало је то јер се од нас очекује да Русији поново кажемо своје историјско – не. Потребна нам је иста она одлучност са којом смо онолико рудно благо на Косову предали у руке Шиптарима и ни писнули нисмо. Зашто? Зато што ће то, када Косово са Србијом уђе у ЕУ,  ионако остати у великој европској породици. А за наше нафтне изворе у Банату који се, судећи по лелеку и проценама наших бројних политичара и аналитичара, по количини могу мерити са налазиштима у Катару и Саудијској Арабији, не можемо бити сигурни да неће бити премештени у Русију и тако напустити нашу нову европску кућу.

Одмах би из све снаге требало подржати азербејџански гасни пројекат „Шах Дениз II“, који треба да смањи енергетску зависност од Русије. Нема везе што не пролази преко наше територије. Бојим се да смо већ закаснили.

Треба да нам свима послужи за пример како је пре два дана у „Политици“ Борис Беговић очитао праву буквицу Владимиру Путину. Просто га је нагрдио и поуздани извори тврде да је то руском председнику загорчало живот и предстојеће божићне празнике. Добро му је пошло са Америком, Украјином, Сиријом, Ираком и Ираном, али после поменуте колумне не може ока да склопи. Када је прочитао да „Велика Русија, највише због ње саме, заслужује, ипак, нешто боље. Далеко боље!“ – од њега, Путин је можда постао спреман да распише ванредне изборе. Високо позиционирани обавештајни извори кажу да га најближи сарадници теше и говоре да је реч о обичној комендијантској бедастоћи и еготрипу који више служи за спрдачину, али не помаже.

Велику неевропску небудност, када је већ о Русији реч, показали су и српски медији када су поверовали да је онаква личност и херој какав је Горбачов мртав. А он је, поудано знамо, жив да не може бити живљи и полетнији. Од чега би уопште такав јунак, који је у корист Америке и НАТО-а растурио и СССР па посредно и нашу бившу државу, могао уопште умрети? Не сме се више наседати на ове антизападне гласине на друштвеним мрежама. Мора бити више будности. Западни извори су нас само ставили на пробу да провере ко од нас неће закукати из свег гласа. Изгледа да је било неких неискрених.

Под хитно би влада Србије морала да прихвати предлог Бојана Пајтића да страни посматрачи долазе на изборе у Војводини. Али ту се не сме стати. Под хитно би требало Војводину да запоседну „плави шлемови“ и да заузму линије раздвајања. Треба смело искорачити. Боље је на време спречити па излечити. Надохват руке су нам ЕУ безбедносне снаге са којима смо недавно у Бриселу потписали државни уговор. А не би било лоше да се онако баш европски заложимо да се ракетни штит против Русије постави у северној српској покрајини. У креативном тумачењу наших власти то не би уопште нарушавало нашу скупштински декларисану војну неутралност и могло би се назвати нормализацијом односа у региону.

Републику Српску треба хитно препустити међународним посредницима које предлажу Словенија и Хрватска а у циљу спасавања БиХ. Треба се хитно задужити још неких пет-шест милијарди колико ће нам бити неопходно за послове поводом почетка преговарања о уласку у ЕУ.

Створен је већ плачевни и отужни тон којим се помиње обележавање стогодишњице битака и победа славне српске војске на Церу и Колубари. Мало је. Било би неопходно, ако ћемо у ЕУ, то славље на време отказати и препустити годишњицу забораву. Мора се пронаћи неки нови, рецимо Недићев датум – као прелазно решење док, као национални празник, не озваничимо неки датум из јануара следеће године.

[/restrictedarea]