Почетна / Култура / Излог књиге

Излог књиге

Мирољуб Јевтић, Исламска визија света код Иве Андрића, Центар за проучавање религије и верску толеранцију, Београд, 2013.

Андрић и ислам

Пише Марко Вековић

Полемишући са оним критичарима Андрићевог дела који тврде да наш нобеловац „није разумео ислам као религију“ аутор монографије настоји да што потпуније и комплексније одговори на питање: „Да ли је Андрићево схватање ислама као религије тачно или нетачно?“ 

Научна монографија „Исламска визија света код Иве Андрића“ аутора проф. др Мирољуба Јевтића једанаеста је монографија која је изашла у оквиру библиотеке „Српска политикологија религије“. Библиотека је јединствена у целом свету јер се у њој објављују монографије које се искључиво баве темама из политикологије религијe, посебнe научнe дисциплинe у оквиру политичких наука. Са друге стране, иако је наш нобеловац био инспирација многим ауторима и делима, ово је прва монографска анализа места и улогe ислама у Андрићевом опусу из угла једног немуслимана. Свакако да је о Андрићевом односу према исламу писано доста, али само од стране муслиманских аутора, поготово из Босне и Херцеговине, који имају негативан став према Андрићевом схватању ислама. Управо одатле Јевтић и почиње своје дело и поставља себи питање: „Да ли је Андрићево схватање ислама као религије тачно или нетачно?“
Андрићево дело је било предмет жестоке критике од стране муслиманске јавности, чији је главни аргумент да Андрић није разумео ислам као религију. То је полазна тачка Јевтићеве књиге из које формулише своје истраживачко питање „да ли је Андрићево виђење ислама као религије тачно или није?“ Читким и јасним стилом, коришћењем претходно дефинисаних појмова, Јевтић доказује да је наш нобеловац изванредно познавао ислам као религију, те да је ислам неодвојив део Андрићеве грандиозне грађевине. Али да би се то доказало, прво је потребно познавати ислам, друго, познавати Андрићева књижевна дела и научно дело, и треће – најтеже, имати снагу креативности и луцидност за упоређивање ове две грандиозне слике и закључивање о њима.
Јевтић је успео у овом захтевном подухвату. Његов методолошки поступак је свакако учинио посао лакшим, за читање и за разумевање. Кроз целу књигу Јевтић поставља питања на која прво даје одговоре муслиманских ауторитета (саопштења врховног старешинства Исламске заједнице, ајети из Курана, шеријатске одредбе, те часописи „Таквим“ и „Љиљан“) па онда прецизним цитатима из Андрићевих дела указује како је наш нобеловац у ствари познавао праву суштину ислама.
Приказујући критичаре Андрићевог дела, аутор се посебно фокусира на Андрићеву докторску дисертацију Развој духовног живота у Босни под утицајем турске владавине (Београд, 1982.) за коју сматра да је мање-више тачна у закључцима и анализама. Дисертација се „прелила“ у Андрићева литерарна дела. Према Јевтићу, Андрићеви ставови се не поклапају са његовим критичарима у једној ствари: нобеловац није видео ислам онако како га виде муслимани, јер сам није муслиман.
Између осталих, обрађена је и тема различитог третирања полова са становишта ислама у Андрићевим делима (седмо поглавље). Јевтић сматра овај захтевни посао веома лаким, јер Андрићева дела обилују упечатљивим женским ликовима, па се лако могу извући закључци о Андрићевим ставовима и разумевању односа полова у исламу. Према Јевтићу (који се позива на шеријатске одредбе и ајете из Курана) централна тачка ових односа јесте женска правна различитост у односу на права мушкараца. Наводећи неколико одломака из Андрићевих дела који се односе на женску неравноправност (рецимо, шеријатски одређен однос оца и кћерке у „На Дрини ћуприја“, исламски развод брака у приповеци „Свадба“, приповетка „Немирна година“ и забрана муслиманкама да се удају за немуслимане, те опис положаја ратне затворенице у приповеци „Труп“) Јевтић закључује да је Андрић одлично разумео шеријатске одредбе али и свакодневни живот муслимана у Босни, те да су критике на његов рачун неосноване.
У осмом поглављу Јевтић се бави прикривањем или „такијахом“, што је једна веома важна карактеристика ислама и без ње се не може разумети однос муслимана према немуслиманима. Суштина такијаха је у томе да муслимани могу, онда када то ситуација од њих захтева, да се служе прикривањем и да одступе од куранског ајета који прописује обавезу говорења истине. Јевтић сматра да је потреба за такијахом мања што је ислам јачи, и обрнуто. На примеру романа „Травничка хроника“ али и приповедака „Свадба“ и „Немирна година“, Јевтић изводи закључак да је Андрић био упознат са овим елементом исламског учења и праксе, а да ниједном није употребио сам израз „такијах“.
У закључном разматрању Јевтић каже да је ислам једна неодвојива нит која се протеже кроз Андрићеве радове, као религија, култура, идеологија и цивилизација. Исламска компонента „одише“ кроз Андрићеве јунаке и његове приказе, описе, дијалоге, монологе, нарације и ако би се показало да је Андрић погрешно разумео ислам, онда би се, према неким виђењима, и његово књижевно дело могло довести у питање. Јевтић сматра да су управо односи двеју религија сам темељ Андрићеве грандиозне грађевине, и да се без њиховог разумевања његова дела не могу разумети на правилан начин. Управо је то главна порука ове књиге, и хипотеза која се доказује кроз целину штива. Аутор ових редова сматра да је Јевтић овом књигом успео барем у две ствари, да докаже да је Андрић правилно разумео и доживео ислам као религију, те да верско има истакнуто место у његовим делима.

Успомене и рецепти

Пише Васа Павковић

Посао књижевног критичара пре свега је посао читача, онога који се свакодневно дружи са писцима и књигама. Са књигама добрим и лошим, важним и сувишним, славним и неприметним… Потом, то је и посао писца, скоро извештача о ономе што је прочитао. Књиге долазе до њега или по њега и одлазе од њега као на траци. Ово су вести са те траке.

Мирјана Коџић: Даровања
Нови Сад, 2012.

Захваљујући срећном сплету околности и Илеани Урсу (Хвала јој!) на Сајму књига сам дошао до монографије „Даровања“ глумице Мирјане Коџић, коју су приредили Петар и Маја Волк, а објавио Позоришни музеј Војводине. Ова одлично опремљена књига, испуњена великим бројем црно-белих фотографија чувене глумице, са позорница и из филмова, реализована је као зборник чију главнину чине мемоари, али су уз њих дати и текст Рашка В. Јовановића „Романи Мирјане Коџић“ и текст Буце Мирковића „Мирјана Коџић – глумица раскошне игре“. Поглавље с насловом „Породичне успомене“ чине омажни текстови Маје Волк и Теодоре Живковић, а у документарном делу се налазе спискови улога из позоришта, са радија, телевизије, филмографија и библиографија романа које је Мирјана Коџић написала.
Најважнији део ове монографије чине успомене Мирјане Коџић у којем се она бави позориштем своје младости и зрелости, у драматичном добу с краја 30-их година прошлог века, за време Другог светског рата, и у послератном периоду. Са невероватном концентрацијом, искрено и бескомпромисно, Мирјана Коџић на преко 260 страна евоцира ситуације и ликове, успехе и кризе, надања и губитке. Пред очима читаоца, као у богатом филму, или пак енглеском реалистичком роману 19. века, искрсавају људи, разговори, путовања, околности, заблуде и радости ауторке… Свет о којем бисмо знали мало или ништа, а који у прецизним, асоцијативно густим реченицама, искрсава пред нашом свешћу – и далек је и близак у исти мах. Далек по печату једног давног, у мрак потонулог доба, а близак, јер нас глас Мирјане Коџић убедљиво води преко сцена, кроз гардеробе, у дијалоге с редитељима и колегама, додир са публиком и (не)споразуме с критичарима давних времена. Прворазредно штиво не само за историчаре позоришта него и за све који желе да о минулим временима стекну увид и лични утисак.

Томас Транстремер: Велика тајна
Краљево, 2013.

Одлука да шведски песник Томас Транстремер добије Нобелову награду различито је примљена у свету. Многи су сматрали да је давалац награде, после много година „осеке“ у којима скандинавска књижевност није добијала високо признање, учинио корак достојан сумње. У Србији , међутим, такав развој ситуације углавном није наишао на заједљиве примедбе. „Кривац“ је Мома Димић, прерано отишли писац и преводилац, који је српске љубитеље лирике годинама повезивао са шведском поезијом, напосе са Транстремером, у више књига. Нама је, дакле, Транстремеров глас био близак – ценили смо га и пре светске славе! Настављајући тим путем, краљевачка библиотека „Стефан Првовенчани“ и њени уредници у едицији „После Вавилона“ штампају Транстремера у препеву Славице Агатоновић. Једина мана ове одличне књиге је њена краткоћа. Наиме, чини је пет кратких песама и 45 хаикуа, сврстаних у 9 циклуса. Транстремерова песма настаје од неколико супротстављених слика, између којих се асоцијативне везе тешко, али довољно уочљиво успостављају, што његовим минијатурама даје некакав сабласни утисак. Ево како то изгледа у песми „Пада снег“. Прва строфа каже: „Сахране су/ све чешће и чешће,/ као путокази/ кад се приближаваш граду.“ Тој тамној, футуристичкој слици додаје се дистих: „Погледи на хиљаде људи/ у земљи дугих сенки“. Ова тамна персонификација прераста у чудесну визију наредна три стиха: „ Мост полако/ израста/ право у свемир“. Отприлике сличан принцип грађења песме, Транстремер мајсторски користи и на маленом простору хаикуа. Дакле: мало али одлично.

Олга Остојић Белча: Рецепти и приче из моје кухиње
Вршац, 2013.

Ево још једне књиге за коју никад не бих сазнао да ми је нису послали пријатељи из града под Брегом и белом кулом на његовом врху. У књизи је списатељица Олга Остојић Белча, једна од најбољих савремених српских прозаисткиња, сакупила кулинарске рецепте из „брижљиво исписаних свески“ своје баке и мајке. Читалац ове изузетно лепо дизајниране и одштампане ризнице, моћи ће да пронађе рецепте за хладна и топла предјела, домаћу супу (краљицу недељног ручка) предјела од поврћа, јела од поврћа (са месом) кувана теста, печења и поврћа која су додаци печењу, теста (лисната, пржена и замешана на ватри) домаће посластице и посластице у специјалним калупима. Лепи, недвосмислени и јасни описи куварских поступака посебна су вредност књиге и ту не уступа чувеном кувару Катарине Миџине! Али и више од тога – испред сваког од поглавља налази се прича или есеј, повремено цртица – успомена у којој списатељица говори о неком од догађаја из властитог живота који је у вези са одређеним јелом или групом јела. Тако овом књигом пролазе и ликови Васка Попе, Владе Стојшина, Драгомира Попновакова, Бошка Петровића, а читалац, пратећи Олгине кулинарске авантуре, путује просторима Француске, Немачке, Италије… широм Војводине и Србије. Истовремено – ужива се у стилу овог кувара, али и у раскошним рецептима старих, добрих јела.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *