Почетна / Култура / ЕКСКЛУЗИВНО! Непознати Меша Селимовић – Снажни српски корени писца  Дервиша и смрти 

ЕКСКЛУЗИВНО! Непознати Меша Селимовић – Снажни српски корени писца  Дервиша и смрти 

Пише ЈОВО БАЈИЋ

У чланку објављеном 1937. године у „Соколској просвети“ Селимовић потврђује своје утемељење у српској народној традицији, а узори су му браћа Југовићи, Марко Краљевић, Стари Вујадин, Милош Обилић, Цар Лазар, Милош Војиновић…

За темеље на којима се заснива његов морални и вредносни систем, његов живот и цело његово стваралаштво Меша Селимовић указао је у чланку „Народна традиција“, објављеном у београдском часопису „Соколска просвета“, веснику Просветног одбора Савеза сокола Краљевине Југославије (број 5 од маја 1937). Овај рад Селимовић је написао док је био професор Тузланске гимназије. У то време он је као бивши соколаш и спортиста био заокупљен радом и у  организацији Соколске жупе Тузла, која је имала соколски дом и своје гласило. Ту Селимовић, који се тада потписивао пуним именом – Мехмед  потврђује да је васпитан на српској народној традицији и да је из ње преузео моралне назоре и да су његови морални узори браћа Југовићи, Марко Краљевић, Стари Вујадин, Милош Обилић, Цар Лазар, Милош Војиновић,  затим и хајдуци. Уздизао се промишљајући и о патњама жена мајки, као што су мајка Стојана Јанковића и Хасанагиница. Није тешко доказати да се он тих узора држао и у животу, али и у стваралаштву.

Соколство је настало у Чешкој 1862. године, а потом су га прихватили и остали словенски народи. Био је то првенствено добровољни покрет младих који су волели спорт. Уз физичко јачање чланови „Сокола“ су и морално јачани, код њих је развијана жудња за образовањем, солидарношћу, братством, дружељубљем, и изнад свега код њих је развијано родољубље. Занимљиво је да је један од оснивача Соколства, Чех Емануел Тонер, дао назив покрету „Соко“ по имену птице опеване у српској народној поезији. Соколовима су називани јунаци српских народних песама  које красе снага и чврстина, храброст и племенитост. ,,Соко“ је основан у Србији 1891. године. У Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца соколски покрет је обновљен 1919. године, а  касније у Краљевини Југославији Соколство је регулисано законом и било је обавезно у гимназијама. Прихватили су га омладинци који су исповедали православну веру, али и муслимани. Римокатоличка црква настојала је, и у томе добрим делом успевала, да младе римокатолике одвоји од овог покрета.

Соколски покрет, и уопште страст за спортовима, захватила је и ђаке Тузланске гимназије док се у њој школовао Меша Селимовић. У време Селимовићевих гимназијских дана, што он напомиње у „Сјећањима“, у Тузли су постојала четири фудбалска клуба: „Шумадија“ у коме су играли Срби, „Зрињски“ чији су играчи били Хрвати, „Змај од Босне“, са играчима муслиманима, и „Слобода“ у којој су играли радници. Меша Селимовић, који је био страсни спортиста и фудбалер, прво је заиграо у „Слободи“, а затим је прешао у „Шумадију“. Поред тога он је био члан и соколске организације, у којој је почео од обичног члана, а догурао до стегоноше (оног који носи заставу). Сећа се да су млади скутери из Тузле 1928. године летовали у Макарској кроз коју је тада пролазио краљ Александар I Карађорђевић. Соколи су му приредили дочек, а Меша Селимовић добио је задатак да краљу преда рапорт.

[restrictedarea]

У Мешиној породици чувало се сећање да су Селимовићи били Срби православне вере, да су се звали Вујовићи и да су пореклом били из Источне Херцеговине. И његов отац Алија по националном осећању био је Србин. То осећање пренело се и на младога Мешу који се, после положене матуре, ниједног тренутка није двоумио где да оде на студије. Пут је водио у Београд, где се у јесен 1929. године уписао на Правни факултет. Ускоро је увидео да право није за њега, па је почетком  идуће школске године поднео захтев ректору Београдског универзитета за добијање одобрења да се упише на Филозофски факултет, што му је и одобрено. Уписао се на студијску групу за српски језик и југословенску књижевност. Али ни у Београду није згаснула његова страст за спортом, играо је фудбал у фудбалском клубу БУСК (Београдски универзитетски спортски клуб). У међувремену примљен је у Студентски дом „Гајрет“, у којем су становали студенти муслиманске вере.

Иако је био омиљен међу друговима, дуго се борио са стидљивошћу. Сећа се да се бојао да говори на јавним скуповима. Та стидљивост спутавала је његову креативност, па и снажну жељу за писањем. Једном је смогао снаге да напише неколико прича из живота тузланских рудара и да их понуди Живку Милићевићу, уреднику „Политике“ и листу у којем су и тада објављиване приче младих писаца. Милићевић му, међутим, те приче није објавио.

Стидљивост је условила дуг „припремни период“ у стваралаштву Меше Селимовића, када је он само повремено објављивао краће прилоге. То дозревање писца, то укорењивање, може се пратити и по ретко објављиваним радовима, међу којима је и чланак „Народна традиција“, објављен у „Соколској просвети“, писан екавицом, изузетно важан за разумевање  Селимовићевог стваралаштва и живота, али и још једна од бројних потврда да се он изјашњавао да је Србин и да је српски писац.

Народна традиција

Пише Мехмед Селимовић

”Народна традиција је изванредна снага која животу и успесима једнога народа доприноси много. Традиција је скуп животног искуства, мисли, навика. Под утицајем традиције формира се један народ као такав, његова се физиономија изграђује тим вековним гледањем на ствари и живот око себе”

Још од давних времена био је познат систем телесног васпитања. Али сваки систем имао је нешто своје, јер се сваки покрет и свака мисао удешавају, мењају према крајевима и људима који их стварају или примају. У теловежбу се уноси индивидуално специфично-народно, нешто што одговара том крају и тим људима, њиховим животним покретима, њиховој души и њиховим традицијама. – Тако се по овим законима систем телесног васпитања код Словена развио у нешто специфично словенско. Словени уносе у регионалне и милитаристичке системе словенску ширину. Телесно васпитање постаје општечовечанско са специјалним неговањем Свесловенства. Тај наш систем, Соколства, није више само гимнастичко друштво, већ васпитни систем којим се стварају јединке здраве физички, морално и духовно, корисне заједници. Тиме он добива шири смисао. – Рекли смо горе да једино идеја одговара животним захтевима, души и традицијама једног народа. Овде ћемо да говоримо баш о традицији која је нашој организацији дала име, а тиме и смернице.

Наша народна поезија је изванредна естетичка и етичка уметничка целина, а нарочито етичка. То је била говорница народа напаћеног и оличеног у патњи, пониженог али достојанственог у понижењу, који је имао времена да ваја своје узор-јунаке а исто тако и своја мишљења о свету. Наше народне песме су велика књига мудрости, поштења, самопрегора, морала. Оне су доказ величине народне душе и ванредног морала достојног да буде узор.

У народним песмама важан је уметнички елеменат симбол, знак за неки појам. Симболи су код нас углавном птице. Гавран је, н. пр. симбол жалости, несреће, злих вести, ластавица — симбол младости, лабудови — симбол душевне узвишености („дај ми боже крила лабудова“) и т. д. Али најраширенији, најлепши, и најразрађенији симбол је — соко. Тој дивној, поносној птици, што лети високо изнад земље у небеској модрини, дато је посебно место, у народним песмама. И већ само то што је „високо изнад земље“ у алегоријском смислу, даје му вредност као симболу, јер се тиме означавају високе способности људске душе невезане за земљу, уздигнуте над ниско-земаљско, негативно-материјално. Због тог народ и назива готово све своје јунаке соколима, дакле, створовима који се подижу изнад своје околине, и својим способностима, душевном величином и моралом уздижу се као небеске птице у чистоћу узвишености. Због истих мотива Грци су своје јунаке мистички сматрали полубоговима. И наши јунаци носе у себи нечег надчовечанског.

Југовићи су оличење братства, братске солидарности и љубави; заједно су и у добру и у злу, па заједно и гину. Песма „Предраг и Ненад“ је дивна поема о жудњи брата за братом.

Марко Краљевић је неустрашив јунак, али он је и добар син; он слуша мајчине савете и ради оно што она хоће; он је и заштитник нејаких, он укида свадбарину на Косову на коју је сиротиња пропиштала; он је и праведан, јер се не устручава рећи истину и кад то не иде у прилог његовом оцу; Марко признаје туђе јунаштво и чак плаче кад је убио бољег од себе – Мусу Кесеџију.

Стари Вујадин је инкарнација тврдоће наше расе и поштења наших људи. Бадава га стављају на муке, он соколи своје синове и моли их да не одају јатаке.

Милош Обилић је јунак и човек од речи: кад је дао реч да ће убити цара Мурата, он је то и извршио, премда је знао да га у турском табору чека сигурна смрт.

Цар Лазар је оличење идеализма: кад му се нуде два царства – земаљско и небеско, он бира небеско; бира часну смрт, умире у борби за своју отаџбину, јер не жели царства земаљског: срамног живота у ропству.

Хајдуци су заштитници сиротиње; они су се одрекли удобности обичног живота и одбегли у гору, само да затиру зулум.

Милош Војновић је добар јунак, али је у исто доба и врло паметан; он зна да реши и најтеже проблеме досетљивошћу и умом, проблеме пред којим би снага остала немоћна. Том својом досетљивошћу он извлачи из неприлике свога рођака цара Душана и сву војску.

Ни фигуре жена нису занемарене у народним песмама. И ту су дате величанствене фигуре, прави споменици материнства, сестринства, пожртвовања, љубави.

Мајци је дато нарочито место. Њена огромна љубав за децу, њена жалост због детиње несреће дивно су описане. Страшан је бол мајке Јанковић Стојана која:

„Косу реже а виноград веже, а сузама виноград заљева и спомиње свог Стојана сина“. Стојан је у ропству. А кад се Стојан врати и кад га мајка види, препуче јој срце од превелике среће. Велики је бол и Хасанагинице коју удају поред жива мужа с којим се растала и која мора да остави своју децу.

Из свега до сада наведеног видимо да је песничка замисао нашла своје практично остварење у Соколству. Тиме је народни гениј још једном доказао своју вредност, а народна традиција је добила практичну примену.

Народна традиција је изванредна снага која животу и успесима једнога народа доприноси много. Традиција је скуп животног искуства, мисли, навика. Под утицајем традиције формира се један народ као такав, његова се физиономија изграђује тим вековним гледањем на ствари и живот око себе. Сваки појединац опет може да се изгради самостално, али никад не може да се отме утицају традиције, јер је ту традицију апсорбовала крв свих његових предака кроз векове и није је лако потиснути и уништити. Та традиција и јест оно што чини народ народом, што доказује његову вредност и животност. Народи који чувају своје традиције, ако су оне позитивне, стално ће показивати напредак, а они који их занемаре, неће се моћи похвалити успехом.

Поучни су у том погледу примери Грчке и Енглеске. Грци су у новијој историји занемарили своје сјајне вековне традиције и престали су да воде главну реч у култури људској. – Енглези опет слепо чувају све своје традиције, како од најважније животне филозофије, тако до најчудноватијих церемониозних гестова. У политици, животу, породици, правном поретку, они се држе традиција, не дозвољавајући да се игде оне окрње. Али зато је Енглеска данас светска сила, сила која влада над морима и над копном.

Немци поштују своје старине, народне мотиве, обичаје; под заштитом државе одржавају се празници жита, бербе и т. д., у сећању на обичаје старих Германа, да би се тако очувала веза између прошлости и садашњости.

Зар онда и ми можемо обићи своје народне традиције? Не, никако, јер то је свест живота, истина о њему, гледање на свет – наше, специјално. И још поготову кад је та традиција позитивна и светла као што је наша народна, онда би она морала да буде основа свих васпитних система, свих етичких и моралних учења, јер се ретко где могу наћи такве моралне и етичке величине као у нашим народним песмама. То су фигуре у које су покољења упирала очи и тежила да им се приближе, то су фигуре које су храбриле да се истраје у борби за слободу и ослобођење од срамног ропства. Та народна традиција је очувала народну свест будну кроз искушења, а груди чврсте кроз све напоре.

У тешкој борби за ослобођење народ је гинуо, али се није предавао јер му је светлела пред очима слика цара Душана; гинуо је али није издавао друштво. Наша најближа прошлост извире из раније и давније прошлости. Традиција је утицала на формирање наше јуче и данас. Она је допринела нашем гледању на свет. Њоме смо се запајали у моментима наших епских прегнућа. И она је условила појаву инспирација за многе гигантске подвиге у нашем народу. Традиција наша то је саставни део живота наших предака. У њој је одсликан њихов живот. У њој смо садржани и ми сами. Зато она и данас треба умногоме да буде основица за целокупан наш живот и рад. Њоме треба и данас да се напајамо. Васпитни идеали наше данашњице морају да имају везе и с нашом традицијом. Велике скокове у васпитању, животу и раду нашег народа не можемо чинити.

[/restrictedarea]

2 коментара

  1. Треба споменути и српског патриоту Мухамеда Мехмедбашића.Човјека који је према оригиналном плану „Младе Босне“ требао извршити атентат на Аустрогуарског престолонасљедника Фердинанда.Тада је било лакше бити Србин а да ти је муслиманко име.Данас је то много теже…




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

error: Садржај је заштићен !!