Почетна / Свет / Крај лова на товариша Штуку

Крај лова на товариша Штуку

Зa „Печат“ из Љубљане Светлана Васовић-Мекина

У Љубљани је у 95. години преминуо Митја Рибичич, други човек (иза Броза) у некадашњој Југославији, школован на московској „Aкадемији НКВД“, прогонитељ „унутрашњих непријатеља“, а поткрај живота и сам прогањан од стране нових словеначких власти

Некадашњи југословенски политичар, Митја Рибичич умро је у предвечерје 70-годишњице Другог заседања АВНОЈА-а, који је у потоњој држави деценијама обележаван као највећи празник – Дан републике. У тој држави је товариш Митја, партизанско име Штука, деценијама био бог и батина; заузимао је највише функције, од председника југословенске владе (Савезног извршног већа) преко министра унутрашњих послова до председника Савеза комуниста Југославије после Титове смрти.

 

Озна и геноцид У партизане је отишао међу првима, али није дочекао крај рата на борбеним положајима, већ у Москви, у учионицама НКВД-а. По повратку у Љубљану постаје помоћник начелника словеначке Озне (Одељења за заштиту народа) коју је водио злогласни Иван Матија–Мачек. Рибичич, завршивши право, напредује у хијерархији и постаје јавни тужилац и члан словеначког и југословенског Централног комитета Комунистичке партије. Из политике је изашао 1986. године, када одлази у пензију. Одговорност за послератне ликвидације у Југославији и лешеве бачене у тајне масовне гробнице којих, према извештајима словеначких експерата, има „за десет Сребреница“, посејаних по Словенији – Рибичич никада није признао, иако је од 2005. словеначко Државно тужилаштво чак два пута подизало оптужницу против њега, теретећи га за геноцид.

[restrictedarea]

Као један од главних људи Озне за Словенију и вођа Другог одељења Удбе, Митја Рибичич је више пута саслушаван пред посебном Парламентарном комисијом за истраживање послератних ликвидација „политичких противника комунистичког режима“. Окривљен је на основу новооткривених докумената, према којима је потписао наређења за ликвидације 234 заробљеника. Суд је, међутим, одбацио захтеве Тужилаштва „због недостатка доказа“, па је истрага прекинута.

Последњих година се клонио јавности, а време је скраћивао писањем текстова за политичке питалице. Пензионерски живот је најрадије проводио у Савудрији, уз море, где смо се последњи пут и срели. Из његове куће се пружа леп поглед на залив, за који се дан-данас потежу Словенци и Хрвати. У Љубљани је живео у згради изграђеној својевремено за највише апаратчике, надомак словеначке скупштине, због чега је цео комплекс назван – Мали Кремљ. На спрату изнад њега је живела Зденка Кидрич, супруга давно преминулог Бориса, а испод Митјин син Цирил, словеначки политичар и касније уставни судија. Товариш Рибичич је са балкона имао одличан поглед на закржљалу липу, посађену надомак скулптуре Кардеља на Тргу Републике, на дан словеначког отцепљења.

О његовој некадашњој моћи у партијској врхушки можда најбоље сведочи телеграм који је 1981. године Владимир Дедијер послао некадашњем председнику словеначке владе Станету Кавчичу: „У својој књижици о другу Титу пишем и о ‘цестној афери’. Молим те, јави ми се телефоном у Ријеку или телеграмом на хотел `Амбасадор`, Опатија. У случају да полиција нашег доброг пријатеља Митје Рибичича пресретне и заустави овај телеграм, послаћу ти кроз два дана ову поруку по посебном, тајном куриру.“

Рибичич, некадашњи љути политички противник Станета Кавчича, а 70-их година прошлог века формално други човек после Тита, ипак је током година унеколико мењао своја убеђења. А због непрестаних демантија сопствених изјава, сам себе је описао као „човека кратких изјава и дугих демантија“.

Рибичич је био занимљив саговорник и у вези са судбином Александра Ранковића. Иако Ранковић у Словенији важи за „националисту који је прислушкивао Тита“, Рибичич је био опречног мишљења: „Никада нисам у то поверовао; утврдили смо да су прислушни уређаји постојали у Титовим просторијама, а Ранковић се није бранио да преузме одговорност за то. Али сигуран сам да Ранковић није учинио ништа што би било усмерено против Тита. У позадини се одвијала тешка политичка борба и Ранковић је био жртва сукоба интереса. Са Ранковићем се много пута нисам слагао, али он нипошто није био претходник некаквог ‘српског национализма’. Био је веран држави у којој је Партија имала главну реч. У том смислу је Милован Ђилас био много шири и образованији политичар. Ђилас је дошао у конфликт са Партијом, док Ранковић до смрти није учинио ништа слично. Ранковићу је на сахрану дошло милион људи, док то није био случај са Ђиласом.“

Рибичич је до краја живота веровао у „трећу Југославију“, за коју је прогнозирао да ће настати после распада СФРЈ, у неком облику. „Повезивање југословенских народа је важно“, тврдио је један од последњих сведока догађаја који су битно утицали и на нашу судбину.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *