Матрикс, Информбиро и новине

Да ли је упорно, готово очајничко и задрто противљење текућем преображају српског друштва у „остварену глобалистичку дистопију“, односно модерну антиутопију која је раскрстила са старовремским појмовима добра и зла, оно што „Печат“ одликује, али и разликује,  у медијском универзуму Србије?

У различитим мишљењима о садржају и уређивачком обрасцу „Печата“, издвајамо једно, по интонацији неуобичајено, али за разматрања подстицајно.

„Поједини бројеви Печата подсећају на Резолуцију Информбироа“, каже читалац, који већ самом овом реченицом најпре открива да то „информбировско штиво“ чита мање-више пажљиво и мање-више редовно (као што то уосталом чине и многи други критички настројени читаоци) као и да у кохерентности и садржају, у ауторском и уређивачком рукопису „Печата“, препознаје једну непопуларну и извикану мисаону матрицу. Према овом расуђивању, дух Информбироа, дакле дух идејне и политичке искључивости, требало би да у овим новинама бива осведочен континуираним присуством неумољиве идеолошке и пропагандне, пре свега политичке и интелектуалне, али и сваке друге једностраности и задртости. Да ли је заиста тако и због чега баш овој квалификацији поклањамо пажњу сада када су иза „Печата“ свих његових 300 бројева и свих 300 и кусур недеља „ударања печата нашој стварности“, како обичавају да се шале неки од поклоника ових новина? Препознајемо ли и сами у текстовима објављиваним у „Печату“ ону својеврсну, вредносно јасно обојену ригидност и искључивост духа поменутог документа, па се под притиском покајничког гризодушја сада осврћемо на „конструктивну“  критику?

ОД  ИНФОРМБИРОА ЧВРШЋЕ Одговор је наравно предвидљив, али пре него што га појаснимо (без амбиције да се са овом и сличним примедбама „једном засвагда обрачунамо“) поменимо да су у представама савременика, поготово  млађих генерација, речена Резолуција и њен садржај даљи од, на пример, садржаја (чешће помињаних и једнако непознатих) Лисабонског договора, Болоњске декларације, Уговора из Мастрихта и многих других сличних докумената од високог значаја. У мњењу генерација Јутјуба и Фејсбука, оне и негдање и ове ближе посланице бивају потпуно „искулиране“ (и та генерација, контра неким увреженим представама, иначе воли да чита „Печат“). Поменимо такође и нимало неважну чињеницу да су и времешнији уредници и аутори „Печата“, тек деца родитеља који су стварно запамтили, или можда на сопственој кожи осетили и разумели, осећајност и домашај информбировштине. Свеједно, утисак о намери жестоке пљуске којом су овим освртом наше новине почашћене, свакако остаје. Укупна контекстуализација појма Информбироа у нашој средини је, зна се, давно и заувек утемељена, деценијама каљена и она подразумева догму о најцрњој догми, о идејном и пропагандном стереотипу. Јавност ће наравно већ и сама да просуди њену ваљаност у овом случају, али „Печатовом“ тиму, примедба овог читаоца (иначе судије од  високог педигреа у новинарској професији) може бити корисна – као повод за нека разјашњења око уређивачке парадигме листа, али и као мали путоказ за сналажења у актуелним приликама нашег укупног друштвеног и медијског живота. Рекосмо „прилике“, а мислимо на стање земље, одредимо то одмах без илузија и замајавања, које као да је створено по узору на Матрикс, дакле антиутопију која нема циљ да буде ни „добра“ ни „лепа“, већ само у складу са „одрживим и реалистички постављеним циљевима“. Још јасније, то значи – у складу са менталним и моралним хоризонтима наше властодржачке касте, која пак ни сама о себи, судећи по узајамним јавним оспоравањима, нема узвишених илузија, као што их о њима немају ни они чијој се неумољиво чврстој руци (у односу на чији гвоздени стисак озлоглашени Информбиро сада изгледа као ретрошала!) ова каста кротко покорава. Укратко, Србија данас јесте таква да живот у њој , како надахнуто рече филмски критичар млађе генерације, није за свакога. (Онима који би евентуално приметили да је све ово претеривање, препоручујемо да сами, опуштено и без предрасуда, аргументе потраже у следовањима дневног садржаја што куља са страница штампе и са ТВ екрана.) Каква Резолуција Информбироа! Коме се она, ма колико била грешна, уопште може учинити тоталитарним налогом мишљења, ако се посматра из перспективе света који живи по правилима „глобалног Гулага“ Империје, правилима које Брисел чиновнички педантно мултиплицира, додајући им своју садистичку интонацију?

БРКИНИ БРКОВИ? ОПУШТЕНО! (С)налазећи се дакле у свету опште, то јест глобалне, и ове наше – локалне и сумрачне српске дистопије, њеног устоличења и градње контра свим утопистичким идеалима о чијем су нас садржају и значењу учили од рођења, посебно у оном некадашњем свету и превазиђеном друштвеном, просветном и културном систему појмова и вредности, готово да не можемо ни да се лецнемо од речене професионалне „увреде“. У том дојучерашњем „преддемократском“ систему можда бисмо и разумели шта то у идејама којима су грмеле грамате Информбироа није добро, праведно и слободи припадајуће. Данас, са искуством политичке коректности, са искуством резолуција које доносе Вашингтон и Брисел, са притисцима и свим новоуведеним деликтима мишљења и делања, то „време простодушности“ је иза нас, па све бива пре смешно него забрињавајуће и провокативно. И не само због тога што нас од убојитости Стаљинове писане и колективно потписане поруке из 1948. године дели време од готово седам деценија. Растерећено, и несклони хипокризији питамо: шта то није у реду са оштром и бескомпромисном критичком речју упућеном глобалним и овим домаћим усрећитељима и кројачима нашег света. Како дакле примедбу о томе да је наводно Резолуција ИБ право исходиште и притајена матрица нашег недељника разумемо као метафорично разматрање и довршетак многих сличних замерки годинама упућиваних „Печату“, уређивачком концепту и идејној парадигми која надахњује већину његових аутора, то смо се овом приликом, из безмало формалних и схоластичких разлога, „окомили“ на овај „случај“.

У прилог закључку, наведимо један типичан критички осврт на напоре и прегнућа тзв. Владара (из сенке) нашег света:

„Циљ је стварање квалитативно друкчијег друштва у којем неће бити држава, граница, моралних норми и цивилизацијских принципа. Они који иза тога стоје, планирају да постоји неки заједнички економски простор којим ће се кретати слободне индивидуе без националности, али ће оне бити без икаквог упоришта и жртве манипулације.“

Као што нема те критике која може довољно да жигоше овакав свет, тако нема ни те примедбе којом се може обрукати ова критика, ма колико „стаљинистичка и бољшевичка“ била. У друштву одгајеном на идејама да је све што има и мало ароме и укуса времена и духа Брке и бољшевичког „мрака”, етикета која намах мора да изазове стид и нелагоду, све је неопозиво промењено.