Почетна / Свет / Милион узалудних речи

Милион узалудних речи

Зa „Печат“ из Лондонa Дејан Лукић

И британска и америчка влада одбијају да обелодане документе из времена припреме и договора за отпочињање инвазије на Ирак

Ипак се креће, рекли би оптимисти; све више горег, одговорили би песимисти. Британска јавност је прошле седмице добила још једно сведочанство о томе колико демократија може да буде перверзна. Сер Џон Чилкот, човек који већ хиљаду петсто осамдесет дана води „независну“ истрагу о томе како је дошло до криминалног англо-америчког напада на Ирак и ко је за то одговоран, упућује писани демарш у Даунинг стрит, у коме премијеру Камерону још једном скреће пажњу на то да му је у последњих пола године упутио поновљене захтеве да му се доставе стенограми 200 разговора вођених у влади пре напада на Ирак, и цео досије о разговорима – 130 докумената – између тадашњег британског премијера Тонија Блера и америчког председника Џорџа Буша на тему Ирака.

На све то Камерон је – како објављује лондонски „Индепендент“ – одговорио само да његов кабинет „још није  донео коначну одлуку“ у којој мери би достављање тих докумената угрозило националну безбедност Британије и САД.

Осетљива Америка

На Темзи је већ, не само јавна тајна него и историјска чињеница, да Даунинг стрит употребљава разна средства како би омео напредак истраге која иза затворених врата тече још од 2009. године. Такође је јавна тајна и да је кључни играч у опструкцији истине о ирачком рату – америчка страна. Иако је британска влада одавно под баражном ватром јавности и штампе због „подметања клипова“ Чилкотовој истрази (за коју је пак упитно колико је заиста „независна“) Лондоном колају доста утемељене информације да су Бела кућа и Стејт департмент глатко одбили сваку дозволу британској страни да скине ознаку тајности са докумената које тражи Чилкот, а односе се и на америчку страну. Реч је о записницима о предратној и послератној комуникацији Блер – Буш на тему Ирака.

[restrictedarea]

„Америка је високо осетљива на сваку помисао о скидању тајности са докумената о било каквим разговорима у којима учествује њен председник или било ко њему близак. Тони Блер је био учесник у великом броју разговора на чијем је другом крају био наш председник. На основу тога, документи о овим разговорима нису својина само Тонија Блера или владе Уједињеног Краљевства па према томе, ни Блер, ни британска влада немају право да их (једнострано) објављују“, цитира „Индепендент“ речи високог америчког извора.

Да би Лондон схватио америчко упозорење у свој његовој озбиљности, изричито се упозорава из Вашингтона да ни Чилкот, ни било ко други у Лондону не одлучују да ли ће се публиковати документи који се тичу америчког председника.

 

И тачка Џон Чилкот је, са своје стране, недавно упутио у Даунинг стрит 10 ноту о напретку своје четворогодишње истраге; наглашава да и даље не може да наведе датум када ће са завршним извештајем изаћи у јавност. У ноти Камерону говори и о „тешким разговорима“ које је имао са његовим министрима поводом захтева да му се доставе документи које жели да инкорпорира у налаз. Реч је о 200 поверљивих дебата вођених у ужем кабинету; о више десетина нота размењиваних пре и после ирачке инвазије између Блера и Буша, и још 130 записника са разговора између Блера, Беле куће и Блеровог наследника на премијерском месту, Гордона Брауна.

Можда би, по неким оценама у Лондону, Камерон још и изручио тражене документе јер му је, на концу, мало стало да заштити Блера, али је „у нашем прворазредном јавном интересу да размена информација о контактима између британског премијера и америчког председника увек остане привилегован материјал. Основни разлог зашто не желимо да то иде у јавност јесте наша брига да не угрозимо своје специфичне односе са САД“, наводи се, према „Индепенденту“, у писму које Камерон упућује Чилкоту. Камерон нарочито инсистира да се са једним бројем бележака о разговорима Блер – Буш пре и после рата „мора баратати крајње деликатно“, због бриге за америчку страну…

 

Сакривање кореспонденције Истрагу о ирачком рату – узроцима и последицама –покренуо је Блеров наследник на премијерском месту, Гордон Браун. А црвена нит целе истраге је тражење и обнародовање одговора на питање: зашто је британски политички и војни врх донео одлуку да се Ирак нападне?

Чилкотова истрага од 24. новембра 2009. никако да се приближи крају. Према многим проценама, Чилкотов „бизнис“ коштао је британске пореске обвезнике 7,5 милиона фунти. У завршном извештају, који никако да објави, налази се нешто више од милион речи, а сасвим је неизвесно када ће се и у ком облику извештај појавити, с обзиром на све веће притиске из Вашингтона и опструкције из политичких и војних кругова у Лондону, а сада и у самом Камероновом кабинету.

Из оно мало информација које су до сада стигле у јавност зна се да је Чилкот ставио до знања у поднеску Камерону да су белешке о разговорима Блер – Буш пре ирачког рата „кључ осветљавања досада прикриване Блерове позиције у критичном времену пред почетак рата“. Чилкот инсистира да се неће задовољити ничим мањим од овога.

Међутим, докумената и даље нема у Чилкотовим рукама. Скривање ове кореспонденције одавно је већ осудио и генерални секретар УН Бан Ки Мун, означивши овај део докумената као камен темаљац за откривање целе ирачке саге.

У писму бившем секретару Блеровог кабинета, лорду О’Донелу, Чилкот опомиње да централно место у његовом испитивању управо представља одговор на питање: када се и како Тони Блер обавезао америчкој страни на британско учешће у војној инвазији на Ирак? Наглашава да жели да документовано потврди до које је мере Блер обећао Бушу да ће Британија ићи са Америком, не само у инвазији него и после окупације Ирака.

Ништа се није десило. Уместо докумената, наследник О’Донела, сер Џереми Хејвуд, Блеров лични секретар у време „трансатлантских лажи које су довеле до рата и Блеровог лажног досијеа о Садамовом оружју за масовно уништавање“ („Мејл“) обавестио је истрагу да поверљиви разговори Блер – Буш морају да остану и даље „стриктно иза баријере“.

Интересантно и индикативно, О’Донел је, пре него што је Чилкоту ставио до знања да досије Блер – Буш мора до остане у тајности, најпре о овоме консултовао самог Тонија Блера!

Фелисити Арбатнот, аналитичар у „Глобал рисерчу“, поводом овога бележи: „У суштини, један оптужени за рат који је разорио једну земљу, усмртио њеног председника, убио његова два сина и проузроковао смрт милион и по људи, одлучује који се документи могу, а који не могу изручити истрази.“

Још већа је иронија – пише даље Арбатнот – то што је „сам Чилкот видео документе о овоме, али мора да тражи дозволу од оптуженог да би их објавио“.

Како гротескно у овом контексту стоји и само подсећање  на својевремену изјаву Камерона, док је још био лидер опозиције: „Кључ успеха истраге о рату почива на томе да буде отворена; да добије у руке све документе и да установи пуну истину како би се из истине извукла поука за будућност.“

То је било пре четири године. Четири године су океан времена у политици. Дејвид Камерон више није опозиција. Сада је премијер. Као премијер, он држи у својим рукама судбину Чилкотове истраге о ирачком рату који се, узгред, у већинској Британији одавно доживљава као „Магнум кримен“. Камерон очигледно држи да је пробитачније обезвредити целу Чилкотову истрагу, коју је тако панегирички некада поздрављао, него довести у питање „специјалне односе“ са америчким прекоморским братом.

Истрага сада још једном показује да се добро заглавила на „завршној оцени“ злочина и казне; да и у земљи Магна карте истина, право и правда нису демократски приоритети. И Чилкот сада стоји пред дуплом баријером – Вашингтоном који прети, и Камероновом обавезом да сачува „специфичну везу“,  па и по цену очувања Блерове лажи о ирачком рату…

Сер Џон Чилкот јесте исписао у свом извештају милион речи, али сва је прилика да их је узалуд писао. У том случају, испоставиће се да је, као и Блер, подлегао америчком притиску и „тримовао“ завршни извештај тако да злочинци буду фактички амнестирани, а лекција остане ненаучена.

Тако се сада очекује да у пролеће идуће године светло угледа завршни извештај – прање злочина, бљутава, разводњена лимунада и релативизирање кривице. Сви злочинци ће ефективно, као и у досадашњим сличним, „независним“ истрагама остати некажњени. Нико неће бити крив, а Чилкот ће остати чист, јер, забога, без докумената које му елите с обе стране Атлантика нису хтеле да изруче, свака пресуда за злочин била би оборива.

А у међувремену гротеска: Стејт департмент у Вашингтону одбија да се огласи на Чилкотове вапаје; Бела кућа и даље прети да ће бити последица по „специфичну везу“ ако поверљиви документи угледају светло дана „јер наша влада приватне разговоре нашег председника увек држи у тајности“; Даунинг стрит демантује да му је Вашингтон свезао руке; Чилкот и даље богоради да не добија тражене документе. Звездани час перверзне демокартије у земљи Магна карте.

 

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *