Почетна / Економија / Њемачки евротенк

Њемачки евротенк

Пише Момир Булатовић

Упорна и све обилатија одбрана евра од стране Европске комисије и Европске централне банке (ЕЦБ) у својој економској суштини, представља одбрану конкурентске способности њемачке привреде на свјетском тржишту

Када је Барак Обама, актуелни амерички предсједник (који се назвао „новом надом“ за своју државу и сав свијет) започео први мандат, свјетска  финансијска криза је била у зрелој фази. Са гњевом праведника на лицу, грмио је да ће се обрачунати са похлепом банкара која је створила хаос и понављао „никад више…“ неће бити тако бескруполозне пљачке, уз мирење државе. На исти начин су поступили и европски званичници, најављујући оштре мјере и обећавајући брзи опоравак.

 

Криза је добро… Сви знају (а посебно они који читају „Печат“) колико је све било далеко од истине. Данас, након више од пет година такве „борбе“, ваља се упитати за стање свјетске економске кризе. Без бриге. Она је добро да боље не може бити, што се не би могло рећи за свијет реалне економије који је није произвео, али подноси све њене посљедице.

Тренутни резултат изгледа овако. На свјетском нивоу, јавни (државни) дуг порастао је за 30 трилиона (хиљада милијарди) УС долара. То је раст од чак 65 одсто. Пласмани централних банака (нови новац) износили су десет трилиона, што је било повећање од 150 процената. Приватни дуг (домаћинства, нефинансијске и финансијске корпорације) увећан је за 22 трилиона долара. Тржишна вриједност акција на берзама порасла је за 26 трилиона (84 одсто). Глобални БДП је увећан за 8 трилиона. (Извор: Лето Ресеарцх).

Дакле, свијет реалне економије је увећан за осам трилиона УС долара, док су финансијски улози порасли за осамдесет осам. То је скор од 11:1 у корист финансијског капитала. Борба против његове доминације и за спас свијета стварне економије почела је прије пет година, када је свјетска економија доживјела колапс, а исти однос био 10:1. Једноставније, да би реална економија порасла за осам трилиона, било је потребно створити једанаест пута више новог новца, који у суштини јесте без икакве вриједности, али појавно има исту тежину и права као новац који се ствара у производњи, промету, услугама… То је као када неко у децилитар врхунског вина успе више од литре обичне воде и тврди да настала беванда има исте квалитете као и вино. Проблем је још тежи јер су власници и воде и вина исти, будући да је и само вино произведено на бази датих кредита који су добијени на основу заложене призводње.

Постоји и додатна невоља. Да би се постигли и овакви (поражавајући) резултати, било је неопходно платити додатну цијену. У истом времену је на свјетском нивоу изгубљено 32  милиона радних мјеста. Скромни раст свјетског БДП остварен је уз драстично смањење броја радника.

 

Власници капитала и рада Постоји огроман јаз између оних који живе од свога капитала и оних који опстају својим радом. Први могу да буду срећни, јер њихови приходи расту и омогућавају им лагодност без икаквог ангажовања. Други, они који су власници само свог рада, бивају све мање плаћени под условом да сачувају радна мјеста. Ефикасност капитала расте на основу два фактора. Први је повећање утицаја нових технологија у производњи и услугама (роботизација) и он дјелује објективно, као неизбјежност садашње фазе развоја. Други је супротан и посљедица је дјеловања држава и централних банака у циљу „помоћи“ економији. Под видом „отварања нових радних мјеста“ владе иницирају процесе који убрзано и неумитно запослене остављају на улици. „Лаки новац“ који оне нештедимице стварају одлази у руке финансијских мешетара чиме они повећавају своје удјеле (власничка права) у односу на постојећа предузећа и запослене. Када буде дошло вријеме да они затраже своје „вино“, неминовно ће услиједити серија банкрота и стечаја. Закључак: Финансијска (фиктивна) економија је срушила стварну (реалну).

Право стање је неупоредиво горе, будући да се иовако суморни резултати утврђују на бази званичних података. Озбиљни аналитичари годинама указују да владе воле да кривотворе службене податке. Оне то и раде, дуги низ година и по рецепту да су и нож и погача у истој руци. Аутори таквих нимало безазлених лажи су, разумије се, у Америци, али имају добре ученике у великом броју просвјетљених националних лидера. Иначе, обмањивање неуких се обавља под именом „увођење нових стандарда“. На примјер, систем показатеља се прошири на начин да се сви видови запослености изједначе па се милиони оних који раде недовољно (ради примања социјалне помоћи) или дјелимично, на више радних мјеста како би преживјели, поистовјете са пуном запосленошћу. Тада се Обамина администрација може похвалити да је и након што је десет или петнаест милиона Американаца испало са тржишта рада, остварена побједа јер је званична стопа незапослености око пројектованих шест одсто. Да ли онда икога може да зачуди што социјални и политички немири расту свуда у свијету?

У питању је глобални процес и у основи важи за све економије. Истина, не за све подједнако. У Европи је много горе него у Америци. Да не би неко помислио како је ово произвољна тврдња, произашла из политичког предубјеђења, нека погледа однос долара и евра, што је синтетички показатељ стања њихових економија. Долар је одавно изгубио карактеристике које су представљале његов нужан избор за свјетску резервну валуту (према којој су се вршили сви међувалутни обрачуни). Ипак, он остаје на том привилегованом мјесту из два разлога. Први је што Кина (и остале чланице БРИКСА) рачунају да им се тренутно не исплати ова врста лидерства. Други је, за нас посебно важан, што долар такав какав је и даље представља сигурнију валуту од евра.

Европа, оличена у Европској унији (прецизније еврозони) све мање је конкуретна у односу на САД. Банке еврозоне су у много горем стању од америчких и, као треће, политички немири и незадовољства су гори у ЕУ него у Америци. Поред социјалних, у ЕУ се у многим државама чланицама брзо шире и окрупњавају политичка незадовољства усмјерена против саме Уније.

 

[restrictedarea]

Њемачка Европа  На највишим политичким нивоима годинама се иза сцене дискутује са Њемачком уз оптужбу да је искористила финансијску кризу. Док су све остале велике државе – САД, Велика Британија, Јапан и Кина дале свој допринос у обезбјеђивању стимуланса за глобални раст економије, Њемачка се затворила у своје мало тржиште, звано еврозона. Она је то урадила са циљем да њени индустријалци могу да што дуже забаце своје удице у државе периферије еврозоне. Клајд Престовиц (Тхе Интернатионал Ецономy) у тексту под насловом „Њемачка је невидљиви манипулатор валутом“ даје сликовито објашњење: „Немојте да се бринете, ваша локална група њемачких индустријалаца је овдје да би вам помогла да сазнате шта су то структурне реформе које смо (иначе) ми створили са нашим партнерима у злочину (ММФ-ом, ЕЦБ и Европском комисијом) а које су срушиле вашу економију и ваш дуг учиниле још више неодрживим. Боже мој, зар нисмо ми Њемци великодушни?“

Да ствари постају озбиљне, указује и посљедњи полугодишњи извјештај америчког министарства финансија. У њему стоји: „Њемачка слаба унутрашња потрошња и раст и велика зависност привреде од извоза отежава ребаланс на нивоу ЕУ и то у времену када су бројне друге земље еврозоне под озбиљним притиском да обуздају унутрашњу потрошњу и смање увоз у циљу остваривања реформи.“  Закључак извјештаја гласи: „Коначни резултат оваквог понашања Њемачке јесте склоност ка дефлацији еврозоне, али и укупне свјетске економије.“ Исти извори наводе да су се поводом овог извјештаја већ чули амерички предсједник Обама и министар финансија Џек Лу (Јацк Леw) са Ангелом Меркел, али не да би јој се извинили због афере прислушкивања, већ да би јој указали на недопустивост овакве њемачке агресивности. Наравно, не љуте се Американци на Њемачку што тако немилосрдно поступа према својој ЕУ периферији због патњи њених држављана, већ због глобално нелојалне конкуренције која смањује њихове профитне узлете.

 

Јефтини евро Њемачка је, својом владавином у ЕУ и еврозони, вјештачки створила јефтину валуту на основу које њена привреда има конкурентске предности над тржиштима у развоју. Од 2008. године њен суфицит у спољној трговини је огроман и кретао се у распону од двјеста до двјеста педесет милијарди УС долара. Али, да би Њемачкој ишло добро, свима другима унутар еврозоне и око ње мора бити све лошије.

Упорна и све обилатија одбрана евра од стране Европске комисије и Европске централне банке (ЕЦБ) у својој економској суштини, представља одбрану конкурентске способности њемачке привреде на свјетском тржишту. И ништа друго. Јер, иако ЕЦБ утврђује јединствену краткорочну камату на позајмнице које даје и иако све државе еврозоне све извозне и домаће трансакције утврђују у евру, само је илузија да постоји једна валута. Истина је да се однос размјене долара и евра и евра са другим валутама утврђује као просјечан однос различитих вриједности националних евра. Није иста вриједност евра у Њемачкој и Грчкој, Шпанији или којој другој земљи која је у економским невољама и тражи помоћ од (сада већ „смртоносне“) Тројке. То је доказано на недавном финансијском слому Кипра, када су успостављена бројна ограничења у циљу обиљежавања „кипарског евра“ и забране његовог изношења.

Иначе се вриједност/цијена новца утврђује на основу висине каматне стопе која прати поједине вриједносне папире. Када улагачи у кипарске банке остану без огромног дијела своје главнице („шишање“) не треба много мудрости да се предвиди њихов бијег првом могућом приликом. Када се то најављује и у Грчкој или у Италији, неодољиво подсјећа на маркетинчки слоган: „Улажите у њемачке банке, оне су најсигурније.“

Све се ово још јасније показује у различитом цијенама (каматним стопама) за државне записе чланица еврозоне. Осим Њемачке, код свих осталих државно задуживање бива све скупље а код неких проказаних држава камата се одавно винула у небо и замрачила га.

 

Драстична Грчка На грчке патње су се навикли сви (осим Грка). Све се мање медијске пажње посвећује штрајковима против владиних мјера и планова. Скоро да се ни не говори да није успио трећи по реду програм консолидације финансијског сектора, па се већ тражи четврти. Недавно, према писању „Катимеринија“, министарство рада и социјалног осигурања објавило је да озбиљно разматра драстичне мјере прикупљања доприноса од предузећа како би се избјегао слом пензионог и система социјалних давања. Шта значи драстично? Министарство планира да примора компаније да плате доприносе, или да им паре силом скине са рачуна. У питању је 14 милијарди евра што је осам одсто БДП Грчке, али којих, успут буди речено, нема на рачунима тих компанија. Све  и када би успио овај немогући подухват и наплатило се свих четрнаест милијарди, ова би се година опет завршила са мањком у буџету за ову намјену од готово три милијарде. Браћо Грци, џаба сте штедјели на пензијама и платама, камате све поједоше.

Једини смисао који се може уочити у овом лудилу јесте тјерање свих садашњих и будућих страних инвеститора, од којих се иначе очекује спас грчке привреде. Заиста, ко би разуман улагао паре у тако „драстичне“ прилике. А када сви побјегну, ето милосрдних Њемаца из локалне групе индустријалаца да „помогну“ и „запосле“. С обзиром да је стање тако тешко, њихове накнаде морају бити примјерено велике а да би биле исплаћене, мора да иде на добош све што вриједи у овој дивној држави. Многи Грци с разлогом, али политички веома некоректно, мрмљају да је ово ефикасније од употребе Хилтерових тенкова. Први су, коначно, били истјерани, а ови новоевропејци се књиже као власници грчке земље. Један кроз један и на вјеки вјеков.

 

Тужна Шпанија ММФ је у априлском броју (Фисцал Монитор) објавио прогнозу по којој је Шпанија, практично, финансијски пропала. Подаци показују да ће све до 2018. године њен буџетски дефицит бити увећаван и стално ће бити око шест одсто, уз растући јавни дуг који ће прећи 110 одсто БДП. За сваку државу то је крај. За ону која већ сада има стопу незапослености од 26 одсто, то је комплетна катастрофа. Представници ове, са разлогом поносне нације, устали су на ноге и оспорили наводе ММФ-а.

У недавно објављеном броју истог „Прегледа“ десила се чудовишна промјена. Коначна цифра која је објављена за 2018. г. и гласила је на 6 процената (структуралног) дефицита, смањена је на 1,4 одсто. Све остало је исто. Нема спектакуларног раста запослености. Нема привредног развоја. Има само неко магловито објашњење да ће до 2016.године Европска комисија направити некакав програм, који ће Шпанци изнијети преко свог даљег осиромашења, а све ће бити названо – пореска консолидација. Ко жели да вјерује, може слободно. Страни инвеститори, међутим, неће бити наивни да улете у такву збрку. Ето новог поља да се осјети њемачка великодушност и спремност да се увијек помогне онима које су гурнули у невољу.

Њемачка је један од највећих инвеститора у Србији. Она је њена највећа нада за привредни спас. Или можда и није?

[/restrictedarea]

Један коментар

  1. Dragi moj daleki rođače,
    što se tiče realne ekonomije, glavni akcenat neupućenih je na modernizaciji i robotici.
    Ja sam u tom poslu dugo i znam da je to zabluda, još uvek robotizacija nije u stanju da zameni ljudsku radnu i umnu snagu. Ona je efikasna samo u opasnim okolnostima i tamo gde treba smanjiti broj radnika radi borbe sa sindikatima. Prava suština modernizacije je u dizajnu proizvoda , organizaciji proizvodnje i organizaciji rukovođenja. 90% mobilnih telefona, kompjutera i tableta se montiraju ručno, robotizovane linije su za slikanje, a kineski radnici imaju veće plate nego većina evropskih.
    Pozdrav dragi moj rođače.




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *