Почетна / Свет / Елита краде рационално

Елита краде рационално

Пише ЗОРАН МИЛОШЕВИЋ

Менаџери корпорација више не обраћају пажњу на последице своје похлепе. Многи од њих делају као да мисле да ће систем у коме краду брзо и извесно пропасти, али треба искористити тренутак и украсти што више ; наступајућу годину у Европској унији ће обележити нестабилност и покушај држава које су у Унији да се ослободе од бриселске бирократије

Становници западног дела планете, тврди Крис Хеџис (после анализе истраживања јавног мњења 2013. године за амерички портал AlterNet) коначно су уверени да је капитализам „смртоносна обмана“. Други његов закључак гласи: становништво Запада променило је однос према елити, коју сматра главним кривцем за кризу и невоље што су га снашле. Ови закључци логично и следствено воде до питања: спрема ли се револуција у окриљу западне цивилизације? Слично истраживање урадио је и турски Институт за стратегију (Stratejik Dusunce Enstitusu) а објављено је 7. децембра 2013. године. У резимеу овог испитивања социјалног пулса каже се :„Дух нестабилности креће по свету“. Незадовољство и нереди су сада у Украјини, али недавно се исти талас кретао Турском и Бразилом. „Дух нестабилности“ захватио је и Тајланд, Јерменију, Египат, Сирију, Италију, Бугарску, Шпанију, пре тога и САД, Енглеску… У чланку „Спрема ли се глобална револуција?“ руског протала aif.ru анализирају се протести грађана диљем света и закључује да грађани „траже прерасподелу богатства,и  праведнији друштвени поредак“.

Шта ће у овом смислу бити следеће, са којим слутњама се дочекује 2014. година?

 

КОРИСТИТИ ТРЕНУТАК – ПО СВАКУ ЦЕНУ Корпорације су на Западу данас ослобођене од поштовања било каквих ограничења и закона, ослобођене од мешања владâ и држава. Менаџери корпорација више не обраћају пажњу на последице демонстрирања похлепе. Многи од тих менаџера мисле да ће систем у коме краду брзо пропасти, али треба искористити тренутак и украсти што више. Верују да ће им богатство омогућити заштиту и у поретку који ће наступити. Тако се понашају и државни чиновници у САД и Европској унији, где пљачка државног новца и корупција достиже невероватне размере, али нико не чује, или не обраћа пажњу на вапаје гладног и болесног народа. И државни чиновници користе тренутак да се накраду и обогате, јер знају да овакве околности неће трајати вечно.

Људи подржавају институције док верују у њих, односно док су уверени да делују у име друштвене правде и законитости, наводи Александар Беркман у чланку „Све је у идејама“. Садашње стање мишљења људи на Западу потврђује став Беркмана. Док је већина људи веровала у идеје које су оправдавале глобални капитализам и у државне институције које су служиле интересима власника (транс)националних корпорација све је деловало идилично, стабилно и недодирљиво, заправо – вечно. Но, како је криза на Западу расла, а друштвене неправде и неједнакости се увећавале, идеја капитализма почињала је да губи привлачност, а институције које подржавају овакав систем почеле су да се урушавају.

Борба идеја се одвија постепено и корпоративна држава у тој борби стално трпи поразе, стално губи. Све више људи на Западу (САД и ЕУ) то почиње да схвата, почиње да разуме да их систем лишава политичке власти, као и утицаја на власт. Половина становништва САД и ЕУ је данас сиромашна, а ако корпоративна држава не буде укинута, и већина од друге половине (оних који су изнад границе сиромаштва) придружиће се првој категорији. Страх од сиромаштва је моћна мотивациона полуга друге половине становништва Запада да мења поредак.  Због тога је много људи спремно да се јавно бори за правду и то показују протести који су све масовнији, све боље организовани и са јасним захтевима.

 

КАЉЕЊЕ ПОЛИТИЧКОГ ИДЕНТИТЕТА Идеје које подржавају капиталистички корпоративни поредак брзо губе своју привлачност у свим секторима политичког спектра. Но, проблем је што идеје које треба да замене старе корпоративне нису још у потпуности сазреле. На пример, западне десничарске политичке партије све више се окрећу фашизму и култури оружја, а левичарске су дестабилизоване протеклих деценија репресијом корпоративне државе, под изговором да се штити од комунизма. Леве партије на Западу сада покушавају да обнове привлачност и дефинишу политички идентитет.

Наравно, незадовољство народа често не чека партије. Револуције су обично повезане са неким догађајем, који би у нормалним условима држава посматрала као безначајан догађај. Но, како се незадовољство народа увећава, што се догађа тренутно у САД и ЕУ, и мала искра може да изазове пламен устанка. Нико не зна какву ће форму устанак имати, али се са сигурношћу може рећи, наводи Крис Хеџис (новинар, лауреат Пулицерове награде, научни сарадник Националног института и аутор неколико књига, међу којима је најновија „Империја илузија: крај писмености и тријумф спектакла“ Empire of Illusion: The End of Literacy and the Triumph of Spectacle, постала веома читана на Западу) да се револуција приближава.

Одбијање корпоративне капиталистичке државе да се бави жалбама „обичних“ људи, а такође и неспремност да их избави од растуће државне репресије и контроле свемоћних тајних служби, хронично одсуство посла, незамисливи државни дугови (за које нико не зна како су настали и ко је и како потрошио новац) уз свеколико нестајање наде, те све присутније очајање, сведоче да је „запаљива смеса“ припремљена.

Уколико револуција заправо представља еволуцију, пут ка напретку, људи не могу ништа друго учинити осим да убрзају стварање незадовољства, односно избијање револуције, истиче Беркман. Када се друштво узбуни, када избије побуна, све даље зависи од њене снаге. За владајућу елиту револуција по правилу увек представља изненађење и „неоправдани“ бунт народа. Зато прво покушавају да дискредитују идеје и људе који носе револуцију.

У САД се у научним круговима и на порталу „Народног отпора“ (Popular Resistance)  одавно разматра алтернатива садашњем поретку. Изненађујуће је да је та идеја стара и да се зове „Социјалистичке Сједињене Америчке Државе“ (Imagine: Living in a Socialist USA). „Народни отпор“ је најзначајнија организација у САД која шири идеју равноправности и социјализма у САД.

Устанак без идеје и маште не може угрозити владајућу елиту. „Народни отпор“ то углавном замера „Црном блоку“ (Black Bloc) тј. црнцима и анархистима у САД. Без стратегије нема револуције. Зато су потребни уједињење и заједничка стратегија које до сада на том нивоу није било. Наиме, црнци имају масу, али не и идеју шта би се постигло револуцијом. Белци имају идеју, али немају довољан број устаника-револуционара. Уколико се у САД и ЕУ то догоди (уједињење незадовољника и стварање стратегије) спора, тиха и мирна еволуција постаће брза, ратничка и насилна. Другим речима, еволуција постаје револуција. Управо ка томе иде Запад, уверен је Беркман.

Друштво функционише тако што постоји сагласност оних којима се управља да елита води главну реч. Корпоративна држава је сагласност обезбеђивала фиктивним демократским изборима, где се бирало без могућности стварних промена на изборима. Избори су претворени у политичко позориште за народ, на њима се ништа не решава, док владајућа елита током кампање мирно лети својим авионима на одабране дестинације. Но, данас корпоративна елита постаје нервозна и све више посеже за репресијом према несагласнима са њиховом влашћу. То сведоче и догађаји са покретом „Окупирај“ (Occupy movement) који је угушен репресијом државе.

 

Смртоносни загрљај Брисела Када је у питању Европска унија, истраживачи истичу да пре покретања револуције на Старом континенту треба очекивати да ће бројне чланице покушати да изађу из смртоносног загрљаја Брисела. Другим речима, 2014. годину ће у Европској унији обележити нестабилност и покушај држава које су у Унији да се ослободе од бриселске бирократије. Управо овакав закључак намеће портал m.forbes.ru. У чланку (21. децембар 2013.) под насловом „Перспективе Европске уније“ наводи податке како се лагано али сигурно од 1972. године топило поверење у Унију и закључује: „Временом су подршка и оптимизам испарили. Огромна централна бирократија, препотентност Западноевропљана и одсуство поштовања туђе независности, историје и културе националних држава постепено је уништило поверење у овај пројекат“. Дошло је дотле да многи, попут чешког политичара Вацлава Клауса, мисле и гласно изговарају да је „Европска унија проблем, а не решење!“ Но, ЕУ се не може помоћи јер њена бирократија не воли критику, па макар била и добронамерна. Зато неке чланице (анализа ставова политичара чланица показује да би ускоро могло доћи и до масовног давања захтева за напуштање Уније) размишљају о изласку из Европске уније. Ово зна и бриселска бирократија, те је припремила низ замки. За оне државе које намеравају да изађу припремљени су огромни порези и казне за експатријацију (добровољно или присилно иступање) али и друге препреке. Зато је тек следећа фаза устанак или револуција.

Оваква размишљања су у складу са скоро свим резонима заговорника цикличне концепције историјског развоја, који ово објашњавају социјалном динамиком успона и пада државе. Једно од најранијих блискоисточних тумачења је оно Ибна Халдуна (аутор појма „асабија“) који сматра да када народ са скитачког пређе на седелачки начин живота, почиње да слаби, а држава се распада услед спољашњих напада. Халдун је сматрао да је просечни животни век државе око 100 година. Други истраживачи, посебно Пол Кенеди, сматрају да се процват и пад великих сила догађа на основу економских збивања (успона и пада економије) а Тојнби и Бродел су склони да анализирају ход историје са позиције цивилизацијског доприноса. Сви ови елементи указују да циклус који долази неће бити циклус успона, него пада а у тој фази типичне карактеристике су нестабилност, буне и револуције, као нужност за постизање стабилности и развоја.

Срећна нам, дакле, 2014. година!

Један коментар

  1. Najzad jedan suvisli članak o sadašnjoj situaciji i obnovi levice.
    Još malo znanja o ekonomiji i thnološkoj revoluciji koja upravo teče i lomi kontinente i ovaj autopr će postati važna figura.




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *