Почетна / Интервју / Епископ бачки др Иринеј, администратор Епархије аустријско -швајцарске : Нисмо потонули у меланхолију

Епископ бачки др Иринеј, администратор Епархије аустријско -швајцарске : Нисмо потонули у меланхолију

Разговарао Милорад Вучелић

Наш геополитички положај никада није био особито удобан, а данас је трагичан. Сви желе да господаре нашим стратегијским положајем, да по најнижој цени црпе наше природне ресурсе, а поготову оним што виде искључиво као јефтину радну снагу. Стање ипак није безнадежно, осим у случају да смо ми сами изгубили наду. Ја сам уверен да нисмо све док на сваком богослужењу у нашим храмовима молитвено кличемо: „Слава Теби, Христе Боже, Надо наша…“

Идући у сусрет предстојећем великом и најрадоснијем хришћанском празнику – Божићу, непосредно уочи наступајуће 2014. – године коју српски народ очекује са више зебње него ли спокоја, о неким важним, за садашњицу и будућност нације, државе и Цркве судбоносним а отвореним питањима, и недоумицама, разговарамо са Његовим Преосвештенством епископом бачким др Иринејом Буловићем.

 

Ваше Преосвештенство, поштовани Владико, пре непуних годину дана обратили смо Вам се са молбом да за „Печат“ кажете коју реч о приликама у српском друштву и Цркви. У времену протеклом од тог нашег сусрета, у животу Србије догодиле су се важне и драматичне промене, а околности у којима данас разговарамо нису, нажалост, измењене у добром правцу. Да ли је неумитно да „мрак лебди над нама“ – како то каже наш историчар Милорад Екмечић? Хоћемо ли у непосредној будућности, у тој тмини, дочекати боље дане? Можемо ли бољој судбини ишта и сами допринети?

 

Прилика је да разговор почнемо молитвеним сећањем и најдубљим поштовањем за све знане и незнане јунаке из Првог светског рата. Јер, на те године се односе речи великог историчара Милорада Екмечића да мрак лебди над нама. Други наш угледни академик, Добрица Ћосић, то време назива временом смрти. Ја те године видим као време готово беспримерног саможртвеног давања једног поколења нашег народа за крст часни и слободу златну. Да нема оних који не само што српски народ окривљују за Сарајевски атентат већ нам и намећу одговорност за Први светски рат уопште, можда се не бисмо ни сетили те епопеје, као што је и прескромно обележена стота годишњица ослобођења у Балканским ратовима.

Али зато наши дични медији, на челу са „Јавним сервисом европске Србије“ (као да постоји и нека афричка или азијска Србија!) кукају, демонстрирајући жал за југословенством као идеологијом и праксом, а истовремено су често неми и немушти пред суровом реалношћу живота српског народа у свим бившим „братским републикама“ без изузетка. Исто тако, час поводом смрти Јованке Броз, час поводом „светог двадесет деветог“, а час и без посебног повода, неприкривено се велича титоизам и приказују репризе сладуњавих „партизанских“ филмова, док други део „елите“ душебрижнички ламентира над појавом серије Равна Гора. Више је него упадљива линија општег „незамерања“, ваљда у функцији вртоглавих светлих висина „европске“ будућности (као да можемо имати неку афричку или азијску будућност!) И тако даље…

Али, упркос свему томе, радије бих наше – не само актуелне него и седмодеценијске – прилике и неприлике описао реченицом коју сам недавно негде прочитао: „Пред очима мрак, а из душе бије светлост“. Свако ко у себи иоле носи светлост богопознања која је свету засијала Рођењем Христовим, у свом свакодневном животу разгони мрак који лебди над нама, а заузима велики простор и у нама. Христов улазак у историју, Његово Рођење, било је „светлост велика“ која је засијала „у области и сенци смрти“ (Мат. 4, 16 и Лук. 1, 78-79). У Њему – Логосу, Христу – „беше живот, и живот беше светлост људима, и светлост светли у тами, и тама је не обузе“ или, другачије преведено, „тама је не надвлада“ (Јов. 1, 4-5). Исус Христос, Богочовек, јесте „Светлост истинита која обасјава свакога човека…“ (Јов. 1, 9).

Она обасјава и нас. Она изгони из нас меланхолију и депресију које нас обузимају док смо загледани само у тмину свакодневице, тако да нисмо у стању нити да се осврнемо уназад и поучимо примерима предака, нити да сагледамо духовне, интелектуалне и физичке моћи које поседују сваки појединац и његови ближњи, ужа и шира заједница. То што о предстојећем Божићу излази тристоти број недељника Печат сведочанство је, међу осталим, да нисмо потонули у меланхолију. Искористићу прилику да Вама, господине Вучелићу, Вашим сарадницима и свим читаоцима Печата честитам овај значајни јубилеј, у исто време захваљујући на прилици да се и овог Божића, можда незаслужено, обратим Вашим читаоцима.

 

У поменутом нашем разговору казали сте и да је српски  народ „духовно умртвљен“. То мишљење као да не деле светски моћници јер – судећи по жестини притисака, уцена, понижавања и неувијених претњи, који се обрушавају на Србију, они верују да су Срби и данас у духовној снази и „врло живи“. Није то, наравно, нимало лоше, али као да подсећа колико је наш неспоразум са тим делом света, са Западом, темељан, а у геополитичком и идеолошком поретку данашњице, можда и неотклоњив?!

 

Подсетили сте на једну од тема прошлогодишњег разговора. Нисам заступао тезу да је српски народ „духовно умртвљен“, него сам рекао да је „на делу подухват пацификације и духовног умртвљивања српског народа кроз све учесталије и све јаче убризгавање, споља и изнутра, серума аутодеструкције и аутошовинизма“. Ту скаредну појаву препознали су и изванредно анализирали и други, на пример Мило Ломпар у књизи Дух самопорицања а Слободан Антонић у књизи Срби и Евро-Срби, као и многи млађи универзитетски професори и други интелектуалци.

Идеолошки поредак који је, нажалост, превладао у западном свету, а који покушавају да извезу и нама, настоји да – најчешће  под видом људских права – из корена преобликује идентитет појединца, породице, заједнице, па и читавог друштва, са циљем да, у крајњем случају, наметне „евроатлантски“ цивилизацијски образац као једини и, успут, овлада нашим животним простором. Са друге стране стоји православни свет, хришћански Исток, који не треба сагледавати географски, него културолошки, а у погледу хришћанских вредности универзално, натконфесионално. Јасно је да је ту било и биће место нашег народа. Послужићу се речима Патријарха московског Кирила: „Постоје вредности које нису испод људских права. То су вредности попут вере, моралности, светиње, отаџбине. Када те вредности и остваривање људских права долазе у колизију, друштво, држава и закон дужни су да их хармонизују. Не смеју се дозволити ситуације у којима би остваривање људских права гушило веру и моралну традицију, доводило до вређања верских и националних осећања, изругивања светињама  и угрожавало егзистенцију отаџбине“.

Где је наше место у геополитичком поретку данашњице? Парафразирајући и делимично исправљајући речи приписане Светоме Сави, рекао бих да ми геополитички заиста јесмо Исток Запада и Запад Истока, али да духовно и културно јесмо, односно требало би да будемо, гласници Истока ту где јесмо. На постхришћанском, па увелико и постдемократском Западу, чији смо геополитички део, као и већи део планете, у мисији гласникâ духовног Истока сапутници и саборци су нам углавном само хришћани Запада, римокатолици и делимично протестанти. „Политички“ Запад је прва верски и етички неутрална – тачније индиферентна – цивилизација у историји човечанства, у пракси често на груб и оштар начин сучељена са традиционалним хришћанским, па и општерелигијским етичким, биоетичким, еколошким и другим убеђењима, начелима и вредностима.

Системи власти у читавом данашњем свету веома су слични: парламентарне демократије са мање или више наглашеном улогом председника. Уз њих су мултинационалне компаније и медијски конгломерати који конструишу стварност. Наш геополитички положај никада није био особито удобан, а данас је трагичан. Сви желе да господаре нашим стратегијским положајем, да по најнижој цени црпе наше природне ресурсе, а поготову оним што виде искључиво као јефтину радну снагу. Стање ипак није безнадежно, осим у случају да смо ми сами изгубили наду. Ја сам уверен да нисмо све док на сваком богослужењу у нашим храмовима молитвено кличемо: „Слава Теби, Христе Боже, Надо наша…“

 

[restrictedarea]

Познато је да се јавно залажете да поменути јаз „свет и ми“ буде премошћен дијалогом. Између осталог и екуменским начелима и праксом стрпљивог и беневолентног разговора, сарадње, зближавања. Чини се, међутим, да СПЦ почесто оклева и узмиче када у том смислу треба да одреди такозване „граничне црвене линије“. То се понавља и када Српска црква уређује своје односе са државом Србијом. Није тајна да се режимској елити попушта пред притиском, да јој се понекад олако излази у сусрет, што је „обичај“ који не ојачава углед СПЦ у домаћој, али ни у страној јавности и утицајним круговима у свету и овде.

 

И Ваше претходно питање има више слојева. Не мислим да стоји синтагма „свет и ми“. Свет никада није био монолитан, није ни сада. Сетимо се да је, колико јуче, свет изабрао господина Вука Јеремића, изванредног српског интелектуалца, за председника Генералне скупштине Организације уједињених нација, премда није баш био склон узмицању, нити је био у милости Империје, како се у Печату по правилу назива најмоћнија западна сила.

Уколико пак упаднемо у припремљену замку да под „светом“ подразумевамо само земље хришћанског или већ увелико постхришћанског Запада, са свим његовим врлинама и манама, дословно потврђујем Вашу тезу. Не само да се залажем него сам скромни учесник благонаклоног и стрпљивог дијалога, сарадње и зближавања са свима, инославним хришћанима, муслиманима, Јеврејима и другима. Реч дијалог је за православне синоним за реч сведочење, за мисију Цркве у свету. Дијалог је начин постојања Цркве у свету. Ми, на различите начине, у дијалогу са инославнима и иновернима сведочимо Јеванђеље Христово. Притом увек имамо у виду добробит Православља у целини и наше помесне Цркве и нашег богољубивог народа посебно. Ово се односи како на дијалог са верским предводницима тако и на сусрете са политичким вођама. У сведочењу Јеванђеља не постоје граничне линије, ни црвене ни жуте.

Црква није ни политичка странка ни друштвено-политичка организација, а ни такозвана невладина организација. Патријарх, епископи и свештеници се не осврћу на рејтинге, не гледају колики је рич, а колики шер, нити их то уопште интересује. Према сазнањима која поседујемо и разумевању свих околности, старамо се искључиво за добробит, а често и за опстанак Цркве и народа, као, примера ради, на Косову и у Метохији. Не сматрам да је одговорно давати егзалтиране критичке изјаве на рачун политичких моћника и сила или им пришивати и заслужене и незаслужене етикете, а да потом штету трпе Црква и невини народ. Уколико се икоме учини да има некаквог „попуштања“, то може само да значи да дословно следимо Христове речи: „Ономе ко те удари по образу, окрени и други“ (Лук. 6, 29). Али, то је увек наш образ, а не образ народа. Једно је противити се злу добрим, а друго је лечити зло злом, можда и тежим. Између овога двога Црква бира непогрешиво. Да ли и сви њени пастири и верници, узети појединачно? Не увек.

Моја, односно „Печатова“, жеља је да, као и лане у ово време, и сада нашим разговором обележимо наступајући велики хришћански и православни празник Божић, и да за дане радости, како доликује, подстакнемо и подржимо свеопшту наду, загрејемо срца и душе, никако да будемо малодушни и невесели. Имамо ли, међутим, и у празничном тренутку оправдање да заборавимо како живимо у епоси бешчашћа, понижени и осрамоћени, а да је „највећа срамота не бити свестан срамоте, или се мирити са њом“, како нас је недавно горко опоменуо наш писац Милован Данојлић?

 

Проблем је, донекле, семантички. Хришћански етос је саздан на томе што је Христос, истинити Бог, „себе понизио узевши обличје слуге, постао истоветан људима и изгледом се нађе као човек“ (Филипљ. 2, 7). Сетимо се да је Богомладенац рођен у јаслама једне витлејемске пећине која је служила као стаја, а не на двору императора Октавијана Августа. Наш старији савременик, свети Јован Шангајски, каже: „Оно што људима изгледа као понижење, у очима Господњим често представља славу и људи добијају венац од Њега“. Сâм Христос, уосталом, сматра Своје искупитељско страдање на крсту уласком у месијанску славу. Крст, до тада оруђе најстрашније и најсрамније смртне казне у античком свету, од тада је знак славе и победе, у што се уверио и цар Константин Велики, а и ми се можемо уверити. У том духу разумемо и речи блаженопочившег Патријарха Павла: „Понижавати нас може свако, али понизити нас не може нико осим нас самих. Ми то постижемо недостојним делима и поступцима.“

Узмимо за пример и нешто актуелно. Ко данас наноси себи срамоту у суседној Хрватској? Да ли то чини остатак нашега што покланог, што протераног српског народа, коме десетине хиљада суграђана прете десницом уздигнутом на препознатљив начин? Или то чине они велеучени, а к тому и домољубни, бискупи и жупници који своје вернике подстичу на претње тако што под називом Iustitia et pax организују прикупљање потписâ како би остатку закланог народа било ускраћено и најелементарније право да у јавном животу користи своје писмо? А кад им ускрате и то право, зна се шта је следећи корак. Питам: да ли се срамотимо ми, српски епископи и свештеници, који се, баш у име правде и мира, неодступно залажемо за то да наши суграђани римокатоличке вере и других вероисповести, а притом несрпске народности, уживају апсолутно иста права која ужива и Српска Православна Црква као већинска Црква у земљи? То чинимо свесно и убеђено, у духу наше вере, иако врло добро знамо какав је статус и каква су реална верска и грађанска права наших верника и саплеменика и у Хрватској и другде. Истини за вољу, наши политичари су бар у овоме у потпуном сагласју са нама.

 

„Златно теле“ (као симбол посвећености потрошњи и задовољствима лагодног живота) о којем сте већ говорили у „Печату“, и данас је снажна мисао која господари срцем и умом већине. Није реч само о „опседнутости лагодностима живота“, већ је то и агресивно наметнута идеја о пожељној срећи у себичном стицању, згртању, отимању. Грех расипности и хедонизма приписује се и нашој Цркви коју, понекад и врло недобронамерно и недопустивим језиком, одређени медији прекоревају због понашања нимало налик аскетизму и честитости. Шта супротставити лику поменуте опште „напасти“ у животу друштва, а наравно и поменутим штеточинским учинцима људи Цркве? Размишља ли се у СПЦ да се, енергично и реформаторски, у том правцу нешто учини?

 

Једна од највећих опасности по човечју душу јесте среброљубље, које је корен свих зала (I Тим. 6, 10). Оно доводи до мржње, крађе и зависти, до раздвајања и непријатељства, до сукоба и злопамћења, до окрутности и убиства. Среброљубље се у историји људског рода пројављује у безброј  облика, а међу њима и у оним које сте набројали. Среброљубље је, без сваке сумње, довело и до садашње светске и домаће економске и финансијске кризе. Згртање новца који није зарађен поштеним трудом и радом, него кредитима без покрића и берзанским мешетарењем, неминовно доводи до уништења сваке здраве економије. Такав случај је и са човековом вером. Ако је виртуелна, то јест без дела која је сведоче, она није ништа и доводи човека у лажну, виртуелну стварност. Последица овакве прелести или самообмане јесте отуђење од Бога, а на крају такве агоније и неизбежна пропаст или духовна смрт. Такво посматрање се може применити у свему што чини наш људски живот на земљи. Борба против ове страсти неопходна је уколико се иоле држимо јеванђељске логике и етике. Спасење од ове духовне болештине и од свих других духовних обољења налази се у врлинском животу који се рађа из учешћа у Литургији Цркве и њеним Светим Тајнама, уз веру, покајање, смерност и све друге видове духовног подвизавања.

Ако говоримо о ономе што Ви називате „штеточински учинак људи Цркве“, не можемо а да такву појаву не сагледамо у њеном историјском контексту.

Црква је божанска установа и Храм Духа Светога, али има и своју историјску, људску компоненту. То у одређеном смислу важи и за само Свето Писмо, које такође има своју божанску димензију, теолошки дефинисану као богонадахнутост, али има и своју људску димензију, односно историјски обележену људску реч као одећу унутрашње, божанске истине. Укупна историја Цркве је истовремено историја светости и историја људских падова и посртања. Црква јесте света, али нису у њој свети сви појединци. Берђајев је умесно зборио о савршености хришћанства и несавршености хришћана. Свету, безгрешну, богочовечанску природу Цркве савршено изражавају свети људи, истински хришћани, а делимично и сви колико-толико доследни хришћани. Не изражавају је погрешни поступци и промашени животи недостојних или недоследних хришћана (напомињем да основно библијско значење појмова грех и грешан јесте промашај и промашен). Црква јесте света јер је Једини Свети, Богочовек Христос, њена Глава, а Свети Дух Божји њена душа и савест. Али, поред жита, и кукољ на Њиви Божјој – а то су свет и историја – чека жетву.

Дакле, разни људи и догађаји нису увек изражавали природу Цркве. Било је поступака који су били супротни природи Цркве. Све је то саставни део историје Цркве Христове на земљи и, наравно, све то морамо препознати и разликовати једно од другога. Али, увек морамо имати у виду то да су током историје истинску природу Цркве изражавали и сведочили по преимућству свети Божји угодници, а нарочито њени Сабори, Оци и Учитељи. Тако је било током свеукупне историје Цркве Божје на земљи. Тако и ми морамо сагледати све оно што је присутно у данашњој реалности црквеног живота и црквених збивања.

Ипак, без имало жеље да браним или оправдавам било кога, морам да нагласим, са жалошћу и одређеном горчином, да много тога што медији упорно, не марећи за демантије Светог Синода, портпарола Цркве или њене Информативне службе, лансирају о „штеточинским учинцима људи Цркве“, једноставно није истина, а у многим случајевима се ради о директно задатим или нарученим клеветама. У тој не особито часној работи нарочито се истичу поједини дежурни коментатори и „аналитичари“, као и још понеке свезнајуће незналице, од гдекојег политичара и гувернера банке, преко појединих „другосрбијанских“ писаца и пискарала, па све до естрадне чељади, којој се такође осладило моралисање и придиковање на рачун владика и попова, будући да им здрава моралност наше естраде и „џет-сета“ то не омогућује.

Један од комичних примера шунд-извештавања те врсте јесу лажљиви текстови о невиђеној раскоши владичанских „дворова“ (у медијској интерпретацији „двораца“) што је лако проверљиво посетом истима, или о владичанском „возном парку“, а најпоразније, по мени, јесте оптуживати Српску Православну Цркву за толерисање, ако не и подстицање педофилије, при чему извесни новинари преузимају улогу тужилаштва и суда. Притом, наравно, нису обавештени о моралу неких других друштвених слојева…

 

 Уз поменуто, данас су конфронтација и сукоб, а не хармонија или љубав у хришћанском смислу те речи, други доминирајући покретач и владар нашег света. Како кажу – свет се ишчашио из зглоба. Много је потврда да је хришћанска цивилизација у неким својим „девијантним“ облицима изневерила изворни дух и идеју добра која је хришћанство учинила тако моћном религијом. Има ли снаге у окриљу хришћанства, посебно у окриљу православља, да се то мења? Ако је има – шта је и где је њено упориште?

 

Мање пажљив читалац може доћи до закључка да је хришћанство одговорно за сукобе и конфронтације у свету, што свакако није смисао Вашег питања, поготову стога што сви имамо у виду да су националсоцијализам и комунизам, две изразито антихришћанске тоталитарне идеологије, довели до највећих страдања у тек минулом столећу. Та страдања и данас памти готово свака српска кућа. Ни друге светске религије не могу се означавати као изворишта сукоба у свету, осим у случају њихове политизације и злоупотребе.

Хришћанство, пре свега Православље, нуди свету радост, и то ону радост за коју је Христос рекао да је „нико неће узети од нас“ (Јов. 16, 22). Хришћанство није религија која својим законима, канонима суди свету и појединцу, која захтева „откуп“ од греха, а заузврат нуди „плату“ у виду блаженог загробног живота. То би била религија која је заборавила право људи на срећу у свакодневном, земаљском животу и есхатолошку радост, религија искључиво заснована на страху. Свет се, бежећи од страха, окренуо различитим идеологијама које за заједнички именитељ имају прогрес и трагају искључиво за срећом на земљи. Тако је земаљска срећа постала својеврсна врхунска религија, која има своје култове и ради које се у ратовима подносе небројене жртве. Без оне вере коју апостол Павле описује речима: „Радујте се свагда у Господу, и опет велим, радујте се!“ (Филипљ. 4, 4) свет је у лавиринту и лута између религије земаљског прогреса и религије суда и правде без милости. То није хришћанска вера. По нашој вери, човек и свет су створени за радост и блаженство, и то не само за радост у вечном животу него и за радост на путу спасења којим ходимо овде на земљи. Јер, то је пут Богочовека који сваку жалост окреће на радост (Јов. 16, 21).

 

У нашем комичном и ирационалном улизиштву Европи, мислим ту пре свега на водеће политичаре, као најцрња јеретичка идеја звуче речи које су ових дана из РПЦ упућене Бриселу. „Не треба да покорно слушамо лекције ЕУ, већ да тражимо да се и она нама прилагоди“, написао је високи званичник Руске цркве, протојереј Всеволд Чапљин! Он каже: „Русија, Украјина, Белорусија, Молдавија, Грчка, Србија и Бугарска, као представнице моћне самосталне цивилизације, имају право да приликом ступања у Савет Европе захтевају од његових западних чланица да почну да формирају нову организацију од нуле, да промене у њој много тога што је својствено западном делу Европе, а није источном“. Може ли и наша Црква да смогне снаге за јавну демонстрацију сличног, достојанственог и логичног, коментара?

 

О нечијем односу према Европи – вероватно мислите на Европску унију – могу се изрицати различити вредносни судови. Они зависе од одговорности онога ко суд изриче, од интереса оних у чије име говори, а често и од политичког интереса у утилитарном смислу. Када је реч о Православној Цркви, конкретно о Руској Православној Цркви и о наведеним речима проте Чапљина, одмах ћу Вам рећи да се са њима потпуно слажем, а и да је наша, Српска Црква много пута у својим званичним иступима, на нивоу Сабора, Патријарха, Синода и њихових одговарајућих служби и тела, јавно демонстрирала управо такав став и однос према Европској унији. Укратко, нисмо ни евроунијати ни еврофоби. Ако државно руководство сматра да нам је чланство у том савезу државâ корисно, има право да са њиме преговара, али не по сваку цену, не по цену неизбројивих условљавања, уцена и ултиматума, а поготову не по цену Старе Србије, што је историјско име Косова и Метохије, историјског средишта и седишта наше Цркве, језгра нашег државног бића и заветне земље нашег народа. Колико пута треба то да поновимо? Црква је била и остала са својим верним народом на Косову и Метохији, за разлику од оних који су Стару Србију напустили, неки и продали, а сада је грлато бране, проверавајући, најчешће са ушушкане позиције у београдском кругу двојке, патриотизам и „борбену готовост“ или пак „издајнички дефетизам“ српскога Патријарха, владикâ, монахâ у косовско-метохијским манастирима, свештеникâ по тамошњим селима, ученикâ Богословије у Призрену…

Са друге стране, Руска Православна Црква дуги низ година има стално представништво у Бриселу, при свим важним руководећим институцијама Европске уније, на чијем челу је донедавно био митрополит Иларион (Алфејев) један од најближих сарадника патријарха Кирила и претпостављени поменутог проте Чапљина. Дакле, Руска Православна Црква, као, уосталом, и Цариградска Патријаршија, има живу активност и веома честе контакте са водећим политичарима Уније. Сматрам да и наша Црква има и право и дужност да негује службене односе са Европском унијом. Разлога је много. Први разлог: стотине хиљада православних Срба живе у Западној Европи и непосредно зависе од тамошњих закона. Други разлог је повезан са европским законодавством, јер се законодавна и политичка, а потом морална и културна начела која се устале на Западу Европе, као што је то била пракса и у историји, убрзо, и на макроплану и на микроплану, преносе на друге области Европе. У томе видим оквирни смисао речи које сте навели.

Одговорност за систем вредности и општа морална начела која владају у друштву, одговорност за неповредивост достојанства и слободе човекове личности, стоје данас пред хришћанством, као и пре двадесет векова када је апостол Павле из Азије преко града Филипâ у Грчкој кренуо на Запад. Заједно са четири православне државе које су чланице Европске уније, одговорност је и на нама који нисмо део те заједнице.

Са непобитним аргументима, за Цркву се каже да је залог снаге и јединства народа, да је очувала дух и идентитет српске нације. Управо зато су несагласје и унутрашња озбиљна подељеност, који се данас уочавају у СПЦ, за нацију врло несретна околност. Мало је вероватно да Синод и свештенство нису свесни те ситуације, која је безмало недолична и недопустива у овом за српски народ, државу, па дакле и – за Цркву захтевном историјском тренутку. Да ли је оно што други називају „процесом унутарње катарзе“ нешто што се ускоро може догодити у нашој Цркви?

 

У богословском поимању реч катарза треба да значи очишћење душе ради приближавања Богу. Сваки хришћанин, усходећи ка Богу, на известан начин прочишћава себе. Ти други које помињете, а који траже „процес унутарње катарзе“, Цркву сигурно не доживљавају као своју.

Не видим проблеме који могу довести до подељености у Цркви. Црква је Једна, Света, Саборна и Апостолска, а подељеност Цркве је контрадикторан појам, онтолошки немогућа појава. Онтолошки се може, нажалост, десити одељеност од Цркве а и дешава се у виду јереси, раскола, парасинагоге, секташтва…

Епископи су, као и други људи, слободне личности које, по различитим питањима, могу да имају различита, па и супротстављена мишљења. Али када се у Светом Архијерејском Сабору донесе одлука, консензусом или гласањем, сви су обавезни да се те одлуке у потпуности придржавају. То је јемство јединства јерархије при разликама у гледиштима, а самим тим и јемство јединства Цркве као целине. Древно црквено начело гласи: у неопходноме слога, у споредноме слобода, у свему – љубав.

 

 Током минулих година било је доста критичких коментара поводом праксе додељивања одличја СПЦ. Избор личности и тренутака када је ордење давано било је, у виђењу јавног мњења, понекад и неразумљиво. Какав је Ваш став: сведоче ли одликовања СПЦ о чврстом и јасном критеријуму приликом доделе?

 

Од годинâ када су се одликовања, унапређења и дипломатска или дописничка места у иностранству добијала за заслуге у прогањању Цркве, па до тренутка када је Црква почела да одликује заслужне личности, није прошло много времена. И ту околност треба имати у виду уколико је некада неко и погрешио, а мислим да јесте. Наша Црква нема дугу традицију у додељивању ордења. Осим Крста за ратно пастирство, који је додељиван одмах по балканским ратовима, других ордена, колико ја знам, Црква није имала, све до средине осамдесетих година прошлог столећа, када је Свети Сабор обновио одликовање Орденом Светог Саве, установљеним још крајем 19. века од стране државе, тада Кнежевине Србије. Тако је било све до 1945. године, када наступа антицрквена и антисрпска комунистичка диктатура, која Цркви није давала могућност да одликује поједине личности за заслуге ради којих се овај орден додељивао од свог установљења. Када су то околности дозволиле, као што сам већ рекао, наша Црква васпоставља ово, по мени, најзначајније српско одличје. Свети Архијерејски Сабор, 2010. године, установио је нове ордене на нивоу целе Српске Православне Цркве. Тако су, поред Ордена Светог Саве, који постоји у три степена, установљени и једностепени ордени: Светог Краља Милутина, Светог Петра Цетињског, Светог деспота Стефана Лазаревића, Царице Милице – Преподобне Евгеније, Светог Симеона Мироточивог и Светог цара Константина.

Приликом увођења ових нових одликовања заузет је, рекао бих, веома рестриктиван став у погледу критеријумâ њихове доделе, што се огледа у Уредби о орденима Српске Православне Цркве. Таква Уредба, поред строго прописаних норми приликом додељивања ордења, садржи у себи и члан који јасно дефинише да „у случају ако се лице које је одликовано орденом Цркве у току доцнијег живота огреши о Српску Православну Цркву и буде кажњено црквеном казном због тога, одлука о додељивању ордена се поништава и такво лице је дужно да тај орден врати“. Ово све наводим јер, због ових високо постављених начела, приликом доделе одликовања долази и до установљавања епархијских одликовања, где епископи, на локалном нивоу, на подручју под својом јурисдикцијом, имају могућност да награде личности за које сматрају да су заслужне. Одлуку – самим тим и одговорност – о личностима којима ће бити уручена таква епархијска одликовања доноси надлежни епископ. Мислим да се у данашње време све више ствара јаз између давно постављених духовних и етичких начела због којих су одликовања додељивана заслужним појединцима и реалности у којој савремени свет живи. Одликовања које наша Црква додељује, поред признања за неко конкретно дело, носе у себи и обавезу да се одликовани појединац тек тада, по указаном признању, покаже и докаже као одано чедо Цркве.

 

Обележавање годишњице Миланског едикта у Нишу, уз сјај и помпу, донело је и разочарења. Према уверењима многих, велика прилика није „искоришћена до краја“, „омануло се“ у много ком смислу, пре свега у презентацији Србије у свету, у искоришћењу могућности озбиљне геополитичке афирмације целог подухвата, па чак и у успостављању међуцрквених – хришћанских мостова! Могло је боље и другачије, тврди се. Да ли је том послу била недорасла само наша држава, или је и  СПЦ могла далеко „боље и другачије“?

 

Сваки Европљанин, пре него што почне да говори о светом цару Константину Великом, требало би, ако не да се прекрсти, а оно макар да застане и дубоко удахне. Царским Константиновим потписом на Миланском едикту није само легализована хришћанска вера у друштву и држави него је и дефинисан однос између Цркве и државе. Што је зацело још важније, сваком људском бићу је зајамчена слобода савести. Свети цар Константин је тиме поставио основе за развој европске цивилизације. Остваривање слободе савести на почетку трећег миленијума, како видимо, остало је недостигнут идеал и на Истоку и на Западу.

Српска Православна Црква, са својим верним народом који љуби слободу и за њу се и данас бори и страда, препознала је организовање централне прославе тринаестовековног јубилеја, доношења Миланског едикта, као прилику да целом свету још једном укаже на Божју икону у сваком човеку и на начело слободе које своју пуноћу достиже у светој Литургији. Мало је рећи да је то био један од највећих и најзначајнијих скупова у савременој историји наше Цркве а, чини ми се, и државе. Јер, у недељу, 6. октобра 2013. године, у Констинтиновом Наису, нашем Нишу, свету Литургију је служио Његова Свесветост Патријарх цариградски и васељенски г. Вартоломеј, уз саслужење седморице поглаварâ и других  високих представника помесних Православних Цркава, Александријске, Антиохијске, Јерусалимске, Руске, Бугарске, Грузијске, Кипарске, Грчке, Пољске, Албанске, Чешке и словачких земаља. Присутни су били митрополити из источних дохалкидонских Цркава, два римокатоличка кардинала, представник Цркве Енглеске у лицу примаса Ирске, представници Цркава Реформације, верски вођи муслимана и Јевреја, као и водећи људи најзначајнијих хришћанских организација Европе и света. Божанствена служба је служена на грчком, црквенословенском, арапском, српском, албанском, чешком, грузијском, пољском и енглеском језику. Сви високи гости су се, током боравка у нашој Отаџбини, срели са највишим представницима наше државе.

Постоје различите димензије протеклог сабрања на које ваља подсетити.  Ово није био само свечарски скуп, него и добро искоришћена прилика за међусобне разговоре о горућим питањима данашњице, и то не само о животу Цркве и хришћанства него и о животу човечанства уопште. На одређени начин, то је било неформално свеправославно и свехришћанско сабрање. То је било својеврсно сведочење јединства Православне Цркве, као и порука данашњем човечанству о томе шта Православна Црква – али и хришћанство уопште – има да каже  у одговору на све трагичне недоумице и изазове наших дана, пре свега на проблем неотуђиве слободе личности, као и на друга, суштински повезана питања, попут биоетичких и еколошких, питања рата и мира, живота и смрти, као и на многа друга која се стављају на савест свих људи. Морам, као охрабрујућу чињеницу, да нагласим да о суштинским проблемима данашњице све хришћанске Цркве и заједнице, независно од постојећих међусобних разлика, могу да изразе заједнички став. У том смислу, показана је отвореност за дијалог са свима без разлике. У свим обраћањима патријараха, а међу њима и нашег Патријарха Иринеја, свима је пружена братска рука, што, наравно, не значи да ми занемарујемо свој православни идентитет.

Све ове димензије дају дубљи и трајнији смисао окупљању у Нишу, са паралелним окупљањем у Београду, као и у Подгорици, где је освећен нови величанствени Храм Христовог Васкрсења.

Што се тиче манифестација које је тим поводом организовала наша држава, желим да истакнем ону димензију која је нашим научницима и уметницима омогућила да покажу да за ово српско поколење Милански едикт није тек некакав законодавни акт из давне прошлости, него да они у њему и у личности његовог доносиоца, светог и равноапостолног цара Константина Великог, налазе надахнуће за дела којима можемо да се поносимо пред савременим светом. Поред осталих, изразит утисак је оставио ансамбл Опере Народног позоришта у Београду премијером опере In hoc signo, ауторâ Дејана Миладиновића и дон-Марка Фразине, којом се наша култура може дичити на свим светским сценама.

Као што видите, не мислим да смо у овој ствари „оманули“ ако и јесмо у много чему другом.

 Хоће ли се у окриљу Цркве „развијати заставе“ у одговору на срамне покушаје ревизије историје и окамењивања тешке хипотеке над српским народом и његовом часном и витешком прошлошћу?

 

Недавно, на Годишњој скупштини Београдског форума за свет равноправних, предложио сам Форуму да следеће године у своје активности уврсти и једну конференцију или симпосион, као и публикације, баш на тему Првог светског рата. И иначе, у контактима наше Цркве и појединих Православних Цркава, као и других установа, закључили смо да ће доћи – и да је већ дошло – до покушаја радикалне ревизије историје светских ратова, при чему ће кривица за Први светски рат, а вероватно, у наставку, и за Други светски рат, бити приписивана и српском народу и Русији.

У том смислу, мислим да су неопходне озбиљне публикације и научни скупови који ће се бавити овом темом у оквиру научне истине, у оквиру објективних датости, а на основу проверених података, са учешћем људи са свих страна света, укључујући и оне из Западне Европе и Америке, где такође постоји велики број часних научника, који неће хтети да учествују у пропагандистичким и ревизионистичким прекрајањима историјске истине.

Наша света и благородна дужност јесте да се томе посвети пажња и сачува реално историјско памћење као лековито, а да се избегну све злоупотребе које само могу да изазову нове проблеме. Нама је, као, уосталом и читавом људском роду, преко главе проблема, невоља и страдања.  Жељни смо мира, правде, слободе, доброте, љубави – свега онога што у себи садржи божићни поздрав којим, ево, на завршетку нашег разговора, поздрављам и Вас и читаоце Печата:

 

Мир Божји,

Христос се роди!

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *