Камијево присуство

Пише Жоржет Ваштел

Како славни писци сведоче о значају Албера Камија за европску свест и савест, и како се потврђује да је, без икакве сумње, његов утицај био велики и на људе који су били удаљени од литерарног стваралаштва

Док је Жан-Пол Сартр уживао сву наклоност младих интелектуалаца у Француској, Ками је био предмет ватреног обожавања код омладине са радикалним политичким ставовима у недемократским друштвима.

Ево, у једној сцени налик на филмично сновиђење, сведочанства Василиса Василикоса у делу Заласци сунца: интимне успомене, о харизми којом је зрачила личност Албера Камија, о снажним емоцијама које је у њему изазвао, и о непосредном утицају који је на њега имао. Запис се односи на 1955. годину:

По препоруци директора француске гимназије у Солуну, мог драгог пријатеља Анрија Ереа, у Паризу сам се сусрео са писцем Пјером Моаноом, који је касније тесно сарађивао са Телевизијском комисијом.

Он ме је одвео код Галимара, Жидовог издавача. Прошли смо и поред Камијеве канцеларије. Врата су била одшкринута, али Ками није био ту. Два месеца пре тога, у солунској француској гимназији је одржао предавање о улози писца у нашој епохи, које ме је дубоко дотакло.

Као што сам већ испричао у „То Дендро“, то предавање ме је потпуно преобратило. Чинило ми се да се Ками обраћа баш мени. Његове јужњачке очи са истакнутим беоњачама биле су приковане за једну тачку у сали, а десило се да сам ја седео управо на том месту. Тако сам упио све његове речи, јер сам их схватио као поруку која је са катедре била упућена лично мени; и тада се у мени, као што каже Визјинос, изменио ритам света.

[restrictedarea]

У једној земљи блиској Грчкој, у некадашњој Југославији – за коју често заборављамо да је била земља диктатуре – утицај Албера Камија такође је пружао надахнуће независним духовима. О томе сведочи и роман Милована Витезовића (у Србији познатог и признатог писца) Булерлеска у Паризу, бурлескна и врцава прича али пуна емоције и поетичности, која оживљава легендарну фигуру великог књижевника Миодрага Булатовића (1930–1992) и његов боравак у Паризу. Булатовић, славан и међу Србима и широм света, био је током шездесетих можда најпознатији дисидент из Источне Европе. Захваљујући пријатељству и великодушности Жан-Пола Сартра, дошао је у Париз да се упозна са великим именима из света уметности и књижевности. А посредством свог биографа, он управо Камију даје најдирљивији братски омаж:

Колико му се само Париз радовао и колико се он тим радостима раскалашно препуштао, Миша Булатовић је, ипак, у души осећао жал што се на његовим улицама не може срести са Албером Камијем, оним који је своју раздаљину између два ништавила, између рођења и смрти, претрчао брзо.

После првих својих објављених прича, Миша Булатовић је разговарао са Камијем телефоном, више пута…

„Шта Вам је мајка рекла за Вашу прозу?“ – питао је, по Миши, Албер Ками, из Париза.

„Шта она има да каже?“ – чудио се Миша Булатовић у Београду.

„Кад Вас је читала, да ли Вас је разумела?“ – ти телефонски импулси су чудо и благодет.

„Моја мајка не уме да чита“ – поверавао се Миша Булатовић Паризу из Београда.

„Ви сте срећан писац“ – ускликивао је Албер Ками из Париза: „Ви сте једини писац коме завидим. Моја се мајка и на моје безазлености скандализовала.“

„Кад је моја мајка видела да нешто пишем, рекла ми је: Чувај се, да те не ухвате!“ – онај коме у Паризу завиде, и то не ма ко, већ Ками, морао је бити поносан, без обзира на то за шта му завиде.

„Чувајте се!“ – дуго је Миши Булатовићу по Београду звонио онај Камијев париски глас: „Мајку увек треба послушати!“

После је стигла агенцијска вест да је Албер Ками погинуо у саобраћајној несрећи.

Ако Камија није могао срести у Паризу, пошто је смрт хтела да потврди његову изјаву да је смртна казна бесмислена, јер она долази и без ње, Миша Булатовић је, бар у Паризу, могао разговарати о Алберу Камију и сазнати све из првих Сартрових уста.

„Да ли Вам недостаје Албер Ками?“ – питао је Миша Булатовић Сартра.

„Не знам… Можда… Много…“ – градирао је Жан-Пол Сартр: „Што?“

„И мени недостаје“ – признао је Миша Булатовић. „Мада га нисам лично упознао, на моје очи, на уши јесам…“

[…]

„Мислите ли да би он губио своје драгоцено време као што га ја расипам?“ – Жан-Пол Сартр се осмехнуо са жалом: „У овом веку Ками је представљао правог наследника дугог реда моралиста, који су највредније у француском списатељству… Пече ли Камијев тихи хуманизам, чист и сведен, сензуалан и строг, који је водио велику и неизвесну борбу са великим догађајима свога доба? Јесмо ли га издали?“

„У чему?“

„У свему где је био против. Био је против макијавелизма, против златног телета реализма, против уништавајућих истина које нестају чим их сазнамо, против претеривања у мислима о ономе што се не познаје… А све за афирмацију моралног чина“ – Жан-Пол Сартр је говорио у даху, одавно овако није, са задовољством, оптужио себе, јер није ни имао пред ким: „Са Камијем је свађа била начин да се живи заједно.“

[…]

„Ви више волите Камија“ – из Жан-Пола Сартра јавило се јогунасто дечје самољубље.

„Срећан што сам Вас упознао, жалостан што њега нисам упознао.“

Миша Булатовић се поново одважио да цитира ако му је већ једном успело: „Бачен у живот, странац у животу, не може човек никако да прибави довољно разумевања за себе, као што ни сам не разуме друге, нити је чак свесни господар самога себе.“

Поглавље под насловом „Ками“ завршава се обртом пуним беспоштедне и трагичне ироније, али не без суптилне симпатије према Сартру:

„Идете ли често у Лурмарен?“

„Шта ћу тамо?“ – тргао се Жан-Пол Сартр, учинивши се невештим.

„На Камијев гроб“ – ни Миша ни Сартр ништа нису заборављали.

„Бојим се да тамо не затекнем њега на своме гробу.“

После овога се могло само ћутати.

Колики је удео истине у овој причи, имајући у виду Булатовићево схватање истине, необично налик на Блеза Сандрара? Колики је удео биографа? Једно је сигурно: и један и други деле исто дивљење према Камију, исту наклоност према њему, и исто разочарење у Сартра.

Ево још једног доказа о снажном присуству Камија у стваралаштву једног савременог аутора: реч је о Борису Пахору, словеначком романописцу из Трста.

У роману Прича о реци, крипти и љубазном голубу (2003.) открива своју блискост са Камијевим делом (главни јунак, писац, у неку руку је ауторов двојник – такође је током читавог живота пролазио кроз тешка искушења: присиле, казне, депортацију у логоре смрти) у дијалогу између протагонисте и његове пријатељице Луције:

– На столу имам Камија – рече он – његове приповетке о Алжиру, које миришу на камен и апсинт крај морског плаветнила. А када ме испред празног папира у писаћој машини спопадну недоумице, кад се питам како да наставим, узмем ту џепну књигу и насумице је отворим. Да бих ухватио стил и идеје. И поред пуних полица књига које ми стоје на располагању, једино ми је ова веран сапутник.

– Зато што осећаш блискост са њим.

– Свакако. Иако је, у поређењу с њим, моја способност да идеје преточим у роман скромна, осећам да смо веома блиски у гледању на човека и свет. Јер он све наде полаже у живот упркос његовој коначности, и увек жели још више лепоте и љубави. Он се залаже за стварање трансценденције у овом једином животу који нам је дат.

[…]

– Камијев живот је такође био пун недаћа. Детињство у беди, нездраво окружење, туберкулоза, рат који му је узео оца кад му је било тек годину дана; што значи да његова верност лепоти представља непрекидно одбацивање зла. Зато је он апостол хуманизма и наде.

– Моралиста, у суштини.

– Веран земљи. А такође је битно и то што је одрастао уз добоше Првог светског рата, и што је историја увек била присутна крај њега, са својим покољима, неправдама и насиљем.

– А то важи и за тебе. И тебе је дотакло апсолутно зло.

– Па ипак, Ками је сматрао да треба да се ангажује баш зато што није претрпео то искушење.

– Јединствен пример, зар не?

– Врло вероватно.

Мало даље, у истом дијалогу, он додаје:

Ками захтева од писца да тражи светлост и да јој дâ право име. А мислим да јој не може дати лепше име него: љубав.

Ками се још једном помиње у Причи о реци, крипти и љубазном голубу. Говорећи о вољи за поновним рођењем после искуства у логорима смрти, Игор, ауторов двојник, каже следеће:

То је била она радост у свему, коју је Ками изразио својим уверењем да човек, грлећи друго људско тело, осваја неизрециву срећу коју небо излива на море.

У тој камијевској атмосфери, јасно му се указала Камијева најјезгровитија синтеза:

„Одрастао сам као и сви моји вршњаци, уз добоше Првог светског рата, и наша историја је од тада била сва саткана од убистава, неправди и насиља.“

Ова три писца – можемо чак рећи и четири – сваки на свој начин сведоче о Камијевом значају за европску свест и савест; а без икакве сумње, његов утицај је био велики и на људе који нису књижевници. Зар то није најславније признање које превазилази све полемике?

Oбјављено у часопису Revue de l’Association des Professeurs de lettres, no. 133, Paris

[/restrictedarea]