На „узлазној“ линији

Пише Драгомир Анђелковић

Опасно је ако се у Београду услед разних личнопартијских рачуна поново иде у крајност националног мазохизма

После десет година ево Ђукановића поново у Србији. Дочекан је раширених руку, као да нам је велики пријатељ. Знамо да није, али добро, део рационалног приступа политици о коме се сада толико прича је и претварање. Но, опасно је ако се у Београду не ради тако, већ се услед разних личнопартијских рачуна поново иде у крајност националног мазохизма. Рационално поимање политике не значи одрицање од националних интереса, поготово не од њихових приоритета, већ изналажење погодних модалитета за реализацију. Да ли Београд тако поступа у односу на Подгорицу?

РАДИКАЛИЗАЦИЈА ТИТОИЗМА Српски званичници на челу са Дачићем надметали су се ко ће гласније изјавити да су односи Србије и Црне Горе на „узлазној линији“. Додуше, премијер је истакао да је одлука Пoдгoрицe дa признa jeднoстрaнo прoглaшeну нeзaвиснoст Кoсoвa билa пoгрeшнa, aли дa Србиja нeмa нaмeру дa сe збoг тoгa инaти сa Црнoм Гoрoм. Како је додао: „Aкo смo нoрмaлизoвaли oднoсe сa свим зaпaдним држaвaмa кoje су признaлe нeзaвиснoст Кoсoвa и кoje су билe прoмoтори и спoнзoри тe нeзaвиснoсти, нeћeмo вaљдa сa Црнoм Гoрoм дa вeжбaмo инaћeњe?“
Не може се рећи да Дачић у вези са тим није у праву, али се суштински ипак ради о класичној замени теза. Да је слично изјавио у вези са посетом званичника Македоније нашој земљи, то би мање-више могло да прође, али не и када се ради о Црној Гори. Тамошњи режим не асистира само у игри великих чији је циљ отмица наше јужне покрајине. Штавише, ни не спроводи „тек“ асимилацију дела припадника српског народа, што се у Македонији од 1945. године систематски радило на њеном северозападу (историјском делу „Старе Србије“). У Црној Гори се иде много даље: тамо се од већинског српског народа у целини прави нешто ново. Данас се у томе иде и много даље, те поступа знатно радикалније него за владе Јосипа Броза. Тако нешто нужно подразумева вођење идентитетске и шире политике засноване на тоталном антисрпству.

ЕТНОМЕНАЏМЕНТ Допринос Стаљина „марксистичкој мисли“, између осталог, састоји се и од уношења схватања о „историјском карактеру нација“. Другим речима, прихваћен је његов став да оне током времена еволуирају, спајајући се и раздвајајући на основу историјски условљених културних, економских, политичких и других критеријума. Објективно, тешко је са тиме се не сложити. Једино, проблем је у томе што су комунисти себи дали за право да на основу политичке целисходности одлучују о томе где се назире нова нација, па да је онда методама државног тзв. етноменаџмента уобличавају. Једно је признати да су се током векова засебног и историјски специфичног живота Исланђани издвојили из норвешког националног корпуса, а друго је небитне разлике предимензионирати па од Црногораца правити посебну нацију.

[restrictedarea] Ту се све вртело око поделе на „хегемонистичке“ и „потлачене нације“, а национално питање превасходно је третирано као средство револуције. Мање на основу објективне процене положаја, више на основу политичке сврсисходности, нације су разврставане у те две групе. У прву су сврставане оне чије су елите имале доминантну улогу у земљама које нису биле по вољи бољшевичког вођства. За те народе комунистички лидери мислили су да представљају ослонац режима, пошто су били окосница полиције, војске, администрације, те их је требало ослабити на све могуће начине, и подршком национално деструктивним процесима где год је за њих постојао и најмањи основ. Тако су страдали Срби јер је испланирано откидање од њих, по верским критеријумима, исламизираног дела нације у БиХ и Рашкој области, односно на основу особености произашлих из засебног државног живота, православних Црногораца.
Када се такав дух једном пусти из боце, тешко га је у њу вратити. То видимо и на примеру Совјетског Савеза, где је у раној револуционарној фази и током грађанског рата прихваћен концепт о посебности три гране руског националног стабла – Малоруса (Украјинаца), Белоруса и Великоруса (Руса). Колико год да су се у СССР-у потом трудили да негативне ефекте тога анулирају, није се могло више назад. О опаким плодовима тако израслог дрвета можемо да судимо и по примеру онога што се сада дешава у Украјини. Ту се антируски дух проширио из западног, покатоличеног дела земље и у многе друге православне области. Тако нешто се дешава, умногоме, на темељу онога што слободно можемо да назовемо „кроатизација“.

КРОАТИЗАЦИЈА Бољшевици су радили у прилог свом стварању тамо где су процењивали да са становишта идеолошких интереса то има смисла. Но, то није подразумевало пројекцију нових односа уназад. Полазило се од тога да је део неког народа у неком раздобљу стекао особености, те на основу њих има право да добије статус засебне нације, али су признавани етнички корени. Тако званично није негирано ни српско порекло Црногораца, односно није било ни говора да њихов језик није српски (српскохрватски).
С друге стране, католичко-хабзбуршки стратези што су креирали свестрану политику усмерену ка дубинском јачању државе која је доживљавана као бастион католичанства према православном Југу и Истоку, у вези са истим питањима поступали су комплексније. Намера им је била да се од католичких поданика истородних са православним народима из окружења, створи фанатична ударна песница за борбу против њих. И уз то, да се додатно посеје семе раздора међу њиховим етничким групама где год је то могуће. Тако се консолидовало своје и слабило противничко.
У светлу реченог, крајем 19. и почетком 20. века отпочео је систематски рад на утапању бројних Срба католика у хрватску нацију, при чему се пласирала теза о њеној културној, језичкој, етничкој удаљености од српског народа. Иако се и прави Хрвати тек за нијансу разликују од Срба, почеле су да се рецитују бајке о томе да међу нама нема готово ничег заједничког. Исти сценарио грађења новог идентитета на антиидентитету, утемељеног на слепој мржњи, у интерпретацији Калаја, почео је да се примењује и са нашим муслиманима после окупације БиХ 1878. Тако је засејано тзв. бошњачко семе. Не треба ни рећи, идентична матрица је примењена и на западу Украјине. Склепане су теорије да тамошње становништво никада није имало било шта заједничко са Русима. Убрзо је отпочео и „извоз“ таквих пропагандних продуката у руски део Украјине, где су, пре свега у одређеним интелектуалним срединама, као згодно средство за политичку (зло)употребу, прихваћене, те се сада уз помоћ неких западних центара ради на њиховом наметању осталим Малорусима. Но, сада је време да се вратимо нашој Црној Гори.

ДУКЉАНИЗАЦИЈА Док су комунисти, не негирајући српске корене, заливали нејако дрво црногорског националног идентитета, тамо је, на друштвеним маргинама, отпочињао и процес „кроатизације“ (под локалном фирмом „дукљанизација“). Фабриковане су небулозне теорије о етногенези Црногораца, како би се „доказало“ да они никада нису имали ништа заједничко са Србима. Са распадом Југославије, односно отпочињањем ратова за њено „наслеђе“ – у којима су Срби добили моћне, не само регионалне већ и глобалне противнике (са претензијама да успоставе хегемонију и на нашим просторима) – заговорници „дукљанизације“ добили су крила. Ти обични политички преваранти третирани су као „борци за демократију“ и „националну еманципацију“. И наравно, подстицани да иду све даље и даље, од бесмислица о етногенези до захтева за посебним језиком и православном црквом.
Определивши се за разлаз са Србијом – који је свакако подстакнут од дела западних центара моћи – наведене идеје је прихватио и опортуниста Ђукановић. Оне су постале темељ његове, и то не само унутрашње, политике. У Црној Гори његов режим настоји да на системским темељима заокружи антисрпски дефинисан концепт црногорске нације, те да постепено примора и национално свесне црногорске Србе да му се приклоне. Ради тога се систематски спроводи политика „социјалног црногорства“. Ко жели да ради на иоле престижним местима у јавном сектору, мора јавно да се декларише као Црногорац у националном погледу. У томе се иде толико далеко да чак и на сајтовима државних институција – противно модерним европским нормама да је национална припадност лична ствар – њихови функционери у својим биографијама истичу да су Црногорци! Резултат такве политике је да у држави у којој се око 30 одсто становника декларише као Срби, у полицији има тек нешто више од један одсто припадника нашег народа.

ВИШЕСЛОЈНО НЕПРИЈАТЕЉСТВО Када се већ иде путем „кроатизације“, антисрпска политика не може да се не манифестује и на спољнополитичком плану. Милова Црна Гора је тако криво постављена да мора да се приклања свему што је на штету Србије, која је, ма колико била саката и изнутра паралисана, ипак матица Српства које званична Подгорица жели да затре на свом простору. Из тога неизбежно произлази црногорско официјелно, и то форсирано, друговање са свим нашим осведоченим непријатељима, од Загреба до Приштине. И, да се поново томе вратимо, да ли онда има смисла да се наши званичници толико грле са Ђукановићем?
Рационално би било тако нешто чинити ако његова политика услед тога може да буде промењена. А не може! Ђукановић више не може назад. Хтео то или не, мора да иде све даље и даље трасом идентитетске „кроатизације“ Црногораца и вођења антисрпске државне политике. Наравно, чак ни то не значи да Београд према Црној Гори не треба да настоји да води прагматичну политику, те да макар на техничком нивоу покуша да унапреди економске и друге односе (где је то могуће). Међутим, не да је неприхватљиво већ је и срамно правити се да не постоји главни проблем, а то је српско питање у Црној Гори!
О њему је, од свих наших званичника, једино и то врло одмерено, проговорила директорка Канцеларије за дијаспору и Србе у региону. Она је рекла да верује у добре односе Србије и Црне Горе, али да део тога мора да буде и сарадња у вези са решавањем положаја српског народа у Црној Гори. Славка Дрaшкoвић je нaглaсилa дa је joш устaвнo нeдeфинисaн прaвни пoлoжaj Србa у Црнoj Гoри, односно статус вeћински српски jeзик и ћириличнo писмo, те дa je објективан проблем нeсрaзмeрнa зaступљeнoст Србa у држaвним oргaнимa.

САУЧЕСТОВАЊЕ У СРБОФОБИЈИ? То је исправан приступ на којем Србија мора да инсистира са врха државне пирамиде. Док год, макар и уз помоћ изборних манипулација, Црна Гора има власт која жели да спроводи политику „дукљанизације“, Србија ту не може ништа. Оно што може и мора – као што је у наставку и рекла директорка ресорне канцеларије – јесте да инсистира на културно-просветној аутономији Срба у Црној Гори, остваривању њиховог права на двојно држављанство, истицање националних симбола, итд. Такође, мора без колебања да стане иза Српске православне цркве, која је изложена разним насртајима и дискриминацији. Коначно, више је него цинично да Србија, која толико прича о „европским вредностима“, не инсистира на европским стандардима када се ради о заступљености Срба у полицији и другим државним институцијама Црне Горе. Тако, не само што би била заштићена њихова колективна и људска права већ би био задат и разоран ударац концепту „социјалног црногорства“ на којем је заснована тиха асимилација самосвесних Срба. А њих, по свему судећи, има не 30 одсто већ око 50 одсто. Ту свакако спадају и они који поред свих притисака нису престали да свој језик зову српским именом, те припадају СПЦ. Њих Београд нема право да заборави. Иначе, и сам најдиректније учествује у политици разбијања Српства!

[/restrictedarea]

Један коментар

  1. Душан КОВАЧЕВИЋ

    Јутрос палим тв, кад анђеловић на антидржавом режимском хртс-у. Палим вечерас тв, кад опет анђелковић на напрдњачком скај+ (док некада, али понављам некада,објективни тв бн, реемитује исту емисију). Исто као што су жутокошуљаши имали своје салонске режимске аналитичаре, тако и овај нови еурофанатизовани режим, након крађе изворне политике лдп-а, СеПеОа, лсв-а,… има још салонскије “независне” аналитичаре.

    Није лако бити бледа копија другосрбијанских кадрова,…. Није лако говорити о “реалпатриотизму”, а бити најперфиднији могући помагач режима који је продубио жутокошуљашку антинационалну политику!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *