Европа евроскептика

Пише Филип Родић

Када људи устану и говоре о огромном успеху који је остварила ЕУ, нисам сигуран да ли било ко, ко то говори, заиста више верује и самоме себи

изјавио је пред Европским парламентом британски посланик Најџел Фараџ, највећа звезда међу све бројнијим евроскептицима у европској политици

Лидер Партије за независност Уједињеног Краљевства, Најџел Фараџ, говорио је и сликовито и директно приликом представљања Европске комисије под вођством Жозеа Мануела Бароза и ступања на снагу Лисабонског споразума 9. фебруара 2010. у Стразбуру. Човек без длаке на језику, који се показао као јако добар аналитичар који ретко промашује у својим проценама, јасно је тог дана кроз бајковиту причу о ЕУ превидео њену тмурну будућност: „Генерације које су пред нама причаће деци причу како је Европа била подељена, како је постојао зид који се протезао њеном средином и како су људи на Истоку били веома сиромашни, нису имали демократију и живели су у злом систему званом комунизам, који је убио милионе сопствених грађана. Али, на срећу, зид је срушен и 27 држава и 500 милиона људи почело је да живи у демократији и миру. Али, нажалост, прича се наставља. Политичари на власти постали су веома похлепни и за себе су желели новац и моћ, па су прибегли лажима и преварама и организовали најспектакуларнији бирократски државни удар у историји. За то им нису требали меци. Били су много паметнији и препреденији. Оно што су учинили јесте ступање на снагу новог споразума, названог ‘Лисабонски’. Тиме је 27 људи добило тоталну и неограничену моћ, и могли су да доносе законе какве су хтели. Заставу и химну су већ имали и хтели су да изграде нову државу, али су игнорисали народ и тако поново створили зли систем под којим су људи с Истока већ раније живели. Невероватна ствар је да су многе од нових газди већ радиле за тај зли систем. На срећу, план је био фаличан и срушио се, али нове газде ни тада нису желеле да слушају народ. Све више су им отежавали живот. Десетине милиона су гурнули у сиромаштво, одузели им право гласа и на крају је народ морао да прибегне насиљу да би вратио своје националне државе и своју демократију. Пре 60 година добили смо гвоздену завесу, а сада добијамо гвоздену песницу.“

До насиља које је Фараџ овде предвидео још није дошло. Барем не у размерама на које мисли, али да „газде“ у Бриселу не слушају свој народ и да је он веома незадовољан, већ данас је јасно.

Тврди и меки скептици Широм Европе странке које се противе ЕУ, посебно оне које спадају у групу коју описују као „тврде евроскептике“, попут Фараџовог УКИП-а, бележе значајан успон, док странке које би се могле дефинисати као „меки евроскептици“, попут британских конзервативаца, заоштравају своју антиевропску реторику. Главна звезда на евроскептичном небу, УКИП, странка коју у британском политичком систему називају „четвртом партијом“ (прва су конзервативци, друга лабуристи а трећа либералне демократе) остварила је на локалним изборима у Великој Британији „највећи раст за четврту странку“ у британској политици од Другог светског рата. На националном нивоу, када се саберу сви гласови у општинама у којима су одржани избори, УКИП је освојио 23 одсто гласова, што је значајан резултат с обзиром на то да је заостајање за две водеће етаблиране странке сведено практично на минимум – првопласирани лабуристи освојили су 29 одсто гласова, а владајући конзервативци 25 одсто. Колико је овај успон озбиљан, најбоље показује чињеница да је УКИП на општим изборима 2010. освојио свега 3,1 одсто гласова. На предстојећим изборима за Европски парламент УКИП може само да оствари још бољи резултат, јер је до сада ова странка уживала знатно већу подршку када се гласало за Парламент ЕУ, него за локалне скупштине. Од избора 1994, када су освојили само 1 одсто гласова и заузели осмо место, раст је био константан – 1999. су освојили седам одсто и четврто место, 2004. 16 одсто и треће место, а 2009. 17 одсто и друго место, одмах иза конзервативаца.

[restrictedarea]

Неки би овакав успех УКИП-а оценили као „засебну, британску причу“, јер је познато да Острвљани никада нису баш ни били наклоњени ЕУ, али реалност је другачија. Успон УКИП-а осликава тренд уочљив у свим крајевима ЕУ. Странке које би укинуле ЕУ, ако би биле у прилици, у успону су широм континента и то не само у оним земљама које пате од високе стопе незапослености и оштрих услова за добијање финансијске помоћи ради излажења из кризе, него и на богатом северу, где је завладао страх од непрекидног одливања новца ка другим земљама.

Различита истраживања показују да је подршка за тврде евроскептичне странке у ЕУ скоро удвостручена у односу на 2009, када је износила осам одсто, на више од 14 одсто у просеку, док у Италији, Данској и Аустрији достиже и читавих 30 одсто гласова. У ово, што је најважније, нису укључене „меке евроскептичне“ странке, попут грчке Сиризе која „само“ жели радикалну реформу европских институција. Највећи раст остварују управо „најчвршћи“ евроскептици који сматрају да је европски пројекат сам по себи проблематичан.

 

Монструм звани ЕУ Нови замајац овом тренду дао је и недавни договор лидера двеју врло снажних националистичких странака у својим земљама – француског Националног фронта под вођством Марин ле Пен и холандске Слободарске партије Герта Вилдерса – које се оштро противе ЕУ. Вилдерс је свој метеорски успон у холандској политици последњих година остварио захваљујући борби против исламизације земље; Национални фронт је  популарност остварио борбом против имиграције, али у последње време, обе странке фокус своје реторике усмериле су на другог непријатеља – ЕУ. Средином новембра  Лепенова и Вилдерс одржали су заједничку конференцију за новинаре, на којој су најавили да ће сарађивати на предстојећим изборима за Европски парламент, уз наду да ће након избора моћи да формирају нови евроскептични блок. Њихов циљ је, како је то рекао Вилдерс, да се „боре против монструма званог ЕУ“, док се Лепенова изјаснила против „система који је поробио народе“. Обоје желе да укину заједничку монету, одузму овлашћења која Брисел има над националним буџетима и врате уназад досадашњи интеграциони процес. Коју тежину овај савез може имати, показује чињеница да је, по најновијим истраживањима јавног мњења, Национални фронт најјача странка у Француској која би на предстојећим изборима за Европски парламент могла да освоји 25 одсто гласова, док је Унија за народни покрет бившег председника Николе Саркозија на 22 одсто, а Социјалистичка партија председника Франсоа Оланда на свега 19. Вилдерсова странка је сада трећа по снази у Холандији, а истраживања и његовој странци предвиђају озбиљан успех на изборима.

У Немачкој, где екстремније националистичке партије, због прошлости коју је ова земља имала, за сада могу само да сањају о озбиљнијем политичком успеху, такође долази до интересантних промена на партијској сцени – иако је формирана само седам месеци пре парламентарних избора, нова антиевропска странка Алтернатива за Немачку за длаку није ушла у Бундестаг (4,8 одсто гласова) али је својом поруком привукла милионе гласова и тиме поставила озбиљне темеље за снажан наступ на европским парламентарним изборима идуће године, и аналитичари процењују да ће без сумње у будућности постати снага с којом се мора рачунати.

И избори у суседној Аустрији, одржани крајем септембра, показују исти тренд – успон десничарских и евроскептичних странака које су заједно освојиле скоро трећину гласова. Слободарска партија Аустрије, једна од ретких европских националистичких странака која је била у власти, побољшала је свој резултат за четири процента и освојила 21,4 одсто гласова, а у парламент је ушла и изразито евроскептична нова политичка странка Штронахов тим за Аустрију, бизнисмена Франка Штронаха, која је освојила 5,8 одсто гласова. Овоме треба додати и резултат Савеза за будућност Аустрије, који није успео да пређе цензус, али је освојио 3,6 одсто гласова.

Слична ситуација је и у свим осталим чланицама ЕУ, од Финске на северу где је Финска партија на парламентарним изборима 2011. освојила нешто мање од 20 одсто гласова и постала најјача опозоциона странка, преко Мађарске, где је на власти „мека евроскептична“ странка Фидес док је екстремистичка странка Јобик трећа по снази, до Грчке која је, после Велике Британије, најевроскептичнија земља у Европи и у којој су евроскептичне странке на последњим парламентарним изборима освојиле укупно 45,8 одсто гласова и 40 одсто посланичких мандата. Треба поменути и пример Чешке, чији се председник Вацлав Клаус сврстава међу „меке евроскептике“, али је познат по изјавама попут оне да „није исправно некога називати евроскептиком, него еврореалистом, а његовог неистомишљеника евронаивцем“.

Покрет пет звездица, који је у Италији основао бивши комичар Бепе Грило, освојио је на овогодишњим парламентарним изборима чак 25,5 одсто гласова, што га је учинило највећом евроскептичном странком у Европи. Он се залаже за референдум о изласку Италије из еврозоне и враћању лире, а Грило је од успеха на изборима успоставио и присну сарадњу са Фараџом. Снажно евроскептичне странке у Италији су и Лега норд, која суверено влада регионима Пијемонт, Ломбардија и Венето које заједно имају више од 20 милиона становника, затим Десница, Нова снага, Тробојни пламен и Покрет против евра. Евроскептици у Италији тренутно имају 127 од 630 мандата у Посланичком дому, и 68 од 315 у Сенату.

 

Паника у Бриселу Бриселска елита веома је свесна опасности коју по њу представља овакав успон противника Уније, и одавно је почела да упозорава на опасност коју представљају ови „популистички“ и „деструктивни“ елементи. Од председника Европске комисије Жозеа Мануела Бароза, преко његових комесара, до аналитичарских организација блиских бриселској администрацији, сви напомињу да би распад ЕУ, еврозоне, или успоравања интеграција представљао праву катастрофу за континент. Тако је Барозо у свом годишњем обраћању у септембру оптужио евроскептике да желе да континент „врате у ровове“ Првог светског рата, док је, с друге стране, европска интеграција кључна за мир. „Дозволите ми да кажем ово свима који се радују потешкоћама у којима се Европа налази и који желе да врате уназад наше интеграције и крену путем изолације: Европа је пре интеграција била Европа подела, рата, ровова и то није оно што народ жели и заслужује“, рекао је Барозо. Нешто умеренији био је потпредседник Комисије и комесар за економску и монетарну политику Оли Рен, који је рекао да би победе евроскептичних партија на изборима идуће године могле довести до проблема у доношењу одлука у оквиру ЕУ јер „популизам не доноси решења за проблеме“, а најјаснији у оцени овог тренда био је италијански премијер Енрико Лета, који је рекао да је успон странака као што су УКИП, ФН, Покрет пет звездица и други евроскептици „најопаснији феномен“ са којим се ЕУ суочава и који би могао уништити сваку наду у економски опоравак. „Ово нас доводи у опасност да имамо најантиевропскији и најевроскептичнији Европски парламент у историји и мислим да се та опасност веома потцењује“, рекао је он, додајући да се ради о „великој бици између Европе народа и Европе популизма“. „Ако желимо да напредујемо од штедње ка расту, а имамо најевроскептичнији и најантиевропскији парламент у историји, тај циљ ће одмах бити обогаљен, заустављен“, упозорио је он.

Вртоглави раст неповерења у ЕУ

Истраживање које је спровела европска организација за испитивање јавног мњења, Еуробарометар, у шест највећих држава ЕУ – Немачкој, Француској, Великој Британији, Италији, Шпанији и Пољској, које укупно имају око 350 милиона становника и чине две трећине грађана ЕУ – показује да је поверење јавности у Унију достигло историјски низак ниво, што доводи у питање и сам демократски легитимитет европског пројекта.

Вртоглави пад поверења забележен је у Шпанији, Немачкој и Италији, земљама које су традиционално биле изразито проевропске. Исход истраживања може се описати једино као најгора ноћна мора за политичке лидере ЕУ, јер доказује да сумња у ЕУ није локализована и ограничена на земље највише захваћене кризом и оштрим мерама штедње, него да је свеопшта.

Аналитичари оцењују да је „штета толика да више није битно да ли се ради о грађанима земље која даје или узима зајам, да ли је чланица еврозоне или не. Грађани сада мисле да су њихове националне демократије, начином на који се решава криза евра, срушене“.

 

Најдраматичнији пад поверења у ЕУ забележен је у Шпанији, где чак 72 одсто грађана „има тенденцију да не верује“ ЕУ, док „тенденцију да верује“ има само 20 процената. Пре свега шест година, ситуација је била практично обрнута – тада је поверење у ЕУ имало 65 одсто, а неповерење 23 процента. Слично је и у осталим земљама. Пре шест година 56 одсто Немаца веровало је у ЕУ, док неповерење данас има њих 59 одсто. У Француској је ниво неповерења повећан са 41 на 56 одсто, у Италији са 28 на 53 одсто. За еврофанатике  је забрињавајући податак да је чак и у Пољској, која се пре десет година с много ентузијазма придружила Унији и која је највећи појединачни корисник европских фондова, подршка Унији пала са 68 на 48 одсто, али она остаје једина, од земаља покривених истраживањем, у којој и даље више људи има поверења у ЕУ него што га нема. У Британији, која је традиционално евроскептична, неповерење у Унију порасло је са 49 на 69 одсто.

[/restrictedarea]