Почетна / Друштво / ЕУропска странпутица Србије

ЕУропска странпутица Србије

Пише Никола Врзић

Неколико запажања о европском путу Србије који Србију води право у ћорсокак

Шта нам говори сазнање да су у овој, 2013. години, Чедомир Јовановић и Ненад Чанак почели здушно да подржавају политику коју воде Ивица Дачић, Александар Вучић и Д. М. Палма, а да ни челници Демократске странке –  од Драгана Ђиласа до Бориса Тадића – ту политику у ЕУ без алтернативе и задршке не смеју а да не подрже колико год смеју? Да ли нам је то стигло неко задње време, или је пак у Србији коначно и после дуге и озбиљне и аргументоване расправе остварено национално сагласје око стратешког опредељења Србије, које ће нам одредити живот у наредним деценијама?

Али такве расправе уопште није било, а сучељених аргумената за и против ЕУропског пута Србије било је још и мање. И то нас, уз подршку споменутих Ч. Јовановића и Н. Чанка за које досад још није утврђено да су подржали ишта што би било у интересу Србије, наводи на озбиљну сумњу у будућност коју ће нам постигнуто сагласје донети. Наводи нас и да посумњамо да су влада Србије и њени министри имали разлога да прослављају, као што су прослављали овог уторка на јавној седници владе, предстојеће отварање преговора са ЕУ и Преговарачки оквир који је зарад тих преговора донет прошлог петка у Савету ЕУ. Да ли је то, заиста, „највећи успех једне владе у последњих 20 година“, како је рекао премијер Ивица Дачић, тврдећи да је реч о успеху на који „сваки грађанин може бити поносан“ јер су „грађани који су бирали да би отворили врата Европе, управо то и добили“? Имамо ли, заиста, „великих разлога за славље“ јер „точак историје не може да крене уназад“, како то рече први потпредседник владе Александар Вучић?

 

СКРИВЕНИ ОКВИР Можда бисмо разлога за славље и имали, када бисмо уопште знали шта смо то тачно добили. Али ми то не знамо, баш као што не знају ни они који тврде да имамо разлога да славимо.

Да, свесни смо да звучи невероватно, али: документ који има да нам уреди баш све области у држави и живота у њој у деценијама које су пред нама, тај Преговарачки оквир који ће се конкретизовати кроз испуњавање услова у његових 35 поглавља, још никоме није познат! Нико не зна шта све у њему пише. Овај документ није достављен ни влади Србије, ни владиној Канцеларији за европске интеграције, ни надлежним министарствима (задуженим за европске интеграције, за спољне послове…) чак ни Делегацији ЕУ у Србији. Документа нема ни на једном од сајтова ЕУ и Комисије, иако нас је прошле среде званичник Европског савета уверавао да ће Преговарачки оквир бити објављен чим буде усвојен, а то се десило прошлог петка и после тога се није десило ништа. Нећемо у овоме да тражимо неку заверу ћутања – премда ћутање не умемо да објаснимо – али хоћемо да, на основу ових информација, укажемо на једно просто питање: шта то, забога, ми славимо, кад не знамо ни шта смо добили? И хоћемо да се јавно запитамо није ли права сврха производње овог оптимизма без икаквог покрића – чији су родоначелници Борис Тадић и Божидар Ђелић, који су нам после парафираног ССП-а 2008. најављивали мед и млеко и ни речју нам нису скретали пажњу на могуће разорне ефекте тог парафа, и 6 година касније дочекасмо највећу незапосленост и задуженост у историји Србије, с перспективом даљег раста – дакле да ли се сва сврха ове масовне производње неутемељених надања састоји у процени да ће нам та нада, у неко боље сутра, бити довољан седатив за свако тешко данас које ће нам, из дана у дан и тако унедоглед, освањивати на овој ЕУропској странпутици којом Србија с радошћу и незадрживо хита ка свом поништењу.

Но, све и ако (још) не знамо шта тачно пише у Преговарачком оквиру, можемо, јасно колико и болно, да предвидимо шта ће нам он донети.

То јест, однети. О судбини Косова и Метохије, које ћемо имати да признамо као независну државу, писали смо на овим страницама пуно пута, и нећемо сад да понављамо. Да, неће се то десити баш одмах, али не зато што су њихови западни пријатељи према нама одједном постали попустљиви, него зато што имају времена да сачекају да за тај потез постанемо спремнији него што смо данас. Признао је то, уосталом, сасвим отворено Андреас Шокенхоф, други човек посланичког клуба ЦДУ-а Ангеле Меркел у немачком Бундестагу: „Понекад је потребно припремити терен за веома тешке одлуке. Због тога нисмо поменули реч ‘признање’ Косова, јер знамо шта то данас значи у Србији.“

 

[restrictedarea]

СУСПЕНЗИЈА ДЕМОКРАТИЈЕ При чему је мало коме пажњу привукла чињеница да су и досадашњи споразуми Београда и Приштине, то јест Србије и Косова, дубоко неуставни, дакле, противправни и недемократски, чиме ваљда директно крше оне прокламоване темељне вредности саме ЕУ? А опет, управо нас је због тих противправних и недемократских споразума она и наградила датумом и оквиром, у чему проналазимо известан парадокс и/или неискреност…

Али и читав је остали процес приступања Европској унији, који нам предстоји, једнако недемократски јер суспендује суверену вољу читавог једног народа. Током преговора, наиме, имамо само да усвојимо acquis communautaire (непрегледан скуп свих прописа који важе у ЕУ) разврстан у оних 34-35 преговарачких поглавља, не и да о томе расправљамо. Скупштина, и посланици које смо у њу својим гласовима увели, тиме постају пука машина за изгласавање прописа које је неко други донео, а не израз наше слободне и суверене воље и заштитници наших интереса што би, макар у теорији, морали да буду. (Опет, ни ова недемократска природа процеса приступања није нимало чудна; таква је, недемократска, и природа саме Европске комисије, састављене од 28 комесара које нико није бирао него су у њу постављени мимо било какве демократске процедуре, те самим тим нису ни одговорни никоме до онима чији су их интереси ту и поставили.)

А ту је и питање које смо покренули у прошлом броју „Печата“: колико ће да нас кошта примена тих прописа које је за нас неко други донео, као да смо протекторат или колонија? Већ смо скренули пажњу на изјаву Бранка Ружића, министра без портфеља задуженог за европске интеграције, да ће нас само усклађивање у поглављу 27 („Заштита животне средине“) коштати 10,6 милијарди евра, углавном – најмање три четвртине – из нашег буџета. У писаној изјави за „Печат“, министар Ружић прецизира да је заправо реч о „суми од око 9,6 милијарди евра“, при чему су то „улагања која нас очекују у наредне две деценије“. А на директно питање, „о којим се сумама новца ради у односу на сваку од области“ – будући да ћемо 9,6 милијарди потрошити само за једну од 35 преговарачких области – министар је потрошио 169 речи и није одговорио ништа: „Овога пута ћу за пример узети нама веома значајну пољопривреду. Показало се у свим досадашњим проширењима ЕУ да је пољопривреда један од највећих добитника овог процеса. По пријему државе у чланство на један уложени евро у буџет ЕУ враћало се два или три, у зависности од пољопривредне гране о којој је реч. За детаље вас такође упућујем на студију из 2009. године коју су заједно радили стручњаци из наше администрације, представници Привредне коморе и Факултет за економију, финансије и администрацију. Остварене добити у пољопривреди се не мере само тонама извезених производа, висином приноса, и стандардом сеоског становништва, већ веома значајним унапређењем безбедности хране, заштите животне средине и развоја сеоских области. Када бисте питали пољопривреднике диљем Србије који сваке године гледају у пасуљ и прате временску прогнозу у страху од суше или елементарних непогода, да ли су издаци за наводњавање превисоки, верујем да би показали висок ниво разумевања за сваки трошак који треба предузети. Данас видимо да за системе наводњавања у неким деловима Србије наши пољопривредници нису добро организовани и немају пројекте.“

Што ће рећи да нам, после оваквог министровог одговора, гледање у пасуљ да бисмо установили цену наших ЕУ интеграција не гине.

Али нећемо морати да чекамо две деценије да бисмо прецизније утврдили папрену цену ЕУ интеграција коју остављамо у наслеђе нашој дечици. Наставићемо да је утврђујемо већ следеће године, у којој нас очекују нове рупе у буџету. Или грешимо? Лазар Крстић, наш чудотворни министар финансија који је најбољи министар финансија у региону, тврди да је његов буџет реалан. Насупрот њему, Иван Симич, (одлазећи?) директор Пореске управе, тврди да то није истина зато што ће „порески приходи буџета у 2014. бити мањи него што је то предвиђено“. Коме поверовати? Крстићу, иза кога стоји онолика медијска помпа и резултати минулог рада који су због толике помпе остали потпуно непознати, или Симичевој тврдњи иза које стоји неумољива логика закона тржишта и ЕУропског пута Србије? А она каже да ће пореских обвезника, оних који пуне буџет, сутра бити још и мање него што их је данас. Зато што ће домаћа привреда, незаштићена царинама, бити даље убијана немилосрдном ЕУ конкуренцијом; зато што ће је примена ЕУ стандарда додатно оптеретити; зато што ће најаве нових отпуштања – барата се цифром од 90.000 људи – и повећање ПДВ-а од 1. јануара 2014. додатно смањити куповну моћ становништва, што ће погодити домаће, а не стране фирме, и довести до нових затварања, отпуштања и рупа у буџету, које ћемо моћи да покријемо само новим кредитима и (рас)продајама државне имовине…

И тако док нас не приме у ЕУ. Без обзира на то ко је на власти, све док се та власт буде кретала само у оквирима ЕУ Преговарачког оквира.

А кад нас приме, онај обећани мед и млеко, јер ће према нама потећи реке меда, млека и новца из ЕУ фондова? Неће. Ено је Хрватска, откад је примљена уплатила је за чланство у ЕУ више него што је од ње добила, а година пријема у ЕУ описује се као најгора у њеној краткој историји. С тим што се, што се нас тиче, ЕУ чак није ни обавезала да ће нас сигурно примити, већ се само, на Самиту у Солуну 2003, обавезала да нам понуди перспективу чланства, а то је ово чему сада присуствујемо…

Срећна Нова 2014. година.

 

[/restrictedarea]

4 коментара

  1. Гос, Никола дугачка је наша странпитица према Европи. У три рата
    које нам је Европа наметнула није нас опаметила већ и даље срљамо
    тамо где нам није место . Зашто? Ко је меродаван да нам објасни о
    погрешном васпитању о ( ДЕМОКРАТИЈИ) на Западу кад тај исти Запад стално је у рату и освајачким жељама владања над целим светом. Говоримо о народу српском који трпи понижење сваке врсте.
    Немамо ниједну националну институцију која је рекла овима ДОСТА
    ИЗДАЈЕ, постали смо сунђер за брисање свега националног које се
    вековима стварало. КОГА ДА ПРОКАЖЕМО да упремо прст престаните
    више са понижавањима.




    0



    0
    • Milan za Radoslava.Sve ovo me podseća na onu priču
      Laze Lazareević“Sve će to narod pozlatiti“samo da kažemo
      „sve će to Evropa pozlatiti“e pa proći ćemo isto kao i
      likovi iz te priče,koga interesuje neka u biblioteci potraži
      tu knjigu i pročita tu priču.Ovu i ovakvu demokratiju možemo
      nazvati i krvavom demokratijom,jer se ona utaruje ratovima
      i podlim rušenjem vlada raznih zemalja,setimo se cela severna
      Afrika,Sirija,Jugoslavija,Ukrajina i td.Nigde se nije
      izlegla demokratija,samo krv,jad,beda,plač i suze.
      Korist imaju samo oni koji i nameću takvu demokratiju.
      Da li ćemo se mi kojim čudom izbaviti od EU i NATO saveza
      koji nam nameću takvu demokratiju? Nadam se da hoćemo,samo
      je slaba vajda od nade.Rasturili su Jugoslaviju,rekoše
      to je konc-logor naroda,a šta je onda EU? Koliko im još
      treba roblja,koliko čiste nezagađene zamlje,vode i vazduha?
      U PAMET SE UZMITE SRBI! milan.




      0



      0
  2. @Гос, Милане има и она друга народна: БАТИНА ИЗ РАЈА ИЗАШЛА. Питање коће се прихватити те батине да неверне нацији српској истерамо на ћистат и пошаљемо газдама на Запад.




    0



    0
  3. cini mi se da se moramo boriti, ne da idemo u eu vec da ostaemo u eu,jer kako se cini, neki iz eu bi da nas sklone sa koridora na kojem se nalazimo,te u tom smislu mi cemo imati jos neprijatnih zahteva iz brisela nimalo naivnih,a gutamo ih dok nam oci ispadaju,neki iz eu i iz vatikana nas samtraju remetilackim faktorom i to misljenje nece promeniti pa taman i da im damo donji dio ledja,a ako okrenemo ledja od eu, tada smo ga tek nagrabusili,dobro je sto rusija ima zelju da nam pomogne pa se ale iz eu malo ustrucavaju




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *