Идеологија издајника

Пише Дејан Ђорић

Због чега се данас многи уметници боље сналазе у стручном дискурсу, у анализи уметности и онога што раде него у самој уметности, док су њихови текстови и предговори у каталозима најчешће бољи од онога што стварају?

Знатан део авангардне уметности заснива се на потпуно погрешној, вештачкој и злонамерно формулисаној терминологији. Прво је спроведено насиље у језичкој и теоријској сфери а онда у практичној. Одавно је уведен термин „постсликарска апстракција“ као да је сликарство завршено па после њега следи некаква апстракција. Творци таквих језичких и логичких глупости намерно врше обесправљивање уметности на нивоу језика и тиме ликовним уметницима настоје да по сваку цену наметну превласт философије. Последица тога је да се сада многи уметници боље сналазе у стручном дискурсу, у анализи уметности и онога што раде него у самој уметности. Њихови текстови и предговори у каталозима најчешће су бољи од онога што стварају. Врхунац терора који спроводе философски усмерени професори јесте наметање доктората у области ликовне уметности. Уметници се силе да по сваку цену пишу естетичке радове, претварају се у мислиоце, критичаре, теоретичаре и историчаре уметности а њихов прави рад се маргинализује.

ИСТОРИЈА И ФУСНОТЕ Раније је наука о уметности била развијана да би се поштовала и проучавала уметност, а сада је уметност у служби науке о њој. Реч је о замени теза, тачније превари коју су најпре започели постмодерни теоретичари што у већини мрзе уметност. Јасно је да философи не разумеју уметнике, па и када се баве уметношћу, то чине због философије а не уметности, што и не крију. Мића Поповић је ствараоце делио на оне који свет појме помоћу идеја и на друге, који најпре виде облике. Неразумевање између ова два погледа на свет веома је старо и сеже до антике. Како описује непревазиђени Јакоб Буркхарт у четворотомној „Историји грчке културе“, још је Сократ обилазио атинске клесарске радионице и убеђивао скулпторе да им случајно не падне на памет да су нешто више од занатлија. Хеленска историјска, логичка, естетичка, научна и философска мисао достигла је такве врхунце да се оправдано помишља о целокупној историји философије само као о фуснотама Платонових и Аристотелових списа. Грчки мислиоци су се бавили скоро свим око себе и у себи, посебно књижевношћу и музиком, али никада ликовном уметношћу. Паусанија и Буркхарт, међутим, описују до којих су се висина узнели сликари, вајари и архитекти. Не само да су светилишта, путеви, тргови, јавни простори и здања били украшени као никада у историји мноштвом ванредних дела већ се то односило и на приватне куће. Целокупна историја вајарства исто тако се може сматрати фуснотом Фидије, Поликлета, Пракситела, Мирона, Скопаса и Лисипа; Микеланђело не би био то што јесте да није помно проучио Лаоконову групу и друге античке скулптуре. Никада се тачно нису утврдиле праве законитости античких пропорција, канон храмовне архитектуре није дешифрован, али публика вековима осећа и разуме античку уметност као вид највећег могућег савршенства у уметности и нико више и не помишља да генијална дела сматра обичним занатством. У тој области победили су уметници, а не Сократ. Мир, љупкост, природност, људскост и лепота, идеална и реалистичка, грчко-римске уметности, данас можда више изненађује од античке философије, историје и математике. Љубоморни на оне који су тако моћно умели да освоје срца и душе за вечна времена и славе богове, које су у свом скученом и једностраном рационализму философи негирали, вековима су мислиоци изопштавали уметност и уметнике. Правом уметнику није потребна никаква дискурзивна надградња, све што је желео да каже рекао је делом, реч је у основи немоћна да настави, прошири или објасни уметност, увек долази накнадно а и сумњиво је да ли један вид стварања који има исто тако уметничка обележја може да вреднује други. Улога тумача је проблематична, ликовна критика се развила у време буржоазије када слаби традиционални однос према уметности у којем није био потребан посредник. Сваки добар уметник као да је природно прикључен на више генераторе божанских енергија, у надахнућу доспева до универзалног смисла, пречицом, директно, уместо мукотрпне философске анализе. Мишел Фуко је морао да напише целу књигу („Речи и ствари“) да би разумео једну Веласкезову слику. Уметник може да буде необразован јер има приступ тајновитом, његов начин рада потпуно је другачији од философског. Тек је Леонарду да Винчију успело да ликовност ослободи од философског проклетства, тако што је уверио савременике да је сликарство једнако поезији и музици.

[restrictedarea]

ЗАГАЂЕЊЕ ТЕОРИЈАМА Уметници који су, као Ежен Делакроа, умели да виде даље предвидели су опасност од превелике мисаоности, од философије која ће у будућности затрпати изворе несвесног, пресећи путеве ка интуицији, визији и осећајности. Сада су зле нове теорије успеле да загаде умове уметника, терајући их да рационализују сопствено умеће, водећи целу историју уметности ка концептуализму као виду ликовног самоукинућа. Самоубиство уметности највише одговара владарима из сенке, уметност је увек била извор бунта и опасних интуиција, треба је окренути саму против себе. Садашња уметност је капитулирала пред теоријом, предала се концептуалистичком благоглагољању, у току је њена еутаназија, сушење животних сокова, губљење енергија и претварање сцене у концептуалистички радни логор или, како се то популарно каже, work in progress. Нови ауторитети су, пре свега са англосаксонских и германских катедри, уклонили представнике старе хуманистичке школе по којој су западни универзитети били познати два века па се поуздани вид проучавања друштвених наука и уметности очувао можда само у Русији. Аналитички философи, (пост)структуралисти и феминисткиње постепено су уклонили сјајне научнике па више нико ни не помишља да настави тамо где су у проучавању уметности стали Еби Варбург, Ервин Панофски, Едгар Винд, Ернст Гомбрих, Андре Шастел, Андре Грабар, у критици модернизма Ханс Зедлмајр или код нас Милан Кашанин и Светозар Радојчић. Реч је о истраживачима који су имали целовиту слику уметности и тежили интегралном тумачењу. Постмодерна чистка у науци није само руинирала студије уметности и културе, онемогућила велике синтезе и свела науку на рад у партеру, ограничивши истраживања на мале области и сужене теме по строго одређеним правилима, већ су се варвари у области уметности обрачунали и са узорима из претходне генерације, својим духовним очевима, значајним модерним критичарима и теоретичарима. Кључни познаваоци ренесансне уметности, као Панофски и Винд, презирали су и нападали модерну уметност, а шта би се друго могло очекивати од стручњака који педесет година изучавају Дирера, Леонарда, Микеланђела и духовно цветање ренесансе. Зли умови постмодерне теорије су, међутим, одбацили и творце новије европске и америчке уметности, негирајући богове модерне критике и теорије као што су Клемент Гринберг и Харолд Розенберг. Целокупне хуманистичке науке су на Западу сведене на аналитичку философију, психоанализу, родне и феминистичке студије, (пост)структурализам и постмодерну теорију. Оно што не поравнају НАТО бомбардери и хуманитарне мисије, докрајче у умовима последњих слободних људи постмодерни тероретичари.

Измислили су термин „примарно сликарство“ који се однедавно уврежио као да је сво остало сликарство секундарно а притом, то „примарно“ није ништа друго осим дрљања, мазања и мацкања. У таквом типу „уметности“ слика увек има изглед као да је „уметник“ обрисао четке о платно. У извесном смислу и јесте примарно јер враћа уметност на дечји ниво, у предуметничку фазу шкрабања, али децу, за разлику од тих нових недотупавних апстрактних сликара, занимају машта, мит и авантура. Терминолошка злоупотреба односи се на појам „сликарство“, до којег је дуг и тежак пут. Једна од тих нових бесмислица у тумачењу уметности је увођење појма „понашање“, чак је и понашање вид уметности. Управо је тај појам користио цртач и професор Драган Лубарда да означи најгоре у уметности. У том смислу и „аналитичко сликарство“, осим хладне, простачке монохромије, не представља ништа ново нити аналитички битно. Такву „анализу“ познаје сваки сликар који тонски припрема подлогу за сликање.

Права аналитичност се крије у решавању сложених проблема цртежа, боје, локалног тона, светлости, сенке, моделације, композиције, анатомије, перспективе и идејне или духовне основе дела, у свему оном што „примарно“ и „аналитичко“ негирају и чисте са дневног реда.

ОДМАЗДА НЕТАЛЕНТОВАНИХ Академик Павле Савић је за тајкунизацију друштва рекао да је то победа ђака из последњих клупа. Садашња уметност доживљава одмазду неталентованих, жељних освете и свођења уметности на њихову меру! Нема више простора, линије, форме, па ни боје у новим остварењима, остало је само бело платно, баук који кружи уметничким светом. Више није битан ни модернистички пројекат свођења, чишћења и поједностављивања којим је, како је Том Вулф, најдуховитији и најбоље одевени амерички новинар писао, слика постепеном редукцијом доведена до голог рама и платна. Скидан је слој по слој, вео по вео, док слика није огољена и рашчарана да од ње ништа не остане, уз злурадо одобравање теоретичара који не презају да уверавају да је и даље реч о уметности. Није више у питању модернистичко затирање уметности до апсурда (reductio ad absurdum) већ редукција која почиње од апсурда (reductio ab absurdum). Што уметност постаје бесмисленија то је теорија значајнија а нормалност ређа категорија.

Као што је у време модернизма у критици и у уметности био популаран појам „структура“, за који је Лазар Трифуновић рекао да нико од оних који га употребљавају не зна шта заиста значи, тако се сада и за најкласичније сликарске изложбе користи термин „пројекат“. Уметност би била много срећнија и слободнија када би та одредница остала у областима из којих потиче – архитектури, грађевинарству, техници и науци. Сада је све постало „пројекат“, нуде се све сами „пројекти“, али се уметност или не помиње или од ње нема ничега. Слично је из речника војних наука увезен термин „стратегија“, омиљен у новој критици. Приличи више фон Клаузевицу и његовој идеји да је рат наставак политике другим средствима. Култура је очигледно бојно поље у које се преносе ниске страсти и подлости. Услед појмовне испразности данашње теорије и уметности, може се говорити о логореји, недостатку смисла и о планетарном кокодакању нових проучавалаца уметности. Стручни текстови и књиге заговорника нових али јалових идеја наликују на формуларе, пишу се по одређеним правилима која аутора легитимишу као морално подобног. Као што су у време Совјетског Савеза све научне књиге, без обзира на садржај, правоверно морале да почну цитатима Маркса, Енгелса или Лењина, тако је данас незамисливо писати о уметности а да се не пође од Валтера Бењамина, Ролана Барта, Жака Лакана, Мишела Фукоа и Жака Дериде. То су нови цензори а њихово навођење је поуздан доказ о спроведеној аутоцензури. Тако устројена (или боље рећи уштројена) друштвена и уметничка теорија изазвала је не само логореју већ и пиктореју, инфлацију или кризу садржаја, олако стварање безбројних нових дела која погодују испирању мозга. Још је Лав Толстој у капиталној, па и на Западу често прештампаваној естетици реализма под називом „Шта је уметност?“ уочио бесмисленост производње толиких уметничких дела, количину коју друштво не може да поднесе. Два века касније је неупоредиво горе, Толстој је живео у време када су уметници још имали самопоштовања.

УКИНУТА ЕКСКЛУЗИВНОСТ У концептуалној уметности је још шездесетих година сваки човек проглашен уметником, укинута је ексклузивност те врсте рада, буквално све може постати уметност ако то контекст омогућује, тј. ако се изложи у галерији или у музеју или ако се пише о томе. У том смислу је Љуба Поповић, упитан у интервјуу шта мисли о Паблу Пикасу, рекао: „То је пролив који је трајао педесет година.“ Може ли вредети уметност која настане у више од двадесет хиљада примерака, шта је са њеном изузетношћу и оригиналношћу? Нова историја уметности и критика кажу да може; један немачки колекционар је са германском педантношћу сакупљао издања о Пикасу, до седамдесетих година објављено је петнаестак метара таквих књига. После постмодерне укида се и разлика између оригинала и копије, тај проблем је једно од горућих места савремене теорије. Циљ је да се мешетарима и митоманима омогући да делују без ограничења. Зато су се нови, посебно феминистички теоретичари, острвили на идеју генијалног дела и генијалности, која по њима не постоји, већ је само производ друштва и околности. Публика се, међутим, не обазире на подвале из домена злих теорија и уместо да се диви неким ликовним јадницима, хрли на изложбе старих мајстора.

ГЛОБАЛИСТИЧКИ НОВОГОВОР Од кога све (пост)модерни теоретичари нису покушали да створе значајног уметника, имајући увек подршку незаситих трговаца, правих твораца садашњег стања у уметности. Они вуку конце из позадине, финансирају издавање разних публикација, уводе или избацују поједине уметнике са сцене. Успело им је да по тржишној вредности изједначе дела Алфреда Бурија који је шездесетих година прошлог века правио слике од шивених џакова са уљима Анибала Карачија, једног од најбољих барокних сликара. У време када су владали цареви, краљеви и црква, преварантима те врсте била би одрубљена глава. У савременом свету само у условима диктатуре не долази до кризе уметности, обезвређивања које спроводе трговци у спрези са критичарима и теоретичарима. Тамо где је држава једини наручилац нема места аматерима и шарлатанима чији се рад дефинише и необавезним појмом „личне митологије“, нити трговци могу да уцењују јавност. Обично кад будзашто покупе дела од непознатих уметника, онда своје колекције на велика врата уводе у јавност, плаћају стручњаке да о њима пишу, издају каталоге и књиге, излажу их у угледним галеријама и музејима и када им вештачки подигну цену – продају их. Такве преваре нису могуће без издаје интелектуалаца, корумпираности оних који умеју да размишљају. Они свесно кваре и језик, у масовну теоријску употребу уводе са стилског становишта ружне речи као наратив или конструкт, што је вид шифрираног глобалистичког новоговора, нимало бољег од уличарског препознавања у узречици „брате“. У садашњем уметничком свету одиграва се процес свеопште деестетизације и укидања моралних норми, на примеру уметности најбоље се види какав би био свет којим би владали философи, како је то Платон заговарао. Треба ли уопште подсетити да они који имају вишак мисаоног а мањак осећајног постају најгори друштвени елементи. У Вијетнамском рату најмонструозније убице су постајали преобраћени пацифисти и интелектуалци, чинећи злодела за која нису били способни младићи са села и из радничког миљеа. Можда је највећа обмана данашњих мислилаца у уверавању јавности у њихове добронамерне и хумане побуде. Може се слободно рећи да што више знају то су опаснији па није узалуд тај слој Стаљин сматрао морално најслабијим делом друштва. У том смислу, један од савремених италијанских праваца у промишљању уметности добро је назван „il penso debole“ или „слаба мисао“, као што кључна књига водећег критичара-мешетара, Акила Бонита Оливе, творца постмодерне уметности, има назив „Идеологија издајника“.

[/restrictedarea]

2 коментара

  1. Dejan Djoric je napisao izvrstan tekst o slikarstvu, narocito onaj osvrt u razlici izmedju filozofije i slikarstva, gde na kraju zakljucuje da je tek Leonardo da Vinci uspeo da likovnost oslobodi od filozofskog prokletstva (sjajno) tako sto je uverio savremenike da je slikarstvo jednako poeziji i muzici. Ja bi samo nadopunio da je slikarstvo i poezija i muzika u isti mah.

    Pozdrav, Bogdan Miscevic

  2. ‘faust-doktori’su,sa najvišeg mesta,ukinuli,u srbiji,stvaralačku refleksiju,groze se kreativnosti,ona im je zazorna i gadna,previše smrdi na sentiment kao poslednji prestup,na humor kao nepoželjan,na slobodu i autonomiju za koju se umetnik izborio početkom prošlog veka,ovde se ponovo,unazad,slavi umetnički patrljak,bojažljivi zavisnik od kancelarije koja je postala mistična kupola i zlatno tele!…i nigde na svetu to nije tako,nigde.gledam,svakodnevno,izuzetne(npr.jevrejske)slikare u new yorku i celu američku scenu,ozbiljne nemce,o kinezima i japancima da ne govorim,…tolika svežina u autonomiji koja nije ni bedasta ni samozaljubljena već hrli,prevazilazi,traga,smeje se!raspravlja,ozbiljna je…kroz stvar!kroz čin!kroz istraživanje i upornost…ovde,snobovi i skorojevići,egomanijaci bez društvene odgovornosti I bez znanja(etika I estetika su u okupacionim sistemima poraženi sem kada nema enklava duha a nema ih)sve su ,ovde,pogrešno razumeli.ne zna više niko i ono što su znali:da gleda bez idološko-političkog konteksta a uvažavajući kada taj postoji,sve karte-želje su usmerili samo na’situaciju’ koje nema u materiji procesa koji ne mogu više da prepoznaju jer je ne neguju,odavno,možda i nikada,ovde…. valjda to ide od neukih i pustih profesora na filozofskom?od uspavanosti i komformizma ‘periferija’ još od pariskih i minhenskih đaka sa početka prošlog veka.i sada,pristali su,samoinicijativno,na zadatak za region:ugušiti refleksiju i realizaciju stvaraoca jer velikom drugom stvaralac sa periferije ne treba,a periferiji te ne treba uopšte,njemu treba kasaba u koju će dolaziti da od ‘doktoranata’ napravi svoje prostitutke na splavovima,učionicama,kancelarijama,fakultetima.i svima je tako,olakšan životni posao,jer su se oslobodili rada koji zahteva najviše, ne u broju stranica,već u intenzitetu sublimacije i inteligeniciji i drskosti pogleda…,a toga nemaju ni u tragovima,ili su pristali na kolektivno samoubistvo.ko god je ovde ostao prepušten zadacima za region a stvaralac je,taj bolje da se ubije,odmah.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *