Почетна / Култура / Године патњи, страдања и победе

Године патњи, страдања и победе

„Српска трилогија“ Писац Стеван Јаковљевић Позориште Народно позориште у Београду – Велика сцена Датум премијере 22. новембар 2013. Драматизација Миодраг Никачевић и Светолик Никачевић Адаптација Славко Милановић Драматург Славко Милановић Сценограф Борис Максимовић Костимограф Катарина Грчић Николић Језичка адаптација и лектура Љиљана Мркић Поповић

Пише Рашко В. Јовановић Фотографије Душан Шљивић

Премијером „Српске трилогије“, Народно позориште у Београду почело је обележавање стогодишњице Великога рата у којем је српска војска, заједно са савезничким снагама, у муњевитом походу протерала аустроугарске и немачке окупаторе

Главно дело Стевана Јаковљевића, једног од најплоднијих српских романсијера, свакако је „Српска трилогија“, коју чине три опсежна романа: „Деветсточетрнаеста“, „Под крстом“ и „Капија слободе“, објављени од 1934. до 1936. године. Они су му донели књижевну славу и велику популарност међу читаоцима, али и замерке критичара који су му пребацивали новинарску, односно репортерску површност, расплинутост композиције, робовање фактографији и сувопарност стила. Међутим, велики успех и бројна издања „Српске трилогије“, што неће достићи друга његова дела као што су „Смена генерација“, роман о животу у међуратном Београду, или „Велика забуна“, роман-хроника о Другом светском рату, доказују да је читаоце освојила аутентичност романескног казивања, као и објективност приказа ратних година патњи, страдања и победе српскога народа у раздобљу од 1914. до 1918. године.

ИСТОРИЈА БОЛА Успех Стевана Јаковљевића код широке читалачке публике најчешће се објашњава неспорном чињеницом да је он писао о великим историјским збивањима, која су увек у жижи интересовања обичних људи, али и тиме што је „Српску трилогију“ створио тако што је сасвим једноставно и непосредно писао о свему што је видео и доживео, те су га са занимањем и уживањем могли пратити и прихватити сви – како они искусни и пробирљиви читаоци, тако и они који никада не читају дела уметничке књижевности. „Српска трилогија“ у суштини је романсирана историја Србије у Првом светском рату у којој се не говори о државницима и војсковођама, већ о малим људима захваћеним ратом, чије судбине писац прати изблиза и саосећајући са њиховим патњама, љубавима, страховима и умирањима. На тај начин писац свеобухватно и отворено приказује жалосну ситуацију у којој је мноштво људи морало прекинути свакидашње животне делатности и послове, па и напустити породице и домове да би се нашли у веома опасним позицијама у којима је смрт неизбежно била део свакодневице, што је изискивала општа потреба одбране од ратног агресора. Та борба у којој, хтео не хтео, слабашан појединац мора учествовати и често обављати ванредно тешке задатке, који далеко превазилазе његове моћи, води се зарад одбране слободе државе и нације, па и једног дела света. О томе Јаковљевић пише живо и занимљиво и, што је најважније – истинито. То годи широком кругу читалаца и зато су његове књиге „Српске трилогије“ одмах наишле на повољан пријем и велико занимање не само књижевне публике. И зато се већ друге године по објављивању тога дела, 1938, на сцени Народног позоришта у Београду појавила представа „На леђима јежа“ за коју се као аутор текста наводи Стеван Јаковљевић. Међутим, ради се о драматизацији Јаковљевићеве „Српске трилогије“ коју су начинили браћа Миодраг и Светолик Никачевић. Први је био књижевник, а други глумац Народног позоришта у Београду. Овај покушај драматизације његовог дела, који је обухватио само део треће књиге „Српске трилогије“, што ће рећи романа „Капија слободе“, и то сегмент који има наслов „На леђима јежа“, сâм романсијер овако је оценио: „Могу вам рећи да сам као писац и човек који је преживео све те часове задовољан драматизацијом.“

[restrictedarea]

Међутим, за ову представу, коју су у Народном позоришту претенциозно назвали „Српска трилогија“, што не одговара чињеничном стању, драматизацију Никачевићевих адаптирао је Славко Милановић. Он је, пре свега, скратио читав први чин, да би потом, у складу са концепцијом редитеља Славенка Салетовића, младог посилнога Исаила претворио у трећепозивца Живорада, преузевши поступак који је применио Александар Огњановић, редитељ представе „На леђима јежа“ изведене у Београдском драмском позоришту 1969. године. Поред тога, Милановић, опет у складу са концепцијом редитеља Салетовића, изразитије формира епизодне личности, додељује им имена и проширује њихове реплике, користећи поједине фрагменте из прве две књиге „Српске трилогије“, али и из романа „Крила“ Станислава Кракова не би ли како-тако формирао њихове карактере. Адаптаторски поступак Славка Милановића може се прихватити, с тим што сматрамо да се уместо избрисаног првога чина могла дати једна краћа уводна сцена, тако што би се постројили сви борци да би, евентуално, од капетана Стојановића чули неколико речи о томе какав их борбени задатак очекује.

ДИРЉИВА АПОТЕОЗА Редитељ Славенко Салетовић могао је убрзати ток сценских збивања тако да читаво извођење протекне динамичније, па и занимљивије. Наиме, радња се догађа током једнога дана 1918. године на утврђеном положају српске војске на делу Солунскога фронта, са чије су противничке стране Бугари који непрестано артиљеријском ватром нападају, нарочито са једне коте коју су борци назвали „На леђима јежа“. Са тог положаја Бугари су много јада задали нашим снагама паљбом из једног топа мерзера, због чега је јуришни одред капетана Стојановића добио наредбу да га, уз подршку артиљерије, уништи изненадним пешадијским јуришем на коту. На сцени се приказују свакодневни, обични разговори официра и војника и све некако споро тече. Сви испијају, вероватно ракију из једне овеће флаше од некаквог страног пића, коју им више пута приноси посилни, што посебно успорава ток радње, и то у сценографском амбијенту Бориса Максимовића, за који нисмо сигурни да би могао бити у склопу фронтовскога рова, јер је необично простран, а притом је, због столова и клупа, више налик на некакав угоститељски локал, а опет, по широком лежају, на неку касарну, а не на укопани положај на Солунском фронту. Редитељ није довољно динамизовао ток свих сусрета и разговора који углавном теку једнолично док међу саговорницима не избије нека свађа. Тек претпоследњи призор, када се обавља договор за напад у циљу уништења бугарскога мерзера, доноси одговарајући динамичан набој и убрзанији темпо. Сам напад протиче уз громогласне експлозије и пуцњаву те се може рећи да је полазак одреда у напад приказан ефектно. Више од половине одреда погинуће у подухвату у којем је ипак ућуткан злехуди бугарски мерзер.

Режија је успела да јасно профилише поједине ликове, док се глумачки ансамбл предано прихватио сценских задатака. Иако је изгледао младолико, Вук Костић, као Стојановић, капетан јуришног одреда, пленио је пажњу енергичним и неустрашивим војничким ставом и борбеним расположењем. Иван Босиљчић веома нијансирано тумачио је артиљеријскога потпоручника Стевана: успевши да успостави извесну дистинкцију према припадницима пешадијскога јуришнога одреда, изградио је једну ванредно упечатљиву фигуру младога човека, иначе биолога, што је уосталом био и писац „Српске трилогије“, спремног да се бори, али и оптимистички загледаног у будућност, што ће рећи увереног у позитиван исход рата, у победу савезника над аустро-немачком армадом, те је тако, на прикладан начин, не само именом улоге, био на сцени отелотворење самога аутора. У томе је имао, војном терминологијом да се изразимо, подршку и садејство Косте „Турчина“, поручника-артиљерца, кога је спонтано тумачио Вук Салетовић; Павле Јеринић је савршено уверљиво и са доследно испољеним еланом оживео лик Драгана, ђака-наредника. Бојан Кривокапић, као поручник Рајко, јасно је испољавао нетрпељив и подозрив став према артиљеријском потпоручнику Стевану. Миленко Павлов верно је приказао извршиоца једне карактеристичне дужности у негдашњој српској војсци – посилнога Живорада. Са доследно изграђеним ауторитативним ставом, Радован Миљанић успешно је изградио фигуру пуковника. Андреја Маричић, као каплар Светозар, био је патетичан у саопштавању чињеница о српском ратним страдању, док је Зоран Ћосић, у улози редова Трајка, остварио једну потресну епизоду. Иван Заблаћански, у улози поднаредника Радослава, имао је аутентичан наступ, као што су и остали глумци у улогама редова ангажовано обавили додељене им сценске задатке, посебно у групним призорима. Представа је завршена апотеозом која је деловала дирљиво: глумци су предано и интонативно чисто отпевали познату песму „Тамо далеко“. Овом премијером Народно позориште у Београду почело је обележавање стогодишњице Великога рата у којем је српска војска, након пробоја Солунскога фронта, заједно са савезничким снагама, у муњевитом походу протерала аустроугарске и немачке окупаторе.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *