Почетна / ТВ коментар / Филозофија паланачког човекољубља

Филозофија паланачког човекољубља

Пише Миодраг Зарковић

Задивљујуће је колико се основна пристојност живљења и постојања ипак очувала код оних који су највећи страдалници накарадне „транзиције“ и који само пуким случајем могу да промоле нос у окупирани јавни простор

Када се, сасвим исправно, каже да је овдашњи народ и даље бољи од оних који га представљају – дакле, не само од политичара већ и од свакојаких друштвених „елита“ – у суштини се мисли на примере попут следећег, виђеног у „Јутарњем дневнику“ РТС-а у среду, 11. децембра. У прилогу који се бавио тешкоћама и довијањима трговаца у овим временима свеопште беспарице, камера се прошетала и Палилулском пијацом у Београду, а један од тамошњих продаваца препричао је догађај од прошлог Божића, када је једна бака покушала да пазари поврће имајући код себе само десет динара.
„Наравно да нисам могао да јој наплатим“, закључио је продавац. Оперисан од потребе да се размеће, није чак, ето, ни изговорио да је он нешто поклонио сиротој старици, већ је само напоменуо да није наплатио оно што је старица узела са његове тезге.
Некада, у доба титоистички наказног поимања индустријализације, градско становништво је уживало углед каквог новоустановљеног племства, док се на сељаке гледало са једва прикриваним презиром, који је седамдесетих и осамдесетих, на крилима савршеног злочина званог „Филозофија паланке“, прерастао у својеврсну идеологију. Нарочито су омражени били продавци по градским пијацама, доживљавани као недостојан продор заосталог и руралног у напредно и урбано: житељи градова обавезно су, као пример приземног лоповлука и нападног простаклука, узимали управо „сељаке са пијаце“, чије су мане до бесвести преувеличавали, а врлине прећуткивали.

[restrictedarea] Данас, међутим, после силних „болних одлука“ којима нас већ тринаест година награђују наши врли државници и којима блазирана „урбана популација“ или понизно тапше или нема снаге да се супротстави, људскости је остало само испод радара, међу оном од шока занемелом већином, махом приметном по мањим варошима и селима, по планинским забитима, по приградским насељима… И по пијацама. Укратко, тамо где новац мора да се заради мукотрпним радом, а не захватањем по „претприступним фондовима“.
Тој већини се углавном не дозвољава да промоли нос у окупирани јавни простор, осим – у „ријалити“ програмима, на пример – као циркуској атракцији намењеној новом таласу изругивања. Зато излети, попут овог у „Јутарњем дневнику“, представљају драгоцено подсећање на човечност којој смо, зарад другарства са Кетрин Ештон, окренули леђа.
***
Тамо одакле је протерана човечност, широм су отворена врата Верану Матићу, медијском опсенару који са сваким режимом само гомила функције (а под садашњом влашћу и ордење). Овог пута у својству председника Комисије за истраживање убистава новинара (што је засада само функција, без ордена) Матић је у петак, 6. децембра, „гостовао“ у вестима Б92 и најавио кампању против угрожавања новинара, коју је његова Комисија покренула заједно са Канцеларијом ОЕБС-а за слободу медија.
„Мислим да смо постали једно апатично друштво“, рече одликовани на почетку разговора, појашњавајући поводе за кампању. Ма шта кажете, Матићу! Постадосмо апатични! Мислите ли можда и на то што целокупна јавност, са вашом ТВ кућом на челу, очи затвара пред силовањем Срба са севера Космета, који се сада приморавају да прихвате власт проистеклу из противзаконитих избора које су масовно бојкотовали? Мислите ли, може бити, на „Инсајдере“ који су онако „храбро“ оклеветали тај народ из четири северне општине окупиране покрајине? Да нисмо можда, Матићу, постали апатични онда када су ваши новинари почели да броје сваки залогај Србима са севера Космета – и да у том бројању још и лажу, измишљајући једну увредљиву обману за другом?
Хајде сада озбиљно: одакле вама, чије су хорде приучених „новинара“ искасапиле сваки ма и привид емпатије у овом друштву, образа да сада ламентирате над апатијом?! Преко приграбљене националне фреквенције пуцали сте на свако испољавање саосећања са онима који су у Србији најугроженији, а то јесу наши држављани са Космета: зашто би ико нормалан сажаљевао ваше новинарске примадоне које због никад доказаних претњи даноноћно чува полиција, док истовремено ваша медијска кућа аплаудира протеривању српских безбедносних служби са Косова и Метохије, које се баш ових дана приводи крају?!
***
Матић је, иначе, у дотичном разговору додао и да његова Комисија прави вајну „белу књигу“ претњи и насиља над новинарима у 2013. години, те да се у том подухвату ослањају на новинарска удружења, између осталих и на Независно друштво новинара Војводине, на чијем се челу налази велики „Печатов“ пријатељ Динко (Сабахудин?) Грухоњић, човек који доказано не преза од најжешћих фашистичких увреда на рачун српског народа. Беља потврда изопачености данашњег вредносног устројства заиста није потребна: истраживати угроженост новинара и испомагати се у томе Грухоњићем, хистериком који сваку прилику користи да прети онима што се дрзну да га позивају на одговорност (међу осталима и „Печату“) исто је што и препустити Герингу да тумачи Холокауст.
***
Гостовао Мило Ђукановић, премијер Црне Горе, на РТС-у у уторак 10. децембра, где га је водитељ Горислав Папић пред сам крај емисије упитао нешто о обележавању двеста година од рођења Његоша. Пошто је Папић више пута поновио да је Његош себе сматрао српским песником, Ђукановић је више пута морао да избегне осврт на ту по њега непријатну историјску околност. На крају је морао да престане да се прави Енглез, па је овако пробао да „помири“ Његошеву величину са Његошевим Српством:
„Камо лепе среће, био бих јако срећан, дакле, када би имало много више Црногораца и када бисмо их имали свакодневно, оних око којих би се отимале и друге државе из нашег региона, јер би то била потврда њихове историјске важности.“
Једна исправка, Ђукановићу: не отима се Србија око Његоша; сам Његош се, стиховима које је даривао човечанству, отима о то како га ваша власт злоупотребљава; ако хоћете да расправите ком је народу Његош припадао, морате најпре њега да разуверите. А то отимање, које бисте да припишете Београду, много је својственије вашим пријатељима из Загреба, који посежу ђа за Теслом, ђа за Руђером, ђа за Превлаком.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

error: Садржај је заштићен !!