Лажи, лажи, па излажи

Пише Миодраг Зарковић

Митоманија о наводним српским злочинима над осталим југословенским народима добила је још једно поглавље, срамотним догађајем у Београду који је политичкој и друштвеној „елити“ послужио за још једно клеветање сопствене нације

Дан уочи Светог Николе, славе коју светкује највећи број Срба, у најужем центру Београда отворена је „уметничка изложба“ због које је градско језгро било претворено у забрањену зону, а национално достојанство остало још мало срозано и понижено: реч је о догађају насловљеном „Богујевци: визуелна историја“ и најављеном као „омаж свим породицама и жртвама рата“, чија се суштина своди на ново самонабеђивање Срба да су најодговорнији, ако не и једини одговорни, за ратне страхоте из деведесетих година прошлог века.

Тема „изложбе“, постављене у галерији „Подрум“, јесте страдање две албанске породице у Подујеву у првим данима НАТО бомбардовања, тачније 28. марта 1999. године. У окршајима са припадницима српске јединице „Шкорпиони“, од којих је један – Саша Цвијетан – у међувремену и осуђен пред београдским Већем за ратне злочине на двадесет година робије, тог дана је, према наводима оптужнице, убијено 14 припадника породица Богујевци и Дурићи, док је петоро рањене деце преживело. С обзиром на то да је истрагу водило и тужбу покренуло београдско Тужилаштво за ратне злочине, на чијем се челу налазе Владимир Вукчевић и Бруно Векарић – доказано невољни да уопште утврђују зверства над Србима (осим да повремено пред ТВ камере доведу каквог покајничког злочинца о којем се, после тог „признања“, више никада ништа не чује) – здрав разум би налагао да се сумња у све „чињенице“ које су као бајаги „утврђене“ у вези са тим окршајем.

 

[restrictedarea]

ЛАЖ У ПОДНАСЛОВУ После отварања „изложбе“, опрез додатно буди и неиспоштован поднаслов о омажу „свим жртвама рата“: тамо се, наиме, говорило искључиво о шиптарским страдалницима. То, дабоме, није спречило Културни центар Београда да ударни простор препусти трима „уметницима“, Саранди, Јехони и Фатосу Богујевцију, који тврде да су управо они били међу децом која су преживела окршај из марта 1999. године (у међувремену су добили азил у Великој Британији, где и данас живе).

Такође, то није спречило ни премијера Србије Ивицу Дачића, те команданта САЈ-а Спасоја Вулевића, да присуствују „изложби“, поред проверених другосрбијанских јуришника као што су Наташа Кандић (омогућила одржавање изложбе, уз помоћ швајцарске амбасаде у Београду) Соња Бисерко, Миљенко Дерета, Лазар Стојановић и многи други. Али, зато је свима који нису били на унапред утврђеном списку гостију било забрањено и да приђу галерији, коју је у широком луку окруживало неколико полицијских кордона. Тако је и неколико стотина млађих људи, махом припадника родољубивих удружења, који су се окупили како би се успротивили овој морално недопустивој трговини жртвама у политичке сврхе, било задржано чак код бившег ресторана „Руски цар“, који је од галерије удаљен добрих стотинак метара.

„Наравно да имам нешто против овакве изложбе“, рекао је за „Печат“ Ђорђе, београдски студент, који је стајао у мирном скупу противника „изложбе“ више од два сата. „Као што је немогуће да се одржи изложба Ал-Каиде у центру Њујорка, исто тако је ненормално да се ова изложба одржи усред Београда. И то нема везе ни са каквом одговорношћу, или суочавањем са злочинима, јер не примећујем да ико приморава Шиптаре или Хрвате да преиспитују своју прошлост и злочине које су чинили. Хајде више једном да се окрене, па да прво овакву изложбу одрже у Приштини или Загребу, а тек после у Београду.“

Ђорђу није помогло ни то што се Факултет за рачунарство, који похађа, налази у истом здању као и галерија, само неколико спратова више:

„Претпостављам да ни наши предавачи, ни студенти нису могли да приступе факултету, јер је све било потпуно блокирано.“

 

СПАЛА КЊИГА… Његов пријатељ Милан, такође студент, доживео је несвакидашње искуство када је пробао да у зграду уђе као појединац, а не у некаквој скупини. Полицајци су га, дабоме, зауставили и почели да претресају, на шта им је он узвратио да је Албанац:

„Чим су то чули, престали су да ме стежу и почели су да ми се извињавају. Дошло ми је било да се насмејем, од муке и понижења. Полицајци су ми онда рекли да свеједно морају да ми прегледају исправе, да виде да ли сам на списку званица. На то сам им признао да сам Србин и Београђанин, рекао сам да би требало да их је срамота због тога како се понашају према свом народу, окренуо се и отишао. Заиста, једног дана када им неко буде наредио да нас трпају у концентрационе логоре, и то ће да послушају без икакве задршке.“

Све у свему, у име родољубља – дакле, не како би се ругало „туђим“ жртвама, као што се то већ годинама ради широм Хрватске, него да би се указало на претужну запостављеност српских страдалника – те вечери се окупило тек неколико стотина демонстраната, од којих је половина убрзо и одустала од стајања на хладноћи, када се видело да полиција неће попустити.

„Ко зна, можда смо и добро прошли. Какво је расположење у народу, полицајци су комотно могли и да нас поубијају, али не верујем да би се ико од пролазника и окренуо да нам помогне“, на крају је, не без горчине, рекао Ђорђе, сумирајући све приметнију обамрлост нације о чијој се кривици – углавном неутврђеној, осим у „правдољубивом“ Хагу и његовим овдашњим сателитима – навелико и надугачко распреда од Вардара па до Триглава, а најчешће баш у Београду.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *